MOJ OTAC

Najgori period kada je u bolnici i molis se da sve bude u redu, tezak osecaj i teret losih misli koje ne zele pobeci... nadam se da ces se javiti sa dobrim vestima :zag:.
 
Hvala vam, dragi moji prijatelji na brizi i podršci. Mnogo mi znači što ste uz mene. Moj otac ima 70 godina, dijabetičar je s visokim pritiskom i oslabljenim srcem. Pije 12 lekova dnevno. Ono što nas trenutno brine je voda koju ne može da izbaci iz organizma, već se nadima i pluća trpe veliki pritisak. Zbog svega toga ima gušenje i otežano govori. Oseća se blago poboljšanje stanja, priča malo bolje.
Sve vas volim, hvala vam još jednom na utešnim rečima.
 
...imaju oni nacina da tu vodu smanje na nivo dozvoljenog, i da mu
olaksaju tegobe...i sama kazes da ima napretka....bice on dobro
videces....pokusaj manje da se nerviras, znam da nije lako, ali i
njemu ce biti lakse kad te vidi raspolozeniju....:heart:
 
Jennifer Jennin:
U stvari, evo, prekopiraću moj post, ne znam šta bih više dodala:

Moj otac je bio pošten radnik, divan čovjek...živimo u malom gradu...sad je bolestan, neaktivan...ali i dalje DIVAN.

Nisam subjektivna, u cijelom gradu ga znaju kao VANReDNO DOBROG ČOVJEKA, vrijednog radnika, pametnog sagovornika, vatrenog borca za pravdu...

Kad mi kažu da sam ista on ( a govore mi to i njegovi nekadašnji "neprijatelji") ja sam ponosna, često mi i suze navru na oči.

Često mu spomenem: "Stari, ja još uvijek na tvoj obraz idem čaršijom...Dignem glavu i idem...nemaš pojma kakav je to osjećaj, ali hvala ti na tome..."

Ne bih ga mijenjala za sva blaga ovog svijeta.
Ako mi moja djeca ikad kažu ili osjete bar mali dio ovoga...biću najsrećnija majka na svijetu...
__________________
Kliknite za proširenje...

I moj otac je bio divan čovek...
 
Pustili su tatu danas iz bolnice. Bolje mu je, mada ne može da bude izlečen jer mu je srce oslabilo.

Jelena,Bgd, žao mi je što o svom ocu govoriš u prošlom vremenu. Bar je bio divan...
 
Deset godina je proslo otkad me je napustio, ja sam imala bas 10 i po godina tad. Nije docekao da me vidi kao tinejdzerku. Uvek smo bili samo ja i on. Nije dao bratu da me dira. Uvek sam bila njegovo malo, pametno dete. Zaplakala sam onog septembra 1998, sa osam godina sam znala sta znaci rak. Majka mi je rekla da ne placem, ozdravice on. "A sta ako ne?" pitala sam je. Ona rece, da nema druge mogucnosti. A jeste bila. Plakala sam i onog maja 2000. Tada se moje srce pretvorilo u kamen.Plasi me, da se vise ne secam njegovog glasa. Znam samo, da je bio nezan i mil. Da ne bi bilo njegovih slika, ne bi vise znala ni za njegovo lice. Izuzetno lepo lice, kao maneken, dok nije izgubio kosu i smrsavio... Ne zbog starosti, umreo je u svojim tridesetima. Zelim da se secam samo dobrih stvari, kako smo svaki dan lezali zajedno na kaucu kad je dosao kuci i gledao ratne vesti. Kako me je ljubio, voleo. Ali postoje i druge uspomene. Kako je plakao, drzeci moju ruku, i molio Boga da ga pusti, da vidi decu da porastu. Kako mi je rekao pre smrcu, "Budi dobra, sine. Budi dobra." Nisam znala sta je mislio sa time, kako da budem dobra, pa nisam vec dobra tata?? A sad znam. Vec dugo znam. Znao je, da ce da umre i to je jedini savet za zivot sto sam dobila od njega i kojeg se secam. Tako mi fali... U svemu. Jos uvek placem... Vrlo cesto. Jednostavno nisam isti covek otkad ga nema. Moje srce nikad vise nece da bude celo. Jedan deo mog srca ukrao mi andjeo kada je otisao sa planeta. A ja se trudim da budem dobra... Iako je tesko. Volim te tata, nikog nisam i necu vise nazvati tim imenom... I kad budem nekada imala decu, pricacu im o tebi... Eto suze.
 
