Miroslav Antić

  • Začetnik teme Začetnik teme malecka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Mislim da ste na ovu zaboravili :)


Poslednja bajka

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sam ces se setiti
 
:heart:
Kada mi nedostaješ
Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ...
:heart:
 
Odluka

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Zivi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.
 
Samoća

Najveća slova ljubavi:
onaj glupi septembar
kad sam se pravio važan
da nikog nisam voleo.

A jesen svima zlatna,
a samo meni bakarna.
Da, pravio sam se važan
da nikog nisam sanjao.

A samog sebe sam boleo
i sav se od sebe razboleo,
i sebe u sebi mučio,
i sebe u sebi proganjao.

Najveća slova sramote:
kada sam bez stida dovlačio
zvezdama gradska neba
u moje žedne oči.

Najveća slova tuge:
to, što sam se šegačio
i pred svima junačio,

da posle
u samoći,

nos zakivam u jastuk
čekićem umorne glave.

A noći vrtoglave.
Plave.
A ja ne mogu da zaspim,
već sanjam vreo od jave.

Najveća brbljiva slova:
sve ono što sam krio.

Pred celim svetom sam bio
baš to što nisam bio.

Najveća slova ljubavi
i slova mog dečaštva:

kad jedan namćor u meni
hrabrošću bogat pred svima,
kad ostanemo sami
preda mnom pocrveni

i drhti od siromaštva.
 
Čarolija


Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila. I laste.
Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.

Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.

U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš,
Da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželiš
kad zažmuriš
ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

Jedino nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori.

I kad namigneš samo
i osmehneš se polako.
Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.
 
Poslednja izmena:
Rođendanska pesma

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
Posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.
Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?
Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.

:)
 
Meni omiljen deo :heart:

..."Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

Tebe, sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.

U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvome ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.

Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.
Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.

Malo me ljubila.
Malo ubila.

Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.

Pod kožom mi stanovala vretena."...
 
Poslednja izmena:
Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
 
Ako ti jave : umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti ?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga ?
Tuge...
Zar ima tuga ?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi !
Sasvim živi !
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom : na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim !

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem : pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čudenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa neceš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zadješ
u nove slojeve razuma ?
U susedne budućnosti ?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti uciniti :
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.



Upamti : stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.





3.

Ako ti jave : umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti : nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava ?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah ?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
vec nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem : kako preživeti,
nego : kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave : umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava ?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali ?
Čega da nam je žao ?
Ako ti jave : umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti : to ja još uvek
šašav letim i živim.
 
pozdrav svima na forumu...:)
Nema reci kojima bi se opisale sve lude godine provedene u stihijama i modrim dubinama koje se kriju u Mikinim delima.Cesto slusam u mp3 formatu njega kako recituje svoje pesme...covek "ubija" i "vaskrsava" u istom trenutku:)
 
Serenada

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.
 
MALI KAMERNI NOKTURNO

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.
 
TATINA PESMA


Uzalud preturaš prašnjave slike
i tražiš mamine oči na njima.

Nađeš ih,
ali to nije mama,
iako hartija na nju liči.

Mama je za tebe nešto drugo:
to izmišljeno, što se ima
tek sad,
kad živimo ovako bez nje
u ovoj muškoj samačkoj priči.

Ne znam da li ćeš moći da shvatiš:
ljudi se rode,
žive
i sretnu.
I čini im se našli su sreću
i neku zvezdu istovetnu.

A posle:
zvezda počne da rđa
i počnu prepirke ko je kriv.

I mama tati odjednom tuđa.
I tata mami jadan i siv.

I tonu brakovi ko trošne lađe.
I trunu na dnu tuđih mora.

I mama drukčije nebo nađe.

A živeti se i dalje mora,
mada sve na nju svaki dan seća;
kud god se okreneš: njen je dah.

I sanjaš tu je,
na tvom uzglavlju,
i nežna i brižna u isti mah.


Veruj mi,
bilo je u početku
lepog u meni i u mami.
Zaboravimo ružne stvari.
One odavno ne postoje.

