Miroslav Antić

  • Začetnik teme Začetnik teme malecka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
juce je bilo tacno 20 godina od mikine smrti...
a i dalje zivi...he he...

(USPOMENA:)
Malo je bilo.
Al ipak,
Kad pogledas: dosta je
Sve ono sto smo I rekli
I precutali.

(Ljubav:)
Samo ja znam:
Nikada vise
Nikada vise
Necemo se uhvatiti za ruke
Ni hodati od ugla do ugla
I pokusavati uzalud da se setimo
Dok cutimo
Necega vrlo vaznog
Necega toliko ogromno vaznog
Cega se razdvojeni
Nikada vise necemo moci setiti
 
Neiscrpni Mikini stihovi... opet sam u njima nasla sebe i svoju situaciju...

Cekanje na tebe izgleda duze nego radjanje zvezda.
Duze nego otvaranje pupoljaka da piju rosu.

Ja ga gledam. Gledam ga kako ljusti svoje latice.
Kako strasno polako pocinje zivot iznova I iznova.

Mali, jos polumrtvi svemiri brze se rasprskavaju
Od nas. Svetlost, koja ti ulazi u pore,

Radi to bolje I uzbudljivije. Cekanje na tebe
Tesko je I uzviseno kao kazna.

Srce ima sve manje otkucaja za samo sebe.
Vid vidi krace. Pamet zaboravlja.

Zivote, kako je tesko oprostiti se od tebe
Kad si spor I dok nosis brzinu svoje svetlosti.


  


Sve sto poznajem ima potrebu da zivi.
Cak I smrt ima potrebu da zivi vecno.

Zasto bih, onda, samo ja bio u tom svemiru
Nesto sto pristaje da nestane?

Hocu da kazem kako je lako biti protiv.
Hocu da kazem kako je tesko potrajati za.

Hocu da priznam kako je lako da se nije.
I hocu da se opomenem kako je bolno da se jeste.

Jedino sto mi remeti mir je vreme.
Neprekidno kuca I sitno odzvanja o prolaznosti.

Zasto smrt cuti najmudrije, I samo traje, traje?
Mozda nije istina da je vecnost nemir, vec mir.

  

Zao mi je sto vidim
Da nista vise ne nadolazi.

I reke gube naviku da su reke.
Poplave se pretvaraju u dosadu.

Smrti otezu stvar da umru. Samo kukuricu.
Topovima se krive cevi, poput surli,

I vidim kako umorno I otupelo
Sami sebe u usta ispaljuju plotune.

Cak je I bogu postalo dosadno da je bog.
Kamen se pretvara u blato. Tonem.

Eto zasto ja gubim veru da sam I dalje ja.
Zao mi je sto vise nista ne nadolazi.
 
  

Moras da dodjes. Znam. I cekam te.
Tvoj korak himnicno hoda

Tisinu po tisinu. Ti si ja. Prepoznajem te.
Ti si ta ogromna zbrka gena u mojim hromozomima.

Mrtve stvari ozivljuju. Zive umiru. To je smena.
Ta smrt I ja se nikada necemo sporazumeti.

Lepo joj kazem: covece-smrti, prodji me se.
Kaze: zivote-covece, uzimam te u zamenu.

Pa sta cemo nas dvoje u dvoboju jednakih?
Smrt sa sto glava, ja sa stotinu glava. Secimo!

Jutro se naslanja na jutro. Cekam te. Ti si ja.
Tvoj korak himnicno hoda kroz proteine eona.
  

Bolis me, telo moje, bolis me.
Volis me, punjena budalo, ne volis, volis me.

Otkidam latice svetlosti, da te smrt manje pece.
Prolecem kao stolece. Kao prolece ponad tebe tecem.

Bolis me. Ne bolis me. Razbolis me.
Razbolim te. Mrzime te. Ne prebolim te.

Gorim te. A ogolis me. Goris me. A ogolim te.
Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te.

Otkidam lance vremena. O, veruj mi, u nas ce
Grunuti topovi mrznje, I u ljubav urasce.

A da li ce zarasti to more ljubomore? Moli me.
Otvori se. Bori se. Borim se. Ne preboli me!!

  


Konacno jedna svetla nit kojom se moze izatkati
Trajanje. Ili se prekinuti. Vec dosta mi je

Da drugim gladima bacam komade svoje duse.
I da ih cinim sitijim nego sto umeju da jesu.

Umoran sam. Gejziri sikljaju svuda oko mene uvis,
I vracaju se uzvodno, u dubinu zemlje.