lily_rose:
Deset godina je proslo otkad me je napustio, ja sam imala bas 10 i po godina tad. Nije docekao da me vidi kao tinejdzerku. Uvek smo bili samo ja i on. Nije dao bratu da me dira. Uvek sam bila njegovo malo, pametno dete. Zaplakala sam onog septembra 1998, sa osam godina sam znala sta znaci rak. Majka mi je rekla da ne placem, ozdravice on. "A sta ako ne?" pitala sam je. Ona rece, da nema druge mogucnosti. A jeste bila. Plakala sam i onog maja 2000. Tada se moje srce pretvorilo u kamen.Plasi me, da se vise ne secam njegovog glasa. Znam samo, da je bio nezan i mil. Da ne bi bilo njegovih slika, ne bi vise znala ni za njegovo lice. Izuzetno lepo lice, kao maneken, dok nije izgubio kosu i smrsavio... Ne zbog starosti, umreo je u svojim tridesetima. Zelim da se secam samo dobrih stvari, kako smo svaki dan lezali zajedno na kaucu kad je dosao kuci i gledao ratne vesti. Kako me je ljubio, voleo. Ali postoje i druge uspomene. Kako je plakao, drzeci moju ruku, i molio Boga da ga pusti, da vidi decu da porastu. Kako mi je rekao pre smrcu, "Budi dobra, sine. Budi dobra." Nisam znala sta je mislio sa time, kako da budem dobra, pa nisam vec dobra tata?? A sad znam. Vec dugo znam. Znao je, da ce da umre i to je jedini savet za zivot sto sam dobila od njega i kojeg se secam. Tako mi fali... U svemu. Jos uvek placem... Vrlo cesto. Jednostavno nisam isti covek otkad ga nema. Moje srce nikad vise nece da bude celo. Jedan deo mog srca ukrao mi andjeo kada je otisao sa planeta. A ja se trudim da budem dobra... Iako je tesko. Volim te tata, nikog nisam i necu vise nazvati tim imenom... I kad budem nekada imala decu, pricacu im o tebi... Eto suze.
Kliknite za proširenje...

Sve mi je ovo veoma poznato... svi izgleda imamo taj strah i ljubomorno cuvamo otiske zivota dragih nam koji vise nisu tu... i nikad ne dozvoli da te bol slomi, cuvaj ga kao uspomenu kao motiv da budes covek, jer kad su nas rodili i njima je to jedina zelja bila. Da budemo dobri, zdravi i posteni ljudi.
 
Moji su se razveli kada sam imala 7 god. a ja sam ostala sa njim.Bio mi je sve i otac i majka i najbolji prijatelj.Najbolji covek koga sam mogla da pozelim za oca.Nema dana da ne pomislim na njega.
Proslo je 12 godina od kada ga nema a bol za njim je svaki dan sve jaca.
Rasplakah se i odoh...
 
mmicica:
Prvo cu posteno da se isplacem nad ovim iskrenim recima punim ljubavi :sad2: a onda cu da napisem i ja svoju pricu.
Moji roditelji su se razveli kada je meni bilo sest godina.Ostala sam da zivim sa mamom,a tatu sam vidjala...secam se samo jednog odlaska kod njega u stvari kod babe i dede na selo.To mi je ostalo u secanju jer mi je tada kupio onu veliku lutku-bebu pa sam bila glavna u komsiluku jer je tada jos niko nije imao.
Sledeci put je dosao kada sam bila peti razred i to je otisao kod direktora da se raspita kakav sam ucenik pa mi je ponudio da me tog leta vodi na more.Secam se da sam bila presrecna i da sam brojala dane...ali naravno on niti se javio niti me je vodio na more.
Zadnji nasi susret bio je pre 15 godina tacnije kada sam bila drugi srednje.Nasao me je preko drugarice i doveo mi brata da ga vidim...mali je tada imao godinu dana.Sedeli smo u kaficu,castio je ceo moj razred,ja sam se igrala sa svojim bratom i nahranila ga,a kada je doslo vreme odlaska...ne secam se da li sam plakala ali sam znala da ga vise necu videti :(
Izmedju svega toga umeo je da me nazove.Uvek je bio pijan i razgovor se svodio na to kako mama nije davala da se vidjamo.Kada sam bila pred kraj devetog meseca nazvao me je da me izgrdi kako ga nisam zvala u svadbu...i to je bilo zadnji put da sam ga i cula :(
Znam gde zivi i pripremam se da odem da ga nadjem...a kada se to desi javicu vam sta se desilo.
Kliknite za proširenje...