Dok tako živimo ko dva drugara,
zar ti se čini da smo sami?
Zar nisam nešto sasvim tvoje?
Zar nisi nešto sasvim moje?

I nemoj da mi tunjavo šmrkaš
dok tražiš između prašnjavih slika.

Mama to nije parče papira
na kom se zabeli lepote trag.

Proviri malo u ogledalo:
poznaćeš nešto od njenog lika,
kao što i ja često prepoznam
u sebi nekog ko mi je drag.

Ako se sretnete u životu,
ti, koji o njoj sad bajku stvaraš,
obriši bore sa njenog lica
i nemoj da se razočaraš.

Znaj, sve se menja.
Pa i mame.
Zgaze ih godine.
Sjaj im pokradu.

Al ti je,
da bi postao čovek,
u sebi zbog sebe čuvati moraš
izmišljenu i večno mladu.
 
Joca

Jesil čuo da će sutra padati dinari s neba.
Nisam.
A jel veruješ da ima tica što donosi kolače.
Ne verujem.
Jesil čuo da ima negde da je stalno leto.
Nisam.
A jel veruješ da u radiju žive mali ljudi.
Ne verujem.
Marš odavde iz našeg sokaka kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam napola-kao lebac.
Eto.
 
Necije je da zapocne .Necije :da se ne umori .
Necije je da kaze . Necije : da se osmehne.
Necije je da sagradi . Necije: da sacuva .
Necije : da se rodi . A necije : da ne umre.

Miroslav Antić , Hodajuci na rukama
 
_Jelena_:
TATINA PESMA


Uzalud preturaš prašnjave slike
i tražiš mamine oči na njima.

Nađeš ih,
ali to nije mama,
iako hartija na nju liči.

Mama je za tebe nešto drugo:
to izmišljeno, što se ima
tek sad,
kad živimo ovako bez nje
u ovoj muškoj samačkoj priči.

Ne znam da li ćeš moći da shvatiš:
ljudi se rode,
žive
i sretnu.
I čini im se našli su sreću
i neku zvezdu istovetnu.

A posle:
zvezda počne da rđa
i počnu prepirke ko je kriv.

I mama tati odjednom tuđa.
I tata mami jadan i siv.

I tonu brakovi ko trošne lađe.
I trunu na dnu tuđih mora.

I mama drukčije nebo nađe.

A živeti se i dalje mora,
mada sve na nju svaki dan seća;
kud god se okreneš: njen je dah.

I sanjaš tu je,
na tvom uzglavlju,
i nežna i brižna u isti mah.


Veruj mi,
bilo je u početku
lepog u meni i u mami.
Zaboravimo ružne stvari.
One odavno ne postoje.

Dok tako živimo ko dva drugara,
zar ti se čini da smo sami?
Zar nisam nešto sasvim tvoje?
Zar nisi nešto sasvim moje?

I nemoj da mi tunjavo šmrkaš
dok tražiš između prašnjavih slika.

Mama to nije parče papira
na kom se zabeli lepote trag.

Proviri malo u ogledalo:
poznaćeš nešto od njenog lika,
kao što i ja često prepoznam
u sebi nekog ko mi je drag.

Ako se sretnete u životu,
ti, koji o njoj sad bajku stvaraš,
obriši bore sa njenog lica
i nemoj da se razočaraš.

Znaj, sve se menja.
Pa i mame.
Zgaze ih godine.
Sjaj im pokradu.

Al ti je,
da bi postao čovek,
u sebi zbog sebe čuvati moraš
izmišljenu i večno mladu.
Kliknite za proširenje...

