Emocije su reakcija nervnog sistema na neki spoljni izazov, informaciju. Ako bi naše misli diktirale naša emocionalna reagovanja na odredjenu infomaciju, mi bi mogli prosto da smislimo neku procenu i takvu bi emociju imali. šta god mi mislili i smislili, emotivni doživljaj neće neminovno iz toga slediti. Nekad će emocija pratiti našu svesnu procenu, dok će neretko emotivni doživljaj pratiti neku svoju, nama naizgled nedokučivu logiku. I čim nemamo neizbežnu vezu, dakle nesumnjivu vremensku i logičku uskladjenost misli i emocija, ne možemo ni na koji način održati poziciju da misli kreiraju emocije.
Ovo ne znači da naše misli uopšte ne utiču na naše emocije, ali koliko i na koji način, to je „pitanje za milion dolara“. Hoću reći da bi takva nedvosmisleno utvrdjena istina dovela do revolucije u psihoterapijskom tretmanu raznih psihičkih poremećaja. Kada bismo to izvesno znali, mi bi onda mogli da pronadjemo i izvesno delotvoran pristup kojim bi menjali misli i stvarali dobra osećanja. Jer su misli medijum sa kojim se može precizno komunicirati, koristiti argumente, postići neki dogovor i usaglasiti ih sa realnošću, dok su emocije besćutne, neuhvatljive, nerazumne. Emocije možemo samo osećati u sebi ili u drugima, ali se sa njima ne može debatovati.
