Miroslav Antić

  • Začetnik teme Začetnik teme malecka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
''Zar jedan zagrljaj, otrgnut iz bezbroj zagrljaja, još uvek nije isto što je bio: blizina?''
...
''Sve ono što sam bio, sve ono što sam sad, to još uvek nisam ja: to je tek priprema za mene.''
...
''Budim se. Znači: klijam. Otvaram oči: cvetam.''
''Ja ne znam zašto sam živ. Živ sam da nađem prečice između Sad i Ovde u izobilju svog vida.''

To mi je trenutno u glavi...
Uh... obožavam ovu temu...
''Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
možda će odjednom u tebi nešto posiveti...''
 
Odgovaram mojoj Maloj ... Hotty ... delicu obecavam svaki miligram zvezdane prasine sa tobom i oduvacu ga ako ti ikada postane tezak taj iskonski prah ... Imaj se ...
Bice tesko znam,ali cujes li da za tebe zvezde ne ehuju isto ... Raznezene i nabrekle ... isijavaju atmosferski talog neprilika ... Grl ....
 
"Sad shvatam: nismo mi došli zadovoljni ko trave, što rastu da se zgase kroz cvrkutave zore...Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne žale da izgore....Što sjajem sve nebo okrvave, željne da budu sunce makar trenutak samo..."

Ma, ti i ja se odveć razumemo...Zvezdana...

H
 
Ko si bre ti ? Zaprsko ... :)
Neodoljiva pasuljasta heroino ...

Evo ... idem da prizivam Anticev duh ... mozda mi to umanji glupost i da metafizicku vrlinu strpljenja ...
LJUDI , ANTIC JE JOS UVEK NEPROCITAN PESNIK ... DAJTE POETICKE
KRVI U OVOM BOJU ... U KOM JE ON DAO PLEMENITOG SEBE ...
Andric je tu ... u svakom prelazu ... na svakog spojnici izmedju Svuda i Nigde ...
 
Zaprška je li...Dobro, dobro...Doći ćeš ti nekad kod mene na ručak...Ima da te pošaljem u pravcu menze...pa možda sretneš "Zauvek tvog P"...ili ne daj Bože..."Zauvek mog P"...Tad ćeš da se uželiš moje zaprške...

A što si pogrešila temu...ne mari...napisah da se odveć razumemo...Poblentavi čovek nekad...Pogotovu sad!!!
 
Daj malo budi tematska devojcica ... Sta si se udaljila od teme,bleso mali ...?Nismo mi Miroslav Antic ...sad ce da pocnu da nas opominju ...

Daj izgovori bar umiruci neku misao umesto reci ... ... ispisao i pomislio naravno ON ... Boli sta taj covek zna da cini sa ljudskim pomislima .... da ih nepostojeci prisvaja ... da ih lomata i reze ... da ih u svojim ornamentima otkrovi ... neorganski i znanstveno ... Eh ... kako bih volela da sam bila prisutna u bar jednom kriku njegovog trajanja ...
 
...Budalice, pa ti si bitan faktor njegovog trajanja... ;)

Sve ređe se usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja...

Ja se udaljavam od teme...pih...ma šta ti znaš...
 
Ne znam da li je vec postavljena, ali ovo je jedna od mojih omiljenih:

Britvom cu morati da te ljustim sa sebe,
da te do krvi, kao krljust, skidam.

Moracu da te otkidam kao ljusturu skoljke
uraslu u skrapu krecnu.

Jer video sam te svu. Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te vecnu. I isprljanu. I mlecnu.

Zaboravicu ti usne na trbuhu,
kao beduini dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova cu ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog uzarenog tla.

Sto vekova cu zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesecinu cu kao razanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova cu ovako da te volim,
uzasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.
 
"Kroj" je posebna, ako ne i najbolja po meni...mada, tesko je izdvojiti bilo koju- sve su predivne.

Beograd

Necu da studiram pravo, jer nikada ne bih mogao svetu da dokazem da je pravo sto si bacila svoje belo dete pod voz onog proleca

Ni medicinu, jer nikada ne bih mogao da izlecim male bolesne jagode, koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

A pesme cu uvek pisati ovako istinite i ruzne, kao sto je ova dimljiva restoracija i nase vecerasnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnostvu?
Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe ce ostati iste ulice i deca sto uce u skoli da crtaju prolece, i raznosaci novina, i niko nece za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim ocima nosila svet koji je vredeo vise nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postanes nocas kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, klicu i pisu stihove o tvojim ocima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lisce, i balerine u prestonickoj operi i vasarske vrteske, i svetlosne reklame da se vrte u krug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo, ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahacu dugo za vozom, jer oboje smo iz iste porodice:
iz covecanstva.
 
