Momo Kapor - kratke priče

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
MIR

Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija će obaviti ostalo.

Neću više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je itdahnuo na rukama.
Vučem za noge nadu.
Prikupljam raskomadana osećanja.
Teglim na leđima ljubomoru, od čije mi težine klecaju kolena.

Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ružem za usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad poprištem se vuče magla bezbroj popušenih cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrve.

Sada ti više neće trebati ovi citati, stihovi, ovi mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni ključevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve što stigne.
Neću da im sve to padne u ruke!

Tebi je, naravno, sve jedno: nisi ostavila ništa iza sebe, osim otiska svog lepog tela u postelji, u kojoj smo se borili na život i smrt,
a sutra se, ionako, menja postelja.
 
Poruka
24.861
i od mene sitan doprinos...

Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao!
Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku.
Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav.
Hoću svoju ljubav natrag!
 
Poruka
24.861
U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide.
Gospode – pitaju – zašto si zasuo obiljem Srbiju?
Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve.
Tačno! – Odgovara Gospod Bog. Ali sam joj zato dao i Srbe.
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
13.500
SNEŽANA​

Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izašavši iz „ubrzanog“ voza Beograd – Sarajevo, nađoh se na Glavnoj ulici. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu balsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu, obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo.
Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.
Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noći bio sa njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li, možda jedan od retkih jutarnjih prolaznika koji je imao sreću da je vidi lično?
Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zašto je plakala?
Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?
Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
13.500
Odlomak iz "Vršnjakinja"

"Čekali ste ova tri slobodna dana, ova tri dana kada se ne radi, mislili ste: biće to svečanost, trčaćemo preko lišća sa decom, a uveče gledati televiziju i izaći na ulicu kada budu praštale rakete, a evo kako se to završava – tri dana on je spavao, tri dana se nije brijao „da odmori bradu“, tri dana je preživao, a trećeg dana uveče nestalo je hleba, jer niste umeli da izračunate koliko je hleba potrebno jednoj dosadnoj porodici da preživi tri dana, i sada ste tu, mala moja, odeveni na brzinu, sa svojom loše obojenom kosom, ispod koje probija ona prava riđa boja iz 1959, i naleteli ste na jednog Gde-God–Se-Maknem-Naletim-Na-Njega, koji je baš večeras morao da kupuje cigarete u dragstoru, sad ste tu. Život vas je sabio pet metara ispod zemlje u vlažni podzemni dragstor, među ove alkoholičare koji su došli po svoju bocu jer im se tresu ruke, među ove dečake što nikad neće saznati kako ste bili lepi u proleće pedeset i šeste, kada ste se gubili u tamnim senkama Kalemegdana. Jedini ja to znam, i onaj momak što se lepo snašao u Nevadi ili Sidneju, a on je daleko, šta vredi, preostao sam još samo ja i vi to tako dobro znate, mada nas niko nikada nije predstavio jedno drugom, pa popravljate kosu i isturate malčice bradu, tu su i one čuvene jamice na obrazima, smešite se jer znate da ćete mi uvek biti lepi.
Jao, jao, šta bi od one divne devojčice za kojom sam se okretao po Knez Mihajlovoj!"
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
Anegdota

Na slavi punoj hrane Momo Kapor ostao praznog stomaka

Odem ja tako na slavu kod jednog domaćina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodišnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne miče se.
Ručak, razumete, kao što je red, počne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli:

“Čiko, da vidite šta imamo u rerni!”

Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na početku, nego posle, te preskocim i pileću čorbu, hladne batačiće i belo meso,
a kad dođe sarma na red, taman pružih ruku, a mali me povuče za rukav i šapuce:

“Čiko, da samo vidite šta imamo u rerni!”

Odustanem opet. Sačekaću to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju što ne jedem ništa.
Ni pečene krompire nisam takao, ni turšiju ni proju, ni kajmak, ništa.

Vidim iznesoše se i kolači, a tu nam je i oproštajna kafa.