:klap:
 
Nikada ne dozvoli da te zaprepasti svet odraslih. Sve ćeš naučiti napamet i sve ćeš znati precizno. Nećeš smeti da izmišljaš i izokrećeš stvari.
Ostani zato ovakav.Čudi se svemu bezazleno, kao da si se rodio prvi put. Ali ostavljaj dokaze iza sebe, oprezno kao da tu postojiš polsednji put.
I voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikad više.
M.Antić
 
IN MEMORIAM

postoji jedan neverovatan gad
koji se zove miroslav antic

zdere moj hleb
pravi moju decu
nosi moja odela

sa mojom zenom leze u krevet
na moje rodjene oci,
jer zna da sam tog trenutka sigurno
negde daleko u lenjingradu

i taj antic sto me je upropastio i kao
pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, Boga mu, covece,
izgledate mi nekako bolesni?

a sta se, izvinite za izraz,
bas njega tice
kako je meni i dokle mi je?

o meni se najlepse brinu oni koji me
ostavljaju na miru
a on pere ruke mojom rakijom
ima kljuc od mog ateljea

ljudi, taj me tera da citam knjige
petlja sa mojim plavusama
dere se u mojoj kuci
ogovara me
svasta
laze

deca mi lice na njega, a on nosi kravatu
brije se, poznaje neke ljude
radi
svako jutro se tusira
pravi se da zna sve
o zenbudizmu
prevodi knjige
cini mu se da ima prijatelje
mom sinu, zamislite svinjariju,
mome jedinom sinu, kupuje sladoled

bio sam mornar
bezao sam, ili odem, na primer, u pariz
pokrijem se cebetom preko glave
pustim brkove
a on me i tu pronadje, u nekoj ulici zholive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci
i rasplace me

mati moja melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega, vise ga voli vise mu veruje
o on to jos kako koristi
a on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dizem spomenik

on je ta uvazena zivotinja kojoj ja pisem
biografiju ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmim oci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio

kad sam ja, na primer, skocio sa
petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke
kad me je doktor savic lecio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom

gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam
pristajao je na kompromise
cerekao se na prijemima
primao je moje nagrade
mesao se u moje snove
jedan licemer

jedan stvarni licemer
jedan provincijalac!
jedan koji je trpeo sve ono sto ja
nikada necu trpeti

i koji sada tako fino zuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene, svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo
 
More hleba i nevolje

Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože.
Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima...
Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru...
Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti,
rođen u svili i dojili me belom kafom.

Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga,
što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova
obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, đavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino,
stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra...
Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i - pobegnem.

Kafana - ne više od pet stolova.
Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos,
a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz:
poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju.
Veruju: možda ću im nešto pomoći.
Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima,
a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće.
I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda,
obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put:
da mi učiniš to i to, da mi središ to i to... ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim...
tek - kažem ja njima:
- Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od građana.
I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali - kasno.
- A znaš li ti sine - pita me jedan sedamdesetogodišnjak - šta su to staračka domaćinstva?
- Znam - kažem. - Samohrana.
- Đavola znaš - smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine.
- I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom.
Mladi beže u škole, na zanate...
Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima...
A rvanje je bilo. Nisam zaboravio.
Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar,
i milicija i poreznici, i reforma i otkup...
Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva:
"Vojvodina mora dati za pasivne krajeve".
I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rođene, na zemlji premorene,
spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje,
crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.
- Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, - žali se starac - izmolim nekako,
ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu.
Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro.
Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje.
Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje?
A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga.
Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?
- Prema jednoj anketi - kaže mi agronom, mlad i pametan čovek,
ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada
- ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno.
Pa neka nosi zemlju ko hoće.
Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba,
duvana, soli i tamjana...
U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo.
Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni,
očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede.
Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza.

Dajte ovamo cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo,
pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako,
samo me nemojte opominjati da sam čovek...

Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja?
Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama,
i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!
A oni me gledaju sažaljivo:
- Takvog ministra u ovoj zemlji nema...
- Zatvori televizor! - grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog.
- Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je.
Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju.
Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato,
a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme.
Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete,
pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

- Opet! - viču mi komšije sa raznih balkona.
- Opet! - vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju.
Ko mi je kriv, đavo me odneo, što sam večno ostao seljak.


Miroslav Antić
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top