Фантастична, тема! Целу сам је прочитао. Ево малог прилога:


ВОЈВОДИНА

I

Вјерују во једину во јед и во ину
равницу - матер моју и запљувану и свету,
ту Војводину у соли, у хлебу и у вину,
и не верујем јој , веру јој њену и крв јој сомотску и проклету
а слепачки јој се молим док ми на усни рђа и мирише
благословена као причест и зрно априлске кише
и док ме коље под грлом њен дах љут као виле,
па теме и чело шкропи бели цвет багремова,
и док се рвем са житом, док звезде по мени миле,
а она ромиња и тиња и сурвава се са крова
сва торжествена и рожествена од лепоте и ругла
и као срце мокра и као срце округла

Јао равницо, злосутницо! Златна сачмо у сиси!
Јао свевишња моја из биртија и цркава!
Ти, душо, што исплажена и босонога висиш
и позлаћена и плаћена, и детињаста и лукава,
а тако сасвим света и зликовачка и ломна,
и као небо ниска, и као небо огромна.
 
II

Волим је од штала до олтарских двери и од блата до пшенице,
Топлу од циганских гудала и благданских оченаша,
Вршидбену и задушничку, смеђу као девојачке плетенице,
ту земљу чардаша, чаша и беземљаша,
где су служили бденија и људе за главу скраћивали,
где су старице тепале и прагове браниле голим шакама,
па су је брали и ждрали рукама, па су цркавали и живели,
па су је волели људи, и клели, и псовали, и плакали.
Ту Војводину богомољачку, и безбожничку, и винску,
белу од јагањаца, црну од паљевина.
Ту Војводину светоникољску, великогоспојинску,
кад се лумповало од Вршца до Темишвара,Сомбора и Сегедина,
па нико у брковима није имао густу песму као тај народ
робијашки и првомајски, разбијених темена и зуба,
та Војводина ашова, бритви, молитви и шамара,
зарасла у жеље, у лаж, у борбу, у издајство, у љубав.
Волим је, јер сви смо широки и обични као ова равница,
Јер смо и велики и проклети на овим зеленим травама,
и милиони сулудих, румених звезданих птица
вечито ће лепршати над нашим уморним главама.
 
III


Мучу стеони виногради. Пени се јесен у кацама.
Рђају по беспућима ветрови са кутњацима масним од сланине.
Родио те отац. Убио те син. Брат брату о врату и по врату.
А крстови највеће дрвеће. А гробови највеће планине.
На усни тамјан и нафора. Ноздрва од босиљка бела.
Зуби утрнули од бећарца и трули од опела.
Јао равницо! Јао кртицо! Јао безглава тицо!
Јао све моје несито и поносито и напито!
Моја жетво и жито. Моја клетво и туго.
И јао Војводино – гладна годино, и Војводино – дуго!
Широк дунав. Широке пустаре. Широко гараво око.
Од светог Чарнојевића, до светог скелеџије на Тиси,
оче наш у опанцима, у катанцима и ланцима,
оче наш иже јеси и иже ниси.
 
IV

И волим је просјачку, пред црквама, недељама, у ритама,
и сватовску, астраганску, неуцвељену боловима,
и Војводину вашарску и хармоникашку, час распусну, час питому
и биртијашку што освањива штуцајући под столовима,
па Војводину бечку и вармеђску са туђим барјацима пред четама
K. u K. регименте, крај друма историја силована и заклана,
и Војводину солунску и крфску под бајонетима,
сиву као војничка смрт у копоранима и заједничким ракама.
Па је волим шестоаприлску, логорашку, испребијану,
обешену о бандере, пробушену по челима,
узорану од тенкова, од крви изопијану,
и партизанску кад је октобра донела пролеће селима.
Волим је колико је зла и добра. Волим је подједнако.
Прскајте кајсије звезда у коси дрвећа њеног!
Увек ће бити кровова позади крова сваког
јер увек се румено наставља на румено.
 
