Peccine
XII
Sedeli smo do svitanja. On rece da u kamenu
nema nevidljivih hodnika, niti mora po-
stojati nakakva posebna lukavost da se pro-
dje kroz tvrdo.
Jednostavno se bira prvi, najpreci put, i to
je citava pamet.
Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima,
nego u nasoj nemoci.
Jer zasto na njih ne naidju oni koji ih ne vide?
Ili ih vide, a preziru?
Nem ni tajni, ni trikova, niti se takve stvari
mogu negde nauciti.
Treba zadrzati dah, zazmuriti i, zatima, za-
gnjuriti se u planinu.
Poneko nikad ne primeti, ushicen lepotom
svog vida, da zagledan u neobicno, smeta
njegovoj obicnosti.
XIII
Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte
reci da prolazak kroz stenu zahteva isti
napor kao i hod kroz vazduh."
On se zamisli zacas i rece: "Imate pravo. Teze
mi je kroz vazduh. Mucim se da ga savladam.
Vazduh mi je dosta zilav, neposlusan i razmazen.
I uvlaci se u coveka."
"O ovome bi", rekoh, "valjalo razmisliti. Ako
nije carolija, i ako svako moze da se krece
kroz tvrdo, znaci: i ja bih mogao.
Bicu vam blagorodan ako uspem da shvatim
cime se tamo ulazi."
"Cutanjem", rece on. "Vi koji prolazite samo
kroz razradjeno, isuvise ste brbljivi.
Zadihani u srcu, retko kad osetite istinski
ukus reci.
Ja, i kad najvise zurim, zurim vrlo polako.
To nazivam razmisljanjem."
XIV
I ovako je rekao:
"Treba dopustiti mislima da se smire i sta-
loze, da bi vam od svega ostalo tek nekoliko
reci, oljustenih i cistih, lisenih nepotrebnog.
Sve teze se odlucujem na upotrebu govora.
Velika je to smelost i opaka je nevolja,
i beskrajna je slava i cudovisan jad, usu-
diti se kazivati.
Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lishca i oblaka.
cvrstina i grc planine. Istrajnost jezerskih
voda. Dah vetra u dolinama. Miris sunca
u semenju.
Sve su to dostojanstva pred kojima sam po-
stidjen i kad pogresno slusam, a kamoli kad
pokusam i da ih objavim.
Govor je opasna umetnost."
XV
A zasto nam je potrebno da znamo svetle
reci?
"Da ih u sebi nosimo, prostodusne i smirene,
kao cestitu opremu protiv lukavstva i za-
blude."
A koliko je potrebno takvih istinskih reci da se
ispuni zivot?
"Deset. Mozda cak dvanaest. Ko shavti tih
dvanaest reci, uspece da odabere na kraju
onu najsvetliju i odbaci sve ostale.
Jer u poslednjoj reci sadrzi se sav govor."
A zasto nam je potrebno da znamo najcistiju
rec?
"Da je u sebi ljustimo kao svoj nacin cutanja.
To je jedini kljuc kojim se moze otvoriti
najtvrdja stvar na svetu."
XVI
Tako mi je govorio. Kroz polusan sam video
kako polako gricka poslednje zrno nara.
U potoku je svitalo, u vatri se smrkavalo.
Jesam li ista primio? To sto u sebi nosimo,
prevazilazi dokaze, ali dobro je saznati kako
se misli bez napora.
Ko tako ume da misli, taj ima oslonca u ne-
cujnom. Ko ume tako da odluci, taj ima oslon-
ca u nevidljivom.
Bio sam sanjiv i umoran, sav nesto nezno
osamucen. Umalo da mu priznam, ni uctivo,
ni oholo, da mu obazrivo verujem.
Drukciji sam od ostalih i to je moj muka.
Tezak, od jezgra nacinjen, ja lechim metal-
nu potrebu da briznem u plach
od straha i lepote.
Ali cemu priznanja? Ko je mene razumeo?
Duboko se poklonio. Rece da smatra cascu
sto mi je pomagao da budem manje
umisljen. Zahvaljuje mi na tome.
Vise se nismo sreli. Odlutao je kroz kamen.
XVII
Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bu-
nilu, trudeci se da izdvojim bar nekoliko
reci za koje doista verujem da su neukaljane.
Prvo sam rekao: majka. I ponavljao: majka.
