MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

[divilac]

Ja sam jošte mala
juče sam ti dala
a od tebe ni fala.
Mamlazu!

 

[Nina]

Ja ne mogu stici do srece po tvom tragu,
niti ti po mom jer mi dolazimo iz razlicitih
smerova vecnosti,ali mozemo da uskladimo
korak i krenemo ka jednoj, nasoj zajednickoj sreci

 

[Mala sanjalica]

Zašto, i najbolji čovjek, uvijek kao da nešto skriva od drugoga i prešućuje mu? Zašto ne kažeš iskreno, odmah, šta ti je na srcu, ako znaš da svoju riječ nećeš izgovoriti u vjetar? A onamo se svako drži kao da je oporiji nego što zaista jeste, kao da se svi boje da ne bi povrijedili svoje osjećaje, ako ih vrlo brzo iznesu.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - "Bijele noći."

 

[rosel]

I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo.
Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i sto me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim.
Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi.
To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: čuvam se i jednog i drugog.
» Meša Selimović«

 

[Arhimedes]

 

[Mala sanjalica]

Kad je hladno obučem kaput , kad su ljudi hladni obujem oblake i

odletim do sreće...

 

[Beskraj]

Dostojanstvo

Po ko zna koji put gubim se
u svojim lutanjima.
Dosezem dno.Prelazim stazama trnja,
zatvaram krug,nemam ponosa.
Grlim ravnicu,praznina duse u poniznosti
cutanja.
Tvoja sam ljubavnica,robinja,sluskinja
zena trajanja.
Cemu takvo srce? Tvrdo kao stena.
Cemu ta mora? Kazne,ako sam zena
koju volis.
Cemu ocaj jauka,tolika stradanja?
Ponovo olovno nebo,dolaze gromovi
stradanja,blato vucem na nogama.
Tezinu tuge u dusi osecam.
Sacekaj ne odlazi,ne ostavljaj me.
Voleti tebe,tako je jednostavno.To samo ja znam.
Raskomadana
koza,ljubav,strast iz tvojih ociju progovara.
Poznajem te,tako si ranjiv i nag u mojim ocima.
Zasto se u zver pretvaras?
Samo ugledaj svetlost na kraju hodnika,
dodir moje ruke i suze na svojim dlanovima.

Beskraj

 

[Vlado]

Била је тиха лука, у чији сам мир улазио сломљен олујом, али срећан што се враћам.

 

[rosel]

Kada razgovaram sa Tobom i obican pozdrav
postaje poezija, ili bar naslov pesme.
Beskrajni mir Tvoga bića pronalazi beskrajni mir
u meni i kao da se ta dva mira neprestano grle i ljube.
Da li smo to u razgovoru nas dvoje ili razgovaraju
sume, mora, polja, reke?
Da li to jedno drugom saopstavamo sta radimo
i sta sanjamo ili trepere planete i u vecnom krugovanju
pohode svoje zvezde?
Kakav je to tok sto mi od Tebe krece,
noseci me u svetove daleke, u obilazak sopstvene duse
velike i nedogledne?
Tek kada razgovaramo ja sam ona prava,
bezgranicna, nicim omedjena, velika zemlja, veliko nebo, velika tajna.

Nevena Vitosevic

 

[Nina]

Koracam polako,poznatim ulicama moga grada,skoro tiho,vukuci svoju senku tik pored mene.
Osecam ga.Zelim da se desi.Po nekada ljudi koji zele isto, mogu da osete i desi se
Susret.Potpuno sam spremna.Ako ne veceras,onda neke druge veceri,dana,meseca
Ne planiram.To treba da se desi neplanirano,iznenada.Tako je lepse.
Svi mi tragamo. Neprestano tragamo. To je jedan poseban osecaj.
Toplina, uzbudjenje, trema.
Kada se sretnemo,znam da cemo se samo pogledali,zato sto se previse dugo poznajemo.
Cutke bi nastavili da se setamo,ulicom nad kojim pada mesecina
Ne bi bilo potrebno da pricamo,zato sto isto osecamo.

 

[Nina]

Nosicu, divlja
Nesputana,masku
da bih sakrila oci
da budem kao ti.
Da budem sa tobom.
Da mastam na trenutak
jedno dragoceno bekstvo
putujuci kroz vreme
i prostor u tvojim rukama
u samo tvojoj ljubavi.
Dozvoli mi da osecam
u tvom svetu...

 

[Vlado]

" Дружење са Тобом, када ниси ту мењам дружењем са књигама. Када желим да причам, слушају ме добро као Ти; када желим нешто ново да чујем, ту су, прочитам, али није довољно.. Ђаво да ме носи! И мене и моју потребу за Тобом! Недостаје тај загонетни осмех, тај поглед у даљину, уздах који у себи носи стотине питања, мирис ране јесени онако након кише, који носиш са собом, и недостајеш Ти, мила моја, недостајеш толико да неретко заборавим да удахнем. Затворим очи, замислим Те па тако сатим седим и размишљам, али добро је када их отворим.. Оне су опет ту, оне, када се већ Ти не одазиваш. И пишем Ти, стално. Истина, не стиже то до Тебе, јер овај ветар није добар поштар; он то ваљда некој другој понесе, некој којој у том тренутку више треба. Надам се да је утеши, да је смири да неко на њу мисли. Можда и дође до Тебе, али Те види са осмехом па оде. Можда, не знам, али се надам да је тако. Да си насмејана и да си срећна. А и када би стигло до Тебе, дошла би ми, тако се тешим.. "

 

[Mister]

usprkos svemu – prazni smo
ali to ne znači da se ne trudimo
uvijek smo spremni na bolje
ali ga nikada nismo dočekali
i time pojašnjavamo sve poraze
i abecede jednostavnosti koje smo
silovali vlastitom nestrpljivoscu
riječima smo davali.. rjecima oduzimali
rjecima voljeli
a glupost nasa..sve oduzimala..