“Čiko, vuče me onaj mali za rukav, da vidite sta ima u rerni!”
“Šta ima u toj rerni?”, pitam besno, a mali kaže:
“Omacila se naša maca.”
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
13.500
"Otac mi je ostavio u nasleđe prezime, zlatan sat koji je dobio kad je odlazio u penziju, visok pritisak i sklonost da se nakon spavanja, posle ručka, budim umorniji nego što sam legao. Apsurdno je to što otkrivam što sam stariji sve više ličim na njega. Otkrivam isti smeh, isti način na koji držim cigaretu, istu sedu kosu. Danas posedujem sve ono što nisam voleo kod oca i smejem se samom sebi u lice kada se ujutru brijem pred ogledalom. Tako se završavaju sve mladalačke pobune i stara bitka između generacija. "
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
Beogradjanke-Momo Kapor

Stranac koji se slučajno nađe po prvi put u Beogradu primetiće da ovaj grad svakako ne spada među najlepše na svetu,
ali da su devojke na njegovim ulicama nesumnjivo lepše od onih koje viđa na modnim pistama svetskih metropola.
Tačnije, najlepše što Beograd poseduje jesu njegove kćeri - lepše od svih predhodnih generacija
10155961_757565097601399_388550252_n.jpg
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
Moje iskustvo sa književnim nagradama je slično onom sa ženama-obično sam uvek drugi, vrlo često trći. Inače, nije tako teško dobiti neku književnu nagradu; mnogo je teže savladati želju da se dobije.

Jedne godine, tako, dobio sam književnu nagradu Todor Manojlović. Zanimljivo, sedeo sam sa tom nagradom više puta u životu dok sam bio sasvim mlad i imao devetnaest godina. Kao student prve godine slikarstva, upoznao sam u Zrenjaninu Todora Manojlovića koji mi je u to vreme pričao o De Kirikovom metafizičkom slikarstvu i, eto, posle više od četrdeset godina, čika Toša mi je, odozgo, s neba, iza oblaka, šeretski namignuo i poslao znak da još postoji.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
"Posle izvesnog broja godina - piše Alber Kami - svaci čovek je odgovoran za svoje lice." Egziperijev Mali princ tvrdi da je svako odgovoran za svoju ružu. I svaki crtač odgovoran je za svoju liniju, koja najbolje pokazuje njegovu dušu i karakter.

Zbog čega, uopšte, crtamo? Verovatno zbog toga da ostavimo trag o sebi i svom postojanju. Kao da ispod svakog crteža stoje reči: bio sam ovde.

Sve dok bih crtao, bio sam spasen. Crtao sam po marginama novina, na salvetama, na poleđini jelovnika, šarao po zidovima upaljačem dok bih nekog čekao ili bih, jednostavno, šetajući bez cilja, ključem vukao beskrajnu liniju po zidovima ili tarabama, obeležavajući na taj način trag i proticanje vremena.

No, najčešće sam crtao po golim nezastrvenim stolovima kafana i sumornih bifea, na glatkoj površini ultrapasa i to običnom olovkom što se pretvarala u renesansnu srebrnu iglu (Punta d'argente) kojom su crtali stari majstori na posebno pripremljenim papirima, a među njima najbolje Sandro Botičeli kada je ilustrovao Danteovu "Božanstvenu komediju". Taj nagon za crtanjem nije nikada kod mene prestao.

Jednom, mnogo godina kasnije, nemajući pri ruci potreban materijal za rad, nacrtao sam prstom u vlažnom pesku jedne plaže u Dubaiju na obali Persijskog zaliva, veliki profil svoje žene Ljiljane i dugo posmatrao kako ga lagano brišu i spiraju talasi nadolazeće plime sećajući se misli Pjera dela Frančeske da pod "rečju crtež podrazumevamo profile i obrise sadržane u stvarima".

Nacrtao sam je i stopalima na jednoj zaravni pod snegom u blizini manastira Krupa u Krajni ali nisam sačekao da se snegovi otope.

"Uspomene jednog crtača" 1998.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
Ljubavna BG priča

Beogradske kuće su tajne tvrđave iz kojih njihovi stanovnici izlaze poput turskih konja-nika – sve što poseduju, na njima je! To se naročito odnosi na lepotice ovog grada koje stanuju po najudaljenijim periferijama, u devojačkim sobicama ili u kujnama, gde spava-ju na kauču na razvlačenje, takoreći, u jednoiposobnom dimnjaku, ali kad se pojave na Knez Mihailovoj ulici ili u nekoj diskoteci, stranac bi se zakleo da su ispale pravo iz obojenih stranica najnovijeg „Voga“. U tome je i tajna njihove veze sa partnerom koji ih je izveo na neko uzbudljivo i otmeno mesto, a koji više liči na orangutana nego na dostojnog pratioca takve lepote.

