Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

SAMOĆA

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

Miroslav Antić
 

16387066_699703933542309_5784461281050846797_n.jpg
 
Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.

Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.

I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.
Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno

Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:
ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znas:
divno je nemati plan.

Izadji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.
 
Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja čuvao, ljudi, ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta…
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k’o knjeginje,
k’o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu-gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek’ reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.
Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
– nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem
samo – sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek’o.
Niko hvala nije rek’o.
K’o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.
.ezgif.com-gif-maker(12).gif.

i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al’ putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.
​
 
Torba

Nikad te nisam ništa iskrenije molio,
od ovog što ti sada govorim, sine moj.

U naježenom vetru veceri drvece otresa
s leda suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne
magle i prve kiše. Vazduh se para kao
paucina i sav je izbušen kricima divljih
jata što se sele na jug.

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret
u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.
S njom ceš prespavati noc.

"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok
se vuku niz bespuca. Ja u sebi pevušim:

"Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje
svašta svega što živi i želi. U punu ne staje
više nijedna mrva sna.

Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta.
Tu pesmu, možda, retko koji mališan cuje od
svoga oca, dok prima u šake sudbinu.

Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svomsinu:
"Ko premnogo u torbu trpa, poderace je."

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je torba.
A i ljudsko srce je torba. Sve su to torbe bez dna.

I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u njih pregršt zanosa,
nežnosti, nade, još uvek ostace mesta za nove, šire proste,
još uvek ostace mesta za nove radoznalosti.

Jos uvek ostace mesta za mnogolike svetove
koji na prstima prilaze i nose ispod kožetoplije i belje ljubavi.

Jer sutra nema jedno oblicje, sine moj.
Postoji veliki broj buducnosti.

I moraš imati dalekovidu moc proricanja da
se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem:
ipak je sve tako lako poderivo - sem coveka.


Mika Antic
 

Мика Антић - Епилог​

Водопад има браду као гроф Л.Н.Толстој.
То се
у ствари
Јутро по себи пени и разапиње дугу.
Ја сам признао једној жени
Да је живот нешто просто у мени,
- а није баш тако просто.
Ја сам мислио да ћу ићи право
док се не претворим у лењир,
а нашли су ме у кругу.

Нашли су ме после лутања
срозаног од вриска до шапутања.
Прошао је октобар.
Међу ногама дрвећа полако заудара на влагу
и крв.
Улица последњи пут кисне на сировом сунцу.

Седите мало крај мене као крај гроба.
Минут поште за моје преминуло најруменије доба.
Седите мало крај мене
Видите: опет сам добар.
Иза уха ми се окорео млаз усиреног пораза
као стрељаном војном бегунцу.

Пролетеле су огромне златне кочије
кроз наше утрнуле очи,
- а ми их сачували нисмо.
Нешто младо нам је рзало на усни и увело
Горко од смеха и слатко до плача.
Дозволите ми да после свега
далекој некој госдпођици напишем једно писмо,
онако мало носталгично
као што пишу сенилни пензионисани адмирали
преживелој посади са потопљеног разарача. ​
 
