Posli smo u dugo izbegavanu setnju...
Ljuba i ja.
Ona.... Elegantna kao i uvek... I ja... Bespotrebno izigravajuci klosara.
Nije da je to bilo bitno ali je na neki nacin odavalo nase podsvesti.
Ljuba je prikrivala nesigurnost, a ja bezao od odgovornosti.
Devojci koja nas je pratila, zbog necega je bas bilo stalo do svakog detalja naseg razgovora.
Nije imala sta da cuje...
Drzali smo se neobavezne price, kao kakvi poznanici ili komsije, a ne ljudi koji su jedno drugom dali nadu.
A pre nego sto smo krenuli, izgledalo je da cemo neminovno da se uozbiljimo.
Nismo to uradili...
Verovatno zbog toga sto bi tako ubili spontanost i trenutak.
Rastajali smo se duze nego obicno...
Dodir je visio u vazduhu i pretio da pokrene bujicu koja bi unistila sve preko cega smo bili povezani.
Nije smelo da ga bude.
Ne toliko zbog same cinjenice da su nam proslosti bile razlicite, koliko zbog detalja po kojima su se razlikovale.
Nekako smo uspeli da ostanemo nepokretni. Valjda je u nama jos bilo dovoljno snage i pristojnosti.
Ili istih plemenskih principa...
Okretali smo se oboje ali nazad nismo mogli.
Tog dana Ljuba odlazi.
Detalji mi ne promicu i shvatam s kim...
Ne znam da li je svesna da me na taj nacin spasava... Znam da ne spasava sebe.
Iskrenim osmehom govorim joj da je sve u redu i da se ne ljutim.
Ona uzvraca osmeh i suze se povlace sa ivica njenih kapaka.
Raspolozenje mi se ipak kvari...
Nadao sam se da moze da povrati ono sto je imala, i nikako nisam zeleo da je nateram da krene dalje samo zato sto joj se to trenutno nudi.
Nerado priznajem sebi da mi previse nedostaje.
Plemensko opet izbija. Samo sada lose...
Ljuba smatra da su negiranje i neiskrenost nacini da se odbrani.
Odlucila je da joj je svega dosta i koristi promenu odnosa snaga da bi mi vratila milo za drago.
Iako nisam u stanju da nateram sebe na osmeh, jedan mi se otima i razoruzava je za trenutak.
Zelim da joj kazem da svo njeno poznavanje i primena psihologije nisu bolji od istine.
U prilog tome ide to sto ne uspeva da kontrolise neplaniran napad ljubomore i sakrije kiselo lice.
Isti sastav na okupu.
Atmosfera ovaj put usiljena...
Ljuba pokusava salom kao da se nista ne desava. U nameri da joj ne dozvolim, reagujem pomalo cinicno.
Posto ne zeli da uzvrati poziv za setnju, a strepi se da cu sam da se ponudim, daje signal da mi se donese pice.
Prihvatam da bih je umirio...
Mrak mi se polako uvlaci u srce.
Ubija me Ljubina zvanicnost. Bez obzira na sve, nisam to ocekivao.
Cak i ako sam zasluzio...
One nade nigde.
Razmisljam sta bih mogao da uradim kako bi stvari izmedju nas bile kao i ranije.
Pitam se da li je to uopste moguce ili je sve vec nepovratno otislo predaleko...
Zice miruju.
Trazim pesmu...
"Purple Rain" nema konkurenciju.
