Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

[Suljo.L]

 

[Suljo.L]

 

[Suljo.L]

 

[Suljo.L]

 

[Suljo.L]

 

[Branko Lori]

Ako se u vama neke lepote talasaju i neke svetlosti rađaju, onda je sasvim svejedno da li žmurite ili ne žmurite, jer čuda se već događaju..
Mika Antić

 

[PetarSamotnjak]

Nemoj da odeš više u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.
Nikada sa zvezda teži pad
nego na beton kafanskog stola.
U očima sam sve gugutke podavio
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.
I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo.
Peroni katkad plaču krišom.Sat i
koferi.Svako nekud žuri noćas.
Iscepam kartu.Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.
I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi.Sad smo drukčiji,zacelo.
Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo što liči na belo.

Miroslav Antić

 

[jabajagi]

 

[jabajagi]

 

[PetarSamotnjak]

HOROSKOP

Svemu će probati da te iz knjiga nauče. Možeš
naučiti da izgovaraš laž kao istinu. Da
izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš
žalost i sreću.

Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da
budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš
iskreno ili pritvorno zadovoljan malim.

Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš
sažaljenja, ili da nemaš milosti.
Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tek
da bi kunjajući proživeo svoj vek.

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim
četiri stvari. Osim vrline nadanja,
veštine verovanja, vizionarstva budućnosti
i umetnosti strpljenja.

Miroslav Antić

 

[Branko Lori]

"Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno.
U nama svima šarenog ima."

Mika

 

[Suljo.L]

 

[Branko Lori]

Poveravanje? Poveravanje: stvarno sam strašno patio i okusio bolove, ali šta se to drugih tiče?
Čovek je sopstveni urlik i svoj najćutljiviji lek.

Mika Antic

 

[*pustinjakinja]

Poveravanje? Poveravanje: stvarno sam strašno patio i okusio bolove, ali šta se to drugih tiče?
Čovek je sopstveni urlik i svoj najćutljiviji lek.

Mika Antic

 

[Kami]

Šta je u nama veliko

Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.
Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i švrća.
Ovaj ogromni život prepun je kao saće,
i sve te buvice sreće
i sumnji
i slutnji
i snova
– armija nežnosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
šušnemo krišom pod krilo.
Jer bez tih malenih srca
što drhte duboko u nama
šćućurena i bela,
ne bi ni velikog srca,
ne bi ni velikog belog,
– ničega ne bi bilo.
Pa i nas,
eto,
ovakvih;
čudnih i lepo ludih,
zar misliš da bi nas bilo?
Nikad nas ne bi bilo.

 

[PetarSamotnjak]

ČEKANJU DOĐE KRAJ


Šta mogu ja da kažem o toplom oku izvora, tako sablasno prečistom i tako glatko gordom?

Mirisalo je na nešto devičansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nešto još dublje i davnije. Poskidali smo odeću i skočili u vodu. Vreme, za koje postoji izvesna nada da protiče, umirilo se i zgrušalo u pogašenim plićacima.

Ronili smo i tražili. Sada nas je bilo četvoro: dve mreže i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...

U prethodnim životima, što su mi se događali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duše. Sad sam je dodirivao od tabana do kose i osećao, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.

Na drugom kraju izvora devojčica se grčila obavijena koprenom moje treperave nežnosti. Doplivao sam do nje, probio se kroz mrežu i načinio telom kavez od zagrljaja. Mreže su se zamrsile i pomešale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih. I motali smo u vodi moji dušu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, što činimo, mnogo veće od ljubavi. Da plivamo kroz večnost...

...Vredi li se upustati u tumačenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?

Miljarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu budućnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od želja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas dvoje. U izmaglici dalekog, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrašnje rame i zagledaj se pažljivo u plave barice neba.

Ako se ti ne pojaviš, neko će umesto tebe čekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko će drugi produžiti to što se zove beskrajno.

Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u večnosti...

Miroslav Antić

 

[Suljo.L]

 

[*pustinjakinja]

 

[Nina]

Važno je možda i to da znamo
čovek je željan tek ako želi.

I ako celoga sebe damo
tek tada možemo biti celi.

M.Antić

 

[jabajagi]

 

[Tea]

Samo ostatak nas u drugom i drugog u nama, samo to nazivamo besmrtnošću smrtnih stvari.-Miroslav Antić

 

[PetarSamotnjak]

Zašto mi nemamo iskustva? Zato što život shvatamo kao vatromet.
Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek.

Miroslav Antgić

 

[Suljo.L]

 

[PetarSamotnjak]

Malinini


Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.

Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.

Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta cu bez tebe.

Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,

- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.

Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.

Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.

Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.

Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.

A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!

Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.

Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.

Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćes moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćes moje srce.

Ja žvacem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaces moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.

Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.

Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.

Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.

Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.

Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!

Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
Šalim se.
Oprosti.

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Miroslav Antić

 

[Lada]

LAŽLJIVA PESMA

Kažem: mesec.
I gle — mesec!
Kažem : trava.
Stvarno — trava!
Eto zašto meni seva
ova moja smešna glava,
ova moja glava leva
što jedino zna da sneva.

A šta hoće glava luda?
Traži laži.
Traži čuda.
Namigne mi mojim okom.
Usnom mi se mojom smeška.
Pa sve živo ispretura
i vrti se ko vrteška.
Kaže: sunce nije sunce,
nit se nebo nad njim plavi.
Kaže: hoću nešto lepše
tu u tebi da se javi.

Smisliću ti nove ptice.
Nove snove.
Nova mora.
Hoću ono čega nema.
Neću ovo što se mora.

I zaista — ljudi bolji.
I zaista — mekši dlan.
Sve su plave oči plavlje.
Svaki dan je belji dan.
I zbilja mi lepše tako
lažljivo i naopako.

U kosi se mesto žvrka
raznobojne zvezde roje.
U krošnjama neke boje,
lažne,
ali lepše stoje.
I odjednom ove je pravo
i sve moje,
samo moje.
Stvari koje ne postoje
odjedanput — sve postoje.

Odjedanput: bordo mesec.
Odjedanput: plava trava.
Ljubičasto neko lišće
zelen vidik zavejava.
A meni se samo smeška
mojom usnom moja glava,
namigne mi mojim okom
i dalje se izmotava.

Sada mogu sve što hoću,
jer na mene dani liče.
Samo šmrknem — stane reka.
Samo trepnem — šuma niče.
Krov il’ oblak rukom skinem.
Noć il’ maglu skupim šakom.
Zato lažem kako zinem
i stvarno mi lepše tako.

Pa i ova leva glava,
četvrtasta — ko od panja,
i ona mi triput draža
kad izmišlja i kad sanja.

Miroslav Mika Antić, Šašava knjiga