Skoro da bih mogla da potpišem svako slovce ovde napisano, sem pijanstva, moj nije pio. Majku je napustio kada sam imala 5 godina i otišao za mlađom i lepšom. Posećivao me je povremeno, jednom-dvaput godišnje uvek uz obrazloženje da živi u drugom gradu i da nema vremena. Prvi put sam otišla u posetu njemu i maćehi posle 4 godine kada mi se rodila polusestra, došao je po mene i tamo sam provela ceo letnji raspust.
Beba je mnogo i često plakala a moj "zadatak" je bio da noću ustajem, menjam joj pelene, ljuljam je, hranim i svašta nešto, i to je postala praksa sledećih desetak godina, kad god im je trebalo da se malko odmore od deteta tata je odmah imao vremena da dođe po mene i da me odvede, a inače me nije ni zvao niti mi je išta kupovao ni za školu knjige ili bilo šta drugo. A ja sam kao majmun stalno odlazila i stalno se trudila oko male seke maltene kao pepeljuga sve očekujući da će tata da me primeti, ali mrka kapa.
Kad sam upisala fax i kad je odbio da mi i tada bilo čime i bilo kako pomogne više ga nikad nisam posetila sve dok mi nisu javili da je umro.
Zavidim svima na ovoj temi koji imaju lepo sećanje na oca, ustvari ne zavidim, nisam takva osoba, ali dok čitam neke lepe priče ovde, nekako sam tužna, onako bezveze.:(
 
melita-m:
Skoro da bih mogla da potpišem svako slovce ovde napisano, sem pijanstva, moj nije pio. Majku je napustio kada sam imala 5 godina i otišao za mlađom i lepšom. Posećivao me je povremeno, jednom-dvaput godišnje uvek uz obrazloženje da živi u drugom gradu i da nema vremena. Prvi put sam otišla u posetu njemu i maćehi posle 4 godine kada mi se rodila polusestra, došao je po mene i tamo sam provela ceo letnji raspust.
Beba je mnogo i često plakala a moj "zadatak" je bio da noću ustajem, menjam joj pelene, ljuljam je, hranim i svašta nešto, i to je postala praksa sledećih desetak godina, kad god im je trebalo da se malko odmore od deteta tata je odmah imao vremena da dođe po mene i da me odvede, a inače me nije ni zvao niti mi je išta kupovao ni za školu knjige ili bilo šta drugo. A ja sam kao majmun stalno odlazila i stalno se trudila oko male seke maltene kao pepeljuga sve očekujući da će tata da me primeti, ali mrka kapa.
Kad sam upisala fax i kad je odbio da mi i tada bilo čime i bilo kako pomogne više ga nikad nisam posetila sve dok mi nisu javili da je umro.
Zavidim svima na ovoj temi koji imaju lepo sećanje na oca, ustvari ne zavidim, nisam takva osoba, ali dok čitam neke lepe priče ovde, nekako sam tužna, onako bezveze.:(
Kliknite za proširenje...
A ko ne bi bio tužan posle ovakvog života?
 
rdeki:
A ko ne bi bio tužan posle ovakvog života?
Kliknite za proširenje...

Ma idi begaj, imala sam divnu majku koja me naučila da dignem nos visoko kad mi je najteže i da se smejem kada mi se plače, a imam i dvoje predivne dece, snajku, zeta, a imam i kucu, uh što je slatka, svaki dan mi priušti onih deset minuta zdravog smeha koje čika doce preporučuju ;) i na kraju, ali ne po vrednosti, imam i mog matorog koji me voli ovako ludu kakva kaže da jesam, 'ebiga, sve je to samo život, biće bolje u nekoj drugoj dimenziji sigurna sam.
 