Vinjage otrovnih gasova. Gugutke vodene pare.
Uzasno hladno doba nekakvog uzavrelog leta

Koje mi ulazi u kicmu iz drhtavice tla.
Kako da saznam mogu li I ja iz necega

Ili iz nicega prolistati u nesto
Sto ce se nekada zvati prozirno, belo I visoko?
 
nova na forumu ali za prave stvari nikad kasno
obozavam Miku ijer zaboga ..........ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem..............

pozdrav svim Mikinim ljubiteljima i molim vas nastaviteeeeeee
 
vjerovatno se vec dosta toga napisalo i reklo ali s obzirom da se tek sad javljam evo nesto meni najmilije, pa iako je bilo do sad dosta puta mislim da nije na odmet

Epilog

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam.
hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih
karata, za tebe podeljenu kao plakat ko zna
kakvim ljudima.

Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj ti znas ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Oma mera po kojoj znas ko te otima i ko
placa?

Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavija sreca?
 
Najsrdacniji pozdrav svim postovaocima velikana Antica:
Pazljivo sam (cini mi se) iscitala sve pesme ovde postirane, ali, nema meni najdraze, i nigde ne mogu da je pronadjem.
Uglavnom bih je znala prepircati, ali, mislim da nije potrebno, a kao smernicu o kojoj se pesmi radi, secam se poslednje recenice (koja kao da je moja himnja:) koja ide nekako ovako:
" Meni je srce oduvek bilo u petama"
Ako neko moze da pomogne, unapred cmokic za njega/nju:)
 
jos ovo je rekao: "I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.

Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukama

Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinom

Jer po zemlji se ne gazi.

Treba je pridrzavati i treba joj ppmoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja

Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade

To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda."
 
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju
dugacko, siroko i visoko.


Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere.


Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u
kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred
sat i procitaju vecnost.


To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se
komadati i usitnjavati vreme.


Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.


Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto
sam sada, jos uvek nisam ja.To je tek priprema za mene


Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.


II


Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao
za mnom kapiju beskonacnog.


Dresairan da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove.
I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.


Jedino si sam kad ostaris.


Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno
tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah.
I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili.


Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."


Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,dogodilo
se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama...
 
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu nista ne
vraca dozive. Popiju ih daljine.


Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji.
Sve je nadohvat ruke.


Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme
duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta
slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju.
Samo se uputis ravno,pa vrezama od zlata i posle desetak
koraka vec hodas po nebesima.


Zar sve to ne lici na slobodu?


XIV


Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije
od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika
cudesna znacenja svega sto izgleda isto.


Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre
vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao
cudo svih vidjenja.


Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,jer osecao sam
nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.


I hodao sam na rukama.


I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima
svetlosti i bespucima vasione.


Eto, to je moj zivot i moja biografija.


To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.
 
evo i celog "nosaca"


Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost.
To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.


II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog.
Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomislis da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnostvo.
Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Jedino sam si kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama.


III
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Zar to ne lici na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme duzinama senki.
Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno, po vrezama od zlata, i posle desetak koraka vec hodas po nebesima.

Zar to ne lici na slobodu?


IV
Tu vecnost sklupcana drema na pragovima kuca.

Vidici su ti komsije. Stanuju preko plotova. Lepo ih mozes dodirnuti, bas kao i pun mesec sto ti obicno nociva u saksijama u prozoru.

Tu se vecito govori davno sazvakan govor, vidi dogledan vid, dotice dotaknut dodir i cuje doslusan sluh.
I samo od tebe zavisi kakvo ces sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ces sutra precutati.

Zar to ne lici na slobodu?

Tiho, da ne cuje drvece. Spava krosnja uz krosnju. Spavati u svom snu, to mora da je strasno siromastvo.


V
Strahovite se visine kriju u niskim stvarima. Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo u necemu skromnom i nenametljivom.
Eto, to su me ucili da mislim i da osecam.

U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak mirise na svetlost i mirise na vetar.
U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kise tinjaju okeani.
Svet se, u stvari, sastoji samo od nasih razmisljasnja.
Tako su mi govorili i ja sam verovao.

Pa sto sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopste imao razloga da negujem i sumnje?


VI
Sad vidis zasto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Tesko te je prepoznati u necem sto se ne umara, i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen.
Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari.

Stalno te uzalud traze na sasvim pogresnim mestima. Porede te sa snovima.
Ne znaju da bezazleno viris bez mrznje i ljubavi iz nekog zumanca svetlosti, iz kog se svake zore legu ptice pocetka.

Ipak, ti nisi samo posmatrac neceg sto mirno protice. Zovem te besmrtnim imenom, jer ucestvujes u trajanju.
Slican vetru iz kosmosa, ne gasis se u tami. Kao ni zivot u snu. I dublje od sna: u zemlji.