 

[Nina]

Ne umem da napravim brod
ni da ozidam kucu
ali umem da uhvatrim oblak
i napravim nam postelju od njega..

 

[rosel]

...Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje...



​

 

[Suljo.L]

 

[Nina]

U ovoj noci boje jeseni, sedim u sobi
obasjanoj mekom zuckastom svetloscu lampi.
Moje kuce spava,zvuci Enigme tiho lelujaju po
amigdalama moje duse……osecam miris zelje,
dok mislim na
moju ljubav.
moje cudo...
mog mravica
moj osmeh

 

[Nina]

U daljini lagano treperi zvuk klavira.
Subert,Serenada
dok po zidovima sobe promicu senke proslosti
kao da se igraju

 

[gost 340638]

"Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja..."Meša Selimović

 

[Arhimedes]

Bože kako si prelepa, savršena. '' - prošaputao je.
'' Prestani. '' - nisam više mogla da ćutim.
'' Šta? Sa čime da prestanem? ''
'' Prestani da govoriš da sam prelepa. ''
'' Zašto? Pa to je istina. ''
'' Ne, nije. Ti mene ne vidiš na kraju teškog dana, ne vidiš kako izgledam onog trena kada se probudim ili kada tek izađem iz kade. Ne vidiš me kada satima isprobavam šta da obučem i ne vidiš kako grozno izgledam kada sam sama kući, nenašminkana. Ti ne vidiš ono što ja vidim kada se pogledam u ogledalo, zato nemoj da mi govoriš da sam lepa, savršena. Znam da nisam. ''
Nasmejao se i odmahnuo glavom.
'' Pa ludo moje, zar ništa ne shvataš? Ti možda misliš da znaš kako izgledaš ali nemaš pojma. Ti ne vidiš sebe kada se nasmeješ nekoj mojoj glupoj šali, ili kada pričaš kako si provela dan. Ne vidiš način na koji ti oči bukvalno zasijaju kada pričaš o svim onim knjigama koje toliko voliš. Ne vidiš sebe dok spavaš u mom naručju. I ne vidiš kako izgledaš kada noću mrmljaš u snu. Da, ne vidiš sve ove stvari, ali ja ih vidim i zato imam svako pravo da kažem da jesi. Savršena si. Savršena za mene. ''

Kako je ovim mnoštvom reči prelepo rečena jedna jedina reč: - Ljubav!

 

[Nina]

Ostavili bi otiske nasih tela na pesku Algarvea
kao putokaze koji se postavljaju Sreci
Da nadje put do nas.

 

[Nina]

"Život, to nisu oni dani koji su prošli, već oni koje smo zapamtili."
Pjotr Pavljenko

Razmisljam veceras,
koliko je ljudi bas u ovom trenutku negde samo ili sa svojim problemima..
Pod rukom mi tastatura,pokusavam da pisem ,
a krajickom svojih misli,besumno listam sve ono sto sam trebala a nisam.
Kazu da je za dobro pisanje potreban sumoran pogled na svet.
U ovom trenutku i u ovakvom raspolozenju,slozila bih se sa bilo cim,
a narocito da je ovo stanje u kome sam trenutno dobro za bilo sta,
a najvise za ljubav,za neznost,za dodire,za poljupce..za sve

 

[Mala sanjalica]

Nije dovoljno samo ziveti. Moramo imati sunce, slobodu i lepi cvet.

Hans Kristijan Andersen

 

[Mister]

Takve ja ljude volim
koji svakodnevno gube svoje brodovlje
i svoj posao
te izmoždene svećenike rada
na koje se spustila mrkla noć
i koji se okreću na kraju ulice
s opšivenim obodom tuge
Nagluhi je njihov Bog
ispustio držak suncobrana
iznad njihove glave
te ih vuče na put
duboke zamišljenosti
Tako je zla kob htjela
smaknuti s glave
dječje lice mjeseca
a puzavi život
tu je, namiguje, iako je već otišao
zaklonjen sumornom tišinom
napipava put do tvoga pogleda
punog jada
Da, mnogi životi iskaču iz tijela
kao sićušne nemani
i prije nego što svaki od njih
zaboravi svoju nazočnost
došulja se starost kojoj je
najbolje biti stablo uz rijeku...

Sead Begovic

 

[Beskraj]

Dostojanstvo

Po ko zna koji put gubim se
u svojim lutanjima.
Dosezem dno.Prelazim stazama trnja,
zatvaram krug,nemam ponosa.
Grlim ravnicu,praznina duse u poniznosti
cutanja.
Tvoja sam ljubavnica,robinja,sluskinja
zena trajanja.
Cemu takvo srce? Tvrdo kao stena.
Cemu ta mora? Kazne,ako sam zena
koju volis.
Cemu ocaj jauka,tolika stradanja?
Ponovo olovno nebo,dolaze gromovi
stradanja,blato vucem na nogama.
Tezinu tuge u dusi osecam.
Sacekaj ne odlazi,ne ostavljaj me.
Voleti tebe,tako je jednostavno.To samo ja znam.
Raskomadana
koza,ljubav,strast iz tvojih ociju progovara.
Poznajem te,tako si ranjiv i nag u mojim ocima.
Zasto se u zver pretvaras?
Samo ugledaj svetlost na kraju hodnika,
dodir moje ruke i suze na svojim dlanovima.

Beskraj