Poslednja izmena:
Госпођице,...казаћу,
госпођице,
све је,
све је,
све је готово.
Овде цвеће покојно
продају разливено у парфемске флаше.
И све је,
све је,
све је спокојно
као да ветар никад није шамарао дрворед
и по окну се плео.
Госпођице,
казаћу,
у ову јесен,
фригидну као туристкиња са скандинавским пасошем,
то што сам одједном сед не значи да сам бео.
Ти си једина нахранила сву моју глад
са оно мало меса и сна.
Једина си била сита од оно мало мојих ноктију
и дланова.
Воело бих да сачуваш моје најдивније врхове
на хоризонталама твог дна
и пронесеш моје очи кроз тишину туђих очију
и станова,
и мој октобар кроз све туђе априле.
Ово није исповест.
Ово је горе него молитва.
Хиљаду пута од јутрос као некад те волим.
Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам.
Хиљаду пута поново се плашим
за тебе изгубљену у вртлогу географских карата,
за тебе подељену као плакат ко зна каквим људима.
Да ли сам још увек она мера по којој знаш ко те боли
и колико су пред тобом сви други били голи,
она мера по којој знаш ко те отима
и ко те плаћа?
Да ли сам још увек међу свим твојим животима
онај комадић најплавијег облака у грудима
и најкрвавијег саћа?
Овде код мене
дани имају укус пива и досаде.
Понекад капљу кише
чудно,
спокојно.
Немам воље ни да живим ни да се убијем.
Сасвим сам налик на лађу која лута без посаде
и не жели да збрише
са свога ока нешто узалудно,
нешто покојно,
нешто голубије.
Можда је добро да знаш:
после тебе жене немају право ништа да уображавају.
Некад први жутокљунац републике,
данас - могу да подигнем зарозане чарапе
лично богородици
у достојанство прерушен.
Све моје нежности још увек на твом прагу спавају
као мали жути пси
на мокрим,
набреклим,
црним сисама госпође керуше.
Сасвим сам закопчан од слузокоже до душе.
Ова 32 зуба још увек љубав само за тебе онако јецају
и онако певуше.
Ти ме свакако разумеш:
све је,
све је
све је готово.
Уплашено сам пијан
и празан
и сам.
Понекад неко наиђе да ме забринуто воли и пази,
неко коме откривам све твоје путоказе
до мог усијаног темена.
Никоме немој рећи
али ја,
који најмање знам о срећи,
хтео бих мало неспретне среће том неком новом да дам
и док умире дрвеће и ветар по лишћу гази
хтео бих да му буде добро у име извесног аориста моје љубави
и давнопрошлог времена.
Можда нећеш веровати:
и са хотелима сам раскрстио сасвим неопажено.
Све ми хотели некако личе на исту бајку
и постеље у собама смешкају се на исти глас.
 
Poslednja izmena:
Сви се портири на исти начин брину
онако мало рођачки кад им лаку ноћ кажемо.
Сви се портири исто онако брину,
мајке ми,
као да знају за нас.
Даље не бих имао ништа више да ти јавим.
Пијана од хладноће суботња ноћ се ваља.
Сатови су већ одавно повечерје одсвирали.
Даље заиста не бих имао ништа више да ти јавим
једино можда то да си остала најлепша медаља
из најлепшег рата у коме су ми срце ампутирали.
Госпођице,
ја нисам за тобом био онако обично,
гимназијски занесен.
У мени је све до табана минирано.
Иначе,
запамтио сам:
љубав је најголубија само у оним крицима
који се поклоне првима.
Дозволи да се зато због нечег у себи
насмешим у ову јесен
помало кришом,
кроз сузе,
помало демодирано,
.ezgif.com-gif-maker (9).gif.(link)..
ја, твој најнежнији пастув међу песницима,
ја, твој најсуровији песник међу пастувима.​
 
Poslednja izmena:
Miroslav Antić – Kada mi nedostaješ

Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega…

Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostajes…
 

Miroslav Antić - Malilini​


Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.
Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.
Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta cu bez tebe.
Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,
- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.
Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.
Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.
Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.
Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.
A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!
Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.
Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.
Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćes moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćes moje srce.
Ja žvacem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaces moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.
Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.
Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.
Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.
Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.
Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!
Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
šalim se.
Oprosti.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
 
Tako je i bilo.

- Ako ti jave: umro sam, ne veruj to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim...
 
Admin Sredoje:
da, imas zabranu pisanja na toj temi.
ne secam se ko ja i zasto to stavio..da li ja ili neko drugi.

@Nina da li se secas o cemu se radi?
Kliknite za proširenje...
Tek sada videh ovo ali to je vec staro..nema vise zabrane a inace korisnik jako dobro zna zašto je bila zabrana..plus ovo nije tema za ovakve stvari
Ovo je tema o nasem velikom pesniku i piscu Miki Anticu..a Plant bi trebao da zna put i nacin za pitanja ovakve vrste

ali da se vratimo Miki Anticu
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

UltraBasic
Razlog za probuditi se RANO
Odgovora
9
Pregleda
226
UltraBasic
UltraBasic
Samsonight
@RialdaT, I need you!
2
Odgovora
30
Pregleda
556
*pustinjakinja
*pustinjakinja
Nina
Zagrljaj, koliko vam je bitan
2
Odgovora
30
Pregleda
599
Nina
Nina

Back
Top