Jedan necitak potpis u dnu tvoj desnog oka, potpis slucajne ptice koja je tuda proletela, to ti je dokaz da si ugledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju cistu misao.


VII
Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, vracao sam se kuci kroz zamagljeni lazur rane martovske veceri i ugledao na drumu povorku istih decaka, okrenutih naglavce.

Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neostro lebdeli kroz jedva providne slojeve svojih sanjivih svetova.
Najblizi odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se priblizi sa blagoscu u ocima i rece mojim glasom:

'Iz kakvog ste to cudnog, izvrnutog zivota, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa? Sigurno vam je tako prilicno neudobno. Ko vas je to zacarao?'

Ko bi mene zacarao? Istrazivaci drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan.
Neka poznija ucenja svrstavaju me u igru. Ali to je jos uvek daleko od svih madjija. To je kao u drveca. Nekakva glad za nebom.


VIII
Da sam se uplasio i pobegao sa raskrsca, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svacijem detinjstvu.
Ali ja sam po prirodi bio odvec radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar.

Savladjujuci nemir, uzvratio sam sa osmehom: "Ja sam decak iz stvarnosti."

"Pa svi smo mi decaci i svi smo mi iz stvarnosti", rece on veoma blago kao da izgovara tajnu. "Svi smo iz iste igre.
Izgleda da vas je neko naopako naucio kako se zivi i misli, cim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima."

I ovako je rekao: "Biti iz stvarnosti, znaci: ne dodirivati hranu, a osecati se sitim. Ne zapodevati kavgu, a osecati se pobednikom. Biti podnozje planine, a osecati se vrhom.

Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I cuti mekse i tise od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvrnog dodira.
To znaci biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati."


IX
Mada sam se usudio da ga pazljivo saslusam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i shvatim.
Moje kratkovido doba pretesko je za ucenje.
Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenadjuju.

Tako sam mu i rekao: "Postoje izvesne stvari za koje nisam uvezban.
Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje vaseg govora."

On me pogleda iskosa i potpuno se priblizi: "Vreme? A sta je to? Jos nisam cuo za vreme."

Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukcije uskladjen nacin hitrine razmisljanja.
On je mislio prebrzo, jer mislio je svetloscu. Ja sam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim jedino tudja ucenja.


X
Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali decak je stvarno bio dodiriv i ziv tog marta na tom raskrscu.
Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraca odjek mog sporog glasa za jednu misao brze nego sto je izgovorim.

Ovako mi je rekao: "Posto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada kao slike na kartama. Vi ste gore, ja dole.
Ko uspe sebe da pronadje, okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladace neznanje i zaci u nove dimenzije: nece razmisljati pljosnato.

Ovako, kako stojite, treba vam sto zivota da otvorite prostor i izadjete iz njega.
Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve ce ostati isto, i drvece, i trava, i oblaci, i sumrak.
Jedino cete shvatiti da ne postoji prolaznost i privremenost stvari."


XI
I jos ovo je rekao, pre nego sto je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i njegova svetlost sto je u obliku mehura vec splasnula nad poljima:

"Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret.
Ali postoje drugi, mnogobrojni decaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine.

Jedan izgubljen dan uopste nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se nizu do starosti, mogu da budu vasi.
I vi u njima da licite na vecitog decaka.

Tako se zaceljuje umor u oparanim ocima i ostaje nam delic nase skrivene cednosti izgubljene u zbilji.
U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samocom, savladacete umece kojim se prestizu stvari ne samo u pravcu buducnosti, vec i u pravcu proslosti."


XII
I jos ovo je rekao: "I najveca je snaga samo drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama, morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukama.
Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom strasnom tezinom.

Jer po zemlji se ne gazi.

Treba je pridrzavati i treba joj pomoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja.
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade.

To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda."


XIII
Mozda su mnogi pre mene na tako nekom raskrscu isto ovo doziveli i pobegli od straha.
Mozda ce tek doziveti, jer svaki dan sto dolazi nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce.

Ja sam te martovske veceri zamolio decaka iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost, da mi pridrzi torbu.
I spustivsi se na ruke, odupro se o svemir.

I primio sam u dlanove citavu zemljinu kuglu.

I odjednom sam shvatio: postoje reci bez usana. I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga sto je ispred nas, kao kad te zacikuju da nesto neces uspeti, a ti probas i uspes.

Zamisli da si sova i duznost ti je da zmuris i da se bojis svetlosti.
A ti se cvrsto zareknes i hipnotises sunce.