(Jedna rasna, raskošna plavuša rekla je svom pratiocu da je njihova veza nemoguća jer je mnogo niži rastom od nje. „Varaš se – odvratio je on – kad stanem na svoj novčanik, viši sam za glavu od tebe!“).
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
Momo Kapor

Izgleda da je Gospod Bog, kada je stvarao ovaj deo sveta, unapred voleo buduće Beograđane, pa im je poput raskošnih zelenih buketa pred temelje grada bacio nekoliko predivnih ostrva: Adu Ciganliju, Malu adu i Ratno ostrvo. Od svih njih najznačajnija je Ada Ciganlija, bivše ostrvo, danas povezano širokim nasipom sa kopnom, tako da je od jednog rukavca Save napravljeno veliko jezero.
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
13.500
"Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, genteri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.
Pustili te napolje sa lanca i kazali da se vratiš do devetke, a ako se ne vratiš — da ćeš naći kuću zaključatu pa spavaj gde oćeš, jer ovde će biti onako kako ja kažem, dok si pod mojim krovom, a kad budeš imala svoju kuću, radi kako znaš! — rekli su i pustili te, pa zirkaju
iza zavese, svi se nadžidžali, i keva, i bakuta, i tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i dovukao se iza keve, da vidi, kao, šta se to dešava.
Bože, kad pre izraste ovo dete!
Kako proleti vreme!"

-Beleške jedne Ane
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
Proleće

U proleće, mi smo zaista najlepši narod na svetu!

Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim aprilskim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaju ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira - dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerke i jedna majca, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti, koja se predugo hranila smrznutim mesom i povrćem. Više nije važno gde ko stanuje, čime se vozi, šta poseduje - sve što je lepo, proleće je izvuklo za kosu na ulicu!
Ona se pretvara u veliku ljubavnu arenu u kojoj se bore pogledi puni nagoveštaja i obećanja: tu se sve nudi izgladnelim očima i nestrpljivoj koži.
Ispod džinsa na dugim nogama što gutaju trotoare, treperi mlado telo, puca platno na zategnutim bedrima.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
Uvek me je zapanjivao taj teški novčanik sa svim stvarima u njemu; sredjeni život urednog činovnika koji sav svoj novac drži u njemu i rasporedjuje ga da potraje tokom čitavog meseca. Toliko dugo i mnogo sam bio bez novca u životu da nikada nisam posedovao ništa slično. Uostalom, i način mog odevanja (džemper i farmerke) nije bio prikladan za nošenje tog finansijskog kožnog trezora koji se zove novčanik. Da li zbog večite nehajnosti i prezira prema novcu, koji sam osećao, i danas ga nosim u stražnjem džepu pantalona, obično izgužvanog i u haosu redosleda po veličini.

Putopis kroz biografiju
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
13.500
BADNJACI I JELKE​


Od kad znam za sebe, traje rat između badnjaka i jelki. Kroz maglu se sećam paljenja badnjaka uoči onog, onog rata. O jelkama tada nije bilo ni govora.
Za vreme rata jelke su sarađivale sa okupatorom, a ugledne beogradske dame, koje su na stanu imale visoke nemačke oficire, kitile su ih pune četiri godine, dok su badnjaci goreli po šumama. Promenili su jelkama čak i ime; za vreme rata jelka se zvala „krisbaum“!
Posle oslobođenja badnjaci su na nekim jelkama prepoznali zaostali nemački nakit i hteli da im oduzmu građanska prava, ali bilo je kasno! Jelke su već našle zaposlenje u komunističkoj službi.
Samo su najsmeliji i najdrskiji seljaci donosili badnjake na beogradske pijace. Bilo ih je tako malo da se gotovo nisu ni primećivali od šume jelki. Njihova pritajena hajdučka priroda nikada nije pristala na kićenje. Suvi, granati, mrki i čvrsti, ostali su ono što su bili.
Za razliku od jelki, badnjak prkosno izgori, rasipajući na sve strane varnice, poput šumskog vatrometa. Poslednjom varnicom, hajdučki pokuša da zapali domaćinov ćilim.
A jelke?
Posle Nove godine gledam ih bačene na đubre. Leže pred kapijama polomljenih grana sa po kojim zaboravljenim, napuklim ukrasom što tajanstveno svetluca među crnim vrećama.
A samo pre dvadesetak dana išli smo na pijacu da kupimo našu jelku! Birali smo je dugo i pažljivo među posečenom šumom; okretali je sa svih strana, širili joj grane, merili visinu.
Odakle je ova jelka? Sa Romanije! U granama joj još zavijaju vučji urlici Crvenih stijena
A ova? Sa Tare. Ukus mećave i katuna. Šum ledenih potoka.
Ova je sa Zlatibora! Još je živa: niz
stablo joj kaplju lepljive, teške suze smole.
Neka je sa srećom! – rekao je brkajlija koji je posekao.
Nosili smo je ponosno kroz grad, vukli uz stepenice i postavljali na počasno mesto u sobi. Kitili smo je kuglama i srebrnim girlandama. Palili sveću u njenu čast. Nazdravljali joj. Polagali poklone pod njeno granje. Hvalili se njenom lepotom pred gostima. Divili se njenom stasu. Milovali je, dodirivali, mirisali. Obožavali je.
I mada je Nova godina prošla, bilo nam je žao da se rastajemo od tog čudesnog drveta. Onda je naglo počelo da se suši. Venula je na naše oči. Najpre smo poskidali ukrase. Branila se, bodući nas u dlanove sasušenim iglicama, koje više nisu bile nežnozelene, već žutosmeđe i oštre, gotovo pakosne. Ko je imao peć, iscepao je jelku i naložio je. Izgorela je dostojanstveno, okićena poslednji put sopstvenim iskrama. Ko nije imao peći, izbacio je onako oglodanu i ogoljenu pred kuću, da je odnesu đubretari.
Ne govorite mi samo o ljubavi!
Znam sve o njoj.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
1173868_753729811318261_1545507649_n.jpg


