Na očevo zaprepašćenje i zbunjenost gostiju Atilija je za tu priliku nacrtala oči i trepavice svojim sisama. Gledale su one kroz veo u goste svaka na svoju stranu, malo razroke, ali opčinjujuće, blistavo zelenih zenica. U opštoj zbunjenosti Damaskin je prvi put progovorio pružajući brodić Atiliji:
– Ovo je za vas, lepa gospođice – rekao je, na šta je ona uzvratila:
– Da bi znao da li je neka žena lepa sačekaj da je vidiš kad se nasmeje, kada zevne, ili kad progovori. Naročito nećeš znati da li je lepa, ili nije, dok ne počne pred tobom da jede. Zato ja ne volim da me gledaju dok jedem. To ne voli ni moj hrt...
Uzela je potom brodić, prišla stalku za lule, izabrala jednu s dugim kamišom već napunjenu i pružila je Damaskinu.
– Duvan je odležao u suvim šljivama i uzeo od njih malo mirisa – rekla je. Damaskin se mašio lule, ali je Atilija nije puštala. Polako se okrenula i odvukla ga na dugom čibuku u sobu za muziciranje.
Našli su se u prostranoj odaji otvorenih prozora. Čim uđoše na Damaskina nasrnu ogroman hrt, ali srećom vezan za kožnu naslonjaču, dobro izujedanu. Atilija hitro priđe klaviru i udari jedan akord. Na to se pas cvileći smiri i skotura u svoju naslonjaču. Klavir je stajao usred sobe kao ogroman lakirani fijaker sa dva fenjera. Imao je oglodane noge i crne velike dirke. Male bele dirke bile su mu izrađene od slonovače. Atilija sede i poče da svira. Od te svirke sve u sobi zahuja, uskomeša se, kao da proključa u nekim nepojamnim visinama, a zatim se provali i dobujući sruči na zemlju. Damaskin zatapša, pas ponovo zacvile, a Atilija naglo prekide:
– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora! Ja tim zvucima zalivam cveće u bašti pod prozorom. Ono tako bolje raste... Ima pesama koje cveće voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo čuli i nikada nećemo čuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuće. Zbilja, šta da kažemo o kućama?
Jednostavno, neke kuće imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuće su ustvari permanentna prepiska između zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može ličiti na poslovnu prepisku, na prepisku između dva neprijatelja puna mržnje, prepisku između gospodara i sluge, između sužnja i tamničara, ali to može biti i ljubavna prepiska... Takvu kuću koja liči na ljubavno pismo hoću da mi sagradiš. Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.
– Kako znate, cenjena gospođice? – upita Damaskin i natače kolut dima s mirisom suvih šljiva na njušku hrtu, koji kinu.
– Otkuda znam? E, pa čuj, moj gospodičiću! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osećanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana. Tada sam shvatila da mogu da rađam decu i da ću ih rađati. I odmah počela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan četvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muškarčića od tri godine i počnem da ga negujem i da ga volim. Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava. Takođe, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi. Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u mašti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim "na slovo, na slovo", pokazujem kako se gleda na moju busolu i trčimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuće... On raste brže no ja i postaje na moje oči stariji od mene. Šaljem ga u mislima da uči, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Beč na vojno inženjerijsko učilište da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuće... Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tačno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom...
– To je lepa priča, gospođice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuća i gde sam tu ja? Hoće li vam vaš izmaštani negdašnji dečak sagraditi palatu?
– Hoće – uzvrati Atilija ostavljajući klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.