XIV
Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one lepe carolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo misao kao cudo svih cudjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione.
Eto to je moj zivot i moja biogafija.
To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.
 
plava biljo, zao mi je, sve sam pretresla i nema te tvoje... : ( a ne znam kako se zove....
a ima ona jedna pesma, ne znam da li je to ta , zove se CARINARNICA i ne znam da li je ima ovde na forumu(mozda sam je i ja pustila, ne secam se vise) pa mozda je ona...sa svim tim srcima u petama...

CARINARNICA

Mozete nas poskiadti do gole koze
I zapleniti nam prtljag I odecu

Ipak cemo mi proshvercovati
Ovaj zlatni sat hrabrosti
Koji smo progutali

Sasvim lepo se cuje
Sa leve strane
Kako nevaspitano kuca

Racunali smo
Vi cete misliti srce
A bash u tome je blef

Nama je srce u petama.
 
tuzna_pajac:
plava biljo, zao mi je, sve sam pretresla i nema te tvoje... : ( a ne znam kako se zove....
a ima ona jedna pesma, ne znam da li je to ta , zove se CARINARNICA i ne znam da li je ima ovde na forumu(mozda sam je i ja pustila, ne secam se vise) pa mozda je ona...sa svim tim srcima u petama...

CARINARNICA

Mozete nas poskiadti do gole koze
I zapleniti nam prtljag I odecu

Ipak cemo mi proshvercovati
Ovaj zlatni sat hrabrosti
Koji smo progutali

Sasvim lepo se cuje
Sa leve strane
Kako nevaspitano kuca

Racunali smo
Vi cete misliti srce
A bash u tome je blef

Nama je srce u petama.
Kliknite za proširenje...
Nema veze, ova je takodje predivna, i ja ti od srca zahvaljujem:)
Moguce da sam ja nesto pomesala?
Srdacno te pozdravljam i sve najbole dinvi_pajacu:)
 
tuzna_pajac:
plava biljo, zao mi je, sve sam pretresla i nema te tvoje... : ( a ne znam kako se zove....
a ima ona jedna pesma, ne znam da li je to ta , zove se CARINARNICA i ne znam da li je ima ovde na forumu(mozda sam je i ja pustila, ne secam se vise) pa mozda je ona...sa svim tim srcima u petama...

CARINARNICA

Mozete nas poskiadti do gole koze
I zapleniti nam prtljag I odecu

Ipak cemo mi proshvercovati
Ovaj zlatni sat hrabrosti
Koji smo progutali

Sasvim lepo se cuje
Sa leve strane
Kako nevaspitano kuca

Racunali smo
Vi cete misliti srce
A bash u tome je blef

Nama je srce u petama.
Kliknite za proširenje...
Nema veze, ova je takodje predivna, i ja ti od srca zahvaljujem:)
Moguce da sam ja nesto pomesala?
Srdacno te pozdravljam i sve najboljr, divni_pajacu:)
 
Veliki pozdrav svima!Prvi put sam na forumu, ne snalazim se bas najbolje, pa ako imate primedaba, slobodno recite i pomozite da se snadjem...Jako mi je drago sto se toliko ljudi slicnog senzibiliteta naslo na jednom mestu!Naravno da i ja obozavam Miku.Molim vas, ako iko zna ili ima pesmu"Ptica", a ne mrzi ga, neka napise.Godinama tragam za njom..."Ovo mi je prisapnula jedna dugorepa ptica...-Hoces li da cujes caroliju?-pisapnula je cucoravo i dotakla mi kljunom rame i kraicak uha..."Unapred hvala!!!Pozdrav svima!Rumenko
 
Sunce Ta:
Mika Antić-genije

Iz "Hodajući na rukama":
"Jer po zemlji se ne gazi, treba je pridržavati"
Kliknite za proširenje...

Od koje sam ja vrste?
Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine.
I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno,
evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je i to sreca. Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, vec o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima.
Postoje u meni mnoga, neverovatna cula.
Cula vode i vazduha, metala, ikre i semenja....
ONI KOJI ME SRECU, MISLE DA JA TO PUTUJEM. A NE PUTUJEM JA.
TO BESKRAJ PO MENI HODA. :oops:
 
Zivot je more:
Od koje sam ja vrste?
Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine.
I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno,
evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je i to sreca. Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, vec o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima.
Postoje u meni mnoga, neverovatna cula.
Cula vode i vazduha, metala, ikre i semenja....
ONI KOJI ME SRECU, MISLE DA JA TO PUTUJEM. A NE PUTUJEM JA.
TO BESKRAJ PO MENI HODA. :oops:
Kliknite za proširenje...


divno, divno... :D
obozavam ga! :) ;)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top