Jennifer Jennin:
Odgovarajući na jednu temu ovdje...obuzele su me emocije...ne znam da li slična tema već postoji ili ne...ali sam pomislila da bi bilo lijepo da na jednom mjestu pišemo o svojim očevima, najiskrenije što možemo; o tome kakve ih pamtimo iz našeg djetinjstva, kao i kasnije, dok smo odrastali, i o tome kakvi su sad.
Da li smo ponosni na njih ili ih se stidimo, da li im šta zamjeramo, da li nešto želimo za njih da učinimo, a još nismo i slično...
Ako nisu živi, kakve uspomene na njih nosimo...

Hajte prvo vi, pa ću se i ja ubaciti...
Kliknite za proširenje...

Aj, al ću se kajati....
Obuzmu me emocije kad god ga se setim, ali nikad pozitivne. Uglavnom ga pamtim sa pesnicom u zraku, pijanog... Ne, nikada me nije udario, ali se ponekad zapitam da li bolje bilo da jeste.
Ne znam kakav je bio dok sam bila mala, ali dok sam odrastala sam često želela da ga proguta neki mrak i da nas sva ostavi na miru. I proguta ga na kraju. Tada mu je došlo iz dupeta u glavu, tražio je ruku, nisam mu je pružila. I ne kajem se. Ne mrzim ga, ali nije zaslužio, čak ni na samrti.
Nit sam ponosna, nit ga se stidim... ravna linija. Svaka mu čast kako je to postigao.
Ne znam da li ovo znaju dve, tri osobe u mom životu... koji me đavo tera da pišem, nemam pojma.
 
Moj otac je alkoholicar, kockar i ne znam sta jos

Radio je u svajcarskoj 20 godina, pa je ozledio ruku na poslu
I zato je od osiguranja primao 2000 eura mesecno...
Sve je poklanjao, pozajmljivao, a meni jedva da je nesto dao
Sam placam net, odecu imam sto dobijam na poklone, i radim neke sitne poslice
A on mi jos prebacuje sto sam na netu...cesto
Moja majka je luda za njim obozava ga, i uvek ga stavlja ispred mene...
Evo trenutno moj otac isteruje brata is kuce :dash: pijan
Kada sam bio bolestan niko od njih nije hteo da me vodi u bolnicu

I RECITE MI, KAKO DA BUDEM NORMALAN PORED OVIH TRAUMA??
 
Jennifer Jennin:
Odgovarajući na jednu temu ovdje...obuzele su me emocije...ne znam da li slična tema već postoji ili ne...ali sam pomislila da bi bilo lijepo da na jednom mjestu pišemo o svojim očevima, najiskrenije što možemo; o tome kakve ih pamtimo iz našeg djetinjstva, kao i kasnije, dok smo odrastali, i o tome kakvi su sad.
Da li smo ponosni na njih ili ih se stidimo, da li im šta zamjeramo, da li nešto želimo za njih da učinimo, a još nismo i slično...
Ako nisu živi, kakve uspomene na njih nosimo...

Hajte prvo vi, pa ću se i ja ubaciti...
Kliknite za proširenje...

Ne znam hoce li da izmisle skoro lek za rak, dal ce mi se dati da konacno namontiram ogledalo iznad svog kreveta ili hoce li homosekusalizam malo da mine, ali sigurna sam u jedno:
Devojka svoje obrasce ljubavi i muskarca oblikuje druzeci se sa ocem. U svom ocu vidi prethodnika zeljenog muskarca. Svi dosad su bili moj cale u ogledalu u nekom pogledu ili u svakom pogledu
 
kreptosucks:
Ne znam hoce li da izmisle skoro lek za rak, dal ce mi se dati da konacno namontiram ogledalo iznad svog kreveta ili hoce li homosekusalizam malo da mine, ali sigurna sam u jedno:
Devojka svoje obrasce ljubavi i muskarca oblikuje druzeci se sa ocem. U svom ocu vidi prethodnika zeljenog muskarca. Svi dosad su bili moj cale u ogledalu u nekom pogledu ili u svakom pogledu
Kliknite za proširenje...

Tacno je tako i kod mene :cmok:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top