V

Лете над Фрушком гором, над торњевима, над ђермовима
накомовани паорски анђели без крила и ореола.
Лете до звезда и враћају се са звезда лепи, мртви и шашави,
са уфитиљеним брковима, у гаћама од шест пола.
Лете са главом црвеном као распукнута лубеница.
Са образима од лицидарских лутака и језиком од кољива.
Лети Панонија хиљаду пута заклана и увек најлепше жива,
Панонија што прашта и што се из гроба сећа,
сва од прапораца и дуката, сва много срнећа и керећа.
Јао равницо! Јао чесницо! Јао водо и траво!
Јао све моје плаво, дрвено од крстова и крваво и право!
Јао жуто од снопова, од мртваца, од сунаца и од свећа!
И јао шарено од вина, од виолина, од сукања и цвећа!
Ја тебе ножем и хлебом. Ти мене сољу и сатаром.
Ја тебе ногом и богом. Ти мене рузмарином и матером.
Једну зоб зобали, једнако гроба добили,
једнако се оплодили и родили и продали.
Четир коња дебела у песму си упрезала!
Четир стране света у пупак си нам увезала!
Еј, Војводину, од плача, од ђубрета и од колача,
а вере четир, а пета циганска, а шеста из тамбуре риче!
И сви ми на срамоту личе! И сви ми на бога личе!
 
VI

Заиграј, завитлај земљо, лепото босонога,
невесто моја најлепша у дроњцима и плачу,
ти што се молиш богу и ти што пљујеш на бога,
ти што си дуговала и наплатила рачун,
Наздравље! Дижи чаше! Разбиј астале шаком!
Запевај преко њива нека забриде кости!
Волим те што си проста, сирова, дивља тако,
и тако много луда, волим те, волим, опрости,
ти, од поноса и стида, од ђинђува и вашки,
ти, љуљашко и рако – жут зубат смех не скривај,
певај пијано рацки, маџарски, тотски, влашки,
македонски и лички преко далеких њива!
И тако до смака света, најтежа земљо моја,
са укусом мушкатла, крви, хлеба и саћа!
Од паорске сам лепоте, радости, псовки и зноја.
Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам!
 
ne znam da li je neko od vas citao knjigu "ANTIC NJIM SAMIM"..? tako se nekako zove... ne secam se tacnog naziva. u svakom slucaju, knjigu je izdao PROMETEJ kao prilog zbirci sabranih dela. i knjiga je ZAISTA fenomenalna. priredio je Drasko Redjep, njegov dobar prijatelj. odlicno upotpunjuje celu pricu o njemu. preporucujem je :D
 
Cini mi se da niko ovu nije napisao:

BELI VES

Ovo je pesma jedne kosulje
zaljubljene do okovratnika
u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku i glasi

drzis me na ovoj ljuljasci
da ne okliznem
da mi suze ispare na suncu

zahvaljujuci tebi
moci cu malo da se nasalim
sa zivinom u ovom dvoristu

nadimacu se
raskopcacu svu dugmad
na mom platnenom telu
celo pre podne bicu zastava
koja rukavima samara vetar
i mirise na sapunicu i nebo

drzi me dobro ali nemoj da mi zavidis
popodne ce me peglati

A Mika - jednostavno ostavlja bez reci. I ne treba ga objasnjavati...
 
Скоро сам прочитала роман "Степенице страха"... Антићевско је, нема шта!

Ево и неколико цитата:

То кад ја тебе гледам у очи и кад ти мене гледаш у очи... Нема већег моста, нема већег пространства које треба помирити у том пишљивом малом свемиру од моје звезде до твоје звезде.

Били су то моји родитељи. Два странца у међусобним односима. Два мени потпуно туђа човека. Мислим да смо били најпогрешнија породица на свету.

Схватио сам да се израз лица може направити. И то је вештина као и све друго. Петнаест минута медитације... петнаест минута затварања у своје чело и моја мисао постајала је згуснута као грумен светлости.
 
. . . Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i usana
i dlanova.

Voleo bih da tvoji buduci sinovi naslede
boju mojih zelenih ociju i mog sna.

Voleo bih da tvoje buduce kceri nose moju tugu
u prslucicima od svile.

Voleo bih da sacuvas moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna.

I da proneses moje oci kroz tisinu tudjih ociju
i stanova.

I moj oktobar kroz sve tudje aprile.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top