Kada sam bio mali uoči Svetog Nikole ostavljao sam sa strepnjom čizmu u prozor našeg stana i ujutru otkrivao da je puna bombona i igračaka. Ko ih je doneo? Sveti Nikola, odgovarali su mi. Malo je poznato zašto se to čini; da bi sprečio devojke iz Patare da se zbog siromaštva ne odaju prostituciji sa mornarima iz luke, sveti Nikola je noću obilazio njihove kuće I u prozorima ostavljao kese sa dukatima za miraz potreban da se udaju.

To se zove sevap. Zuko Džumhur mi je pričao, u svoje vreme, da su se bogati ljudi, trgovci, u njegovom rodnom Konjicu, raspitivali o sirotinjiskim kućama u kojima se oskudno jelo, pa bi noću slali svoje seize sa vrećom brašna ili pirinča, a ovi bi te vreće samo prebacili preko zida i nestali, tako da se nikada ne bi saznalo ko ih je poslao.

Kad čovek čini dobro delo javno, on očekuje priznanje, ali ako to učini tajno, samo Alah će saznati šta je uradio.

Putopis kroz biografiju
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
13.500
Razmišljanja dokonog šetača

Imati i nemati

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: „Nema...“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo...“, i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč - zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?
Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci... niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju... Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate... Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih - đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su...

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku „Nekretnine“, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po... Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra - jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.
Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.
Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.
Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.
Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak - belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke - postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha - hladne odseve metematike i kristala.
Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića... Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.
Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.
Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.
Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod - naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.
Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže - ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.
Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
Osećanje beskrajne dokolice i blagoslovene dosade iz koje se radjaju neslućeni doživljaji.
Inače, što sam stariji, sve više me privlači Istok. Bežeći od terora koka-kola civilizacije i nepušača, MekDonaldsa, sveopšte uspešnosti i mladosti, kompjuterske epohe, budim se po pustinjama severne Afrike medju ljudima kojima životna filozofija ne dozvoljava da poseduju bilo šta sem onoga u sebi i na sebi.

Putopis kroz biografiju-Momo Kapor
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
Odjedanput, poželeo sam da imam staru mašinu moje bake, da je povratim i da ponovo postao deo mog pokućstva. Slikajući tu singericu, sećao sam se da sam kao mali sedeo satima na njenoj papučici i držao rukama točak zamišljajući da vozim automobil. Kada smo bili bolesni i imali temperaturu, ta singer mašina pretvarala se u neku čudnu, prepotopsku metalnu zver koja je svetlucala i štektala.

Ta singerica je mnoge othranila. Na njoj su “prevrtani” iznošeni grombi-kaputi, šivene su venčanice, skraćivane i produžavane pantalone, pravljene maturske haljine… Može se slobodno reći da je singer mašina preteča današnjih najotmenijih butika.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
262.322
Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim očima.
Kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju.
Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im ništa naročito ne smeta.

SANJA, Momo Kapor
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.