Kad mi se sasvim ucinilo da je ta rec od sve-
tlosti, odlucih da je progutam kao malenu
semenku i sacuvam za sebe.
Da je nikada vise ne upotrebim uzalud.
Onda sam pokusao da me misao o njoj pro-
vede kroz kamenu liticu.
Udario sam chelom i pao licem ka zemlji sa pu-
nim ustima mleka.
Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile otecene
i rovite.
XVIII
Onda sam rekao: zivot. I rekao sam: sloboda.
Ponavljao sam te reci.
I kad mi se ucinilo da imam u ustima svetlost,
odlucih da ih progutam kao zalogaj sacca
i sacuvam u sebi.
Da te dve reci nikad ne upotrebim uzalud.
Dogodilo se isto. Udario sam chelom o liticu
pred sobom i pao licem ka zemlji sa pu-
nim ustima vatre.
Govorio sam zhar, i desni su mi bile u pliko-
vima i ranama.
Izabrah jos neke reci. Dugo sam ih ponav-
ljao. I videh da govorim meso i da go-
vorim dim. I videh da govorim kisu i da
govorim korenje.
Skoro sam se udavio.
XIX
I tek tada sam shvatio da svaka rec na svetu
sadrzi u sebi govor, ma bila i najobicnija.
Rec: ptica. I rec: hleb. I sreca. I ljubav. I istina.
Jer velicina reci nije u njenom znacenju, nego
mom znacenju.
Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne, tu gde
pocinje osmeh.
Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u sta drugo,
bar u svoj neuki um?
Bio sam, napokon, spreman da se ponovo
vratim recima kao: majka, sloboda ili zivot.
Ali ne da ih govorim, ali ne da ih mislim,
vec da ih zivim u sebi, zhureci polako i
oprezno.
XX
Postoje mnoge stvari koje sam zanemario.
Dok gledam kako april silazi u dolinu i u
narucju odnosi nezrele plodove kise, lju-
shtim se, ali se provlacim kroz okostali vazduh
i rskavicu nevidljivog.
Da li cu ikada biti dovoljno mudar i upucen
u rastvaranje prepreka?
Kada budem ravan vodi, koja bez ikakvog
oslonca drzi na pleccima brodove natovarene
nebom, mozda cu to razumeti.
Kad budem ravan nebu, koje bez ikakvih
eksera zakiva zvezde u prazno, mozda cu to
razumeti.
Kad budem ravan vetru, koji bez kichme i
kostiju nosi tezinu ptica, mozda cu to ra-
zumeti.
Kad budem ravan sebi, mozda cu to razumeti.
Vreme je da odrastem bar do sopstvenog
temena.
Otkrica
1.
Ogroman je trud moga razmisljanja ove noci.
Nista ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrica mozda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve vise znamo
da ne znamo.
Tebe ce uciti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti procitam poruku Karela Capeka:
"Zamisli onu tisinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju."
Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je pocetak hiljadu novih pocetaka. I nemoj
ga se nikad stideti.
Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao
zvezde.
Lepota trazenja nije u nalazenju, nego u nasoj
odluci da trazimo.
2.
Ja, koji ne znam sta je culo starosti i samoce,
jer okruzen sam stalno ogledalima decijih
ochiju, posmatram ovaj zivot kao nesto
sareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park,
kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja
je kruna mudrosti.
Izlazim iz svog tela. Pevach sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima. Opsenar
sam i svetac koji je sishao sa freske.
Mozes me upotrebiti kao nalepnicu.
Umem da oblikujem vatru dlanovima i
hodam po peni reka i okeana. Ucenja kazu
da je to nemoguce. A vidis, moguce je,
jer sve cinim neznanjem.
3.
Badava Njutnova razglednica: "Priroda nije
slicna tebi, vec sebi samoj".
Ima ih koji su verovali i starom Sokratu:
"Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se
seti sebe".
"Jer znanje se" - kaze Platon - "u ljude ne
unosi ucenjem. Donosis ga rodjenjem na
ovaj svet".
Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je
da pitas Ajnstajna. Taj je sve izbrisao,
i sve poceo iz pocetka.
Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se od
onih koji, osamuceni od srece, likuju sto
uspevaju na nov nacin da izgovore neku
potpuno istu stvar.
--
)
