Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

Miroslav-Mika-Anti%C4%87-LI%C4%8CNA-PESMA-Tekst-Bistrooki.jpg

LIČNA PESMA

Ako hoćeš da si nešto
lično svoje,
sasvim lično,
ništa na tom belom svetu
ne sme da ti bude slično.

Možeš svemu biti vična,
al’ drukčije sve da umeš.
I toliko neobična
da i sebe ne razumeš.

I znaš šta je neobično?
Znaš šta nikom nije slično?
Ti si.
Lično i prilično.
I odlučno. I odlično.

Miroslav Mika Antić
Iz knjige: Miroslav Antić Tršave šiške večeri, Izdavač: Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)
 
SLUTNJA

Kao kad zaroniš do dna mora,
a samo kamenčić zgrneš u dlan,
tako ti počne neka zora,
tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
na snove prazne ko prazne mreže.

A nekad onako, kao od šale,
padne pred tebe zvezda prava,
a ti je šutneš vrhom sandale
i odeš dalje. I kad se spava,
kad nebo zaljulja sva svoj klatna,
čitava noć ti od snova – zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
jastuk kroz život i dalje plovi.
Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja — više se spava.
 
1610393489346.png




Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
 
1610736169613.png








Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otici mirno.

Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.

I onda:
ziveti prostran.

Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnost pali.


M.Antić
(Proročanstvo)
 
Reka bi mogla da bude

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!

Miroslav Mika Antić
 
Mart

Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
- unutra u mene.

Miroslv Antić
 
I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.
Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.
Mika Antic
139575474_2594820467482979_3761549118166697934_n.jpg
 
Ljubav

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
Svejedno - lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti činovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu:"Postoji tužna divota
Vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - života..."

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti,
budi uz mene kad odem.

Miroslav Antić
 
"Због свега што смо најлепше хтели
хоћу уз мене ноћас да кренеш.
Ма били светови црни, ил бели,
ма били путеви хладни, ил врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку,
да се не бојиш ветра и мрака,
успавана и кад кише туку,
једнако крхка, једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па са мном бол и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да са мном испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.
Ил цркнеш, ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.”
 
08d8a32f8d10184fee8f55d693f6d4e2.jpg









Mi smo se suviše sretali....


Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.
 
“Sad se prisećam kako su mog druga Abdulaha Sidrana pitali: “Šta bi najviše voleo u životu?” A on je odgovorio: “Da budem dva meseca sâm, da imam rakije oko sebe, i da blago mahmuran igram šah sa sobom.”

Što se mene tiče, posle svih mojih pijanih godina, najviše bih voleo da budem upravnik biblioteke, da u njoj imam puno službenika, i da danonoćno mogu da lutam i tražim neke naslove, i da neprekidno čitam. Nemam mnogo novaca, i stoga ne idem često u knjižare. Koliko li je ljudi, samo kad pomislim, bilo na čelu biblioteke, i to veoma značajnih, a nisu voleli da stanuju sa knjigama!

A biti na čelu velike knjižnice, to je moja prava, a neispunjena želja.

Miroslav Mika Antić
 
Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.

Miroslav Mika Antić
 
Često te tako vidim.
Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.
Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.
U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.
I čujem šapućeš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.


Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.
Dužina tvoga vida
tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.
Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno.
Sve u jednoj dimenziji
kao na dečjem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.
Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.

Miroslav Antić
 
Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reš o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

Miroslav Antić
 
Neko celog života radi i piše. Neko celog života drži pridike šta bi trebalo pisati, a kad umre ostanu iza njega dve-tri sveščice. Ja sam uvek više poštovao jednog marljivog literatu nego pedeset potencijalnih genija koji su do smrti ostali samo potencijalni geniji

Novinari me nikada nisu pitali kako to izgleda videti iz prozora svoje sobe most i vozove što prelaze Dunav i odlaze u svet, a imati 29 godina i u jednom oku Pariz, a drugom Nijagaru, u jednom uhu monsune, u drugom Tihi okean, u srcu mornarsku kapu, a u džepu nešto malo novca kojim se jedva može otputovati svakog meseca do Niša, Kikinde i Rume.

Mika Antic
 
DA LI

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo.

Miroslav Antić
 
PLAVA ZVEZDA

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nađe... treća... peta...
mora u snu da se zađe na kraj sveta
i još dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Miroslav Antić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

UltraBasic
Razlog za probuditi se RANO
Odgovora
9
Pregleda
226
UltraBasic
UltraBasic
Samsonight
@RialdaT, I need you!
2
Odgovora
30
Pregleda
555
*pustinjakinja
*pustinjakinja
Nina
Zagrljaj, koliko vam je bitan
2
Odgovora
30
Pregleda
599
Nina
Nina

Back
Top