Miroslav Antić

  • Začetnik teme Začetnik teme malecka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
59748_10152297786710021_95005862_n.jpg
 
Kada mi nedostaješ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ...

Miroslav Antić
 
Otišao sam


Otišao sam,​
eto,
a vi oprostite za jedan mali
zeleni san,
natrunjen mnoštvom zubatih,
a u pijanstvu i krezubih,
zvezdanih zalogaja
i mrva.

Bio sam nekad kristalno,
a nekad čađavo inje
iznad proklijale oranice.

I samo sam se u želje
do besvesti razumeo.

Pod zavojima ove bunovne
i posečene svakidašnjice,
sačuvao sam dva oka:

čas dva blistava sunca,
čas dve vrtoglave ranice.
Čas dva papirića neba
zalepljena tek ovlaš
poljupcem ispod obrva.
Drukčije nisam umeo.

Posebno mi je čast,
ja vas u to uveravam,
izuzetno sam počašćen

što sam umeo kao ja,
a nisam kao drugi umeo.

 
Jedan izgubljeni randevu


Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.
U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo… Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.

A vi ste umrli.

Ovo je moj izgubljeni randevu.
Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.
Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.
Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.
Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.
Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.

Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

Mika Antic
 
...Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.

I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja....- Žmurke.
 
Ustanem i krenem, idem, nije važno gde, nije važno zašto, idem, hodam.
Hladnoća prija... I počnem da osećam, jako, kao da imam rupu u grudima...
Znam, tamo negde, Ona isto tako hoda, i isto oseća... Samo se još nismo sreli... Možda još nismo naučili sve što treba da znamo da bismo se prepoznali.
Možda još nije naše vreme. Ali, tražimo se, i znamo da onaj drugi zna...
 
Besmrtna pesma


Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Miroslav Antic
14067_usamljenost_f.jpg
 
FataMorgen:
Besmrtna pesma


Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Miroslav Antic
14067_usamljenost_f.jpg
Kliknite za proširenje...

P.S. Mene uvek podseti na mog ujaka:(

"Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim"...
:heart:
 
Poslednja izmena:
"Kad bi se vrhovi saginjali pred planinarima, ne bi ni znao ukus visine, ne bi ni imao potrebu da se primakneš zvezdama. Kada ti daljine ne bi bežale ispod tabana, nego se krotko vraćale da zoblju sa tvog dlana, ne bi uopšte došao na ideju da korakneš..."
 
I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: Ako nađete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama
morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i držite je na rukama
Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir će vas zatrpati svojom tezinom
Jer po zemlji se ne gazi.
Treba je pridržavati i treba joj pomoći da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade
To vam je najprostiji način da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda.
 
Sve boje sveta – Miroslav Antić

Čudan je ovaj svet u meni
kad se od lišća zazeleni
ili poplavi kao svila
od dečije kose i ptičjih krila.
Čudan je ovaj svet u meni
kad sve požuti i porumeni.
Van mene dosta boja živi.
Van mene katkad svet i posivi,
ili se smrači i naoblači.
Dobro je zato što postoje
i ove moje lepše boje.
I neki osmeh sunčan i plah.
I vetar nečujan kao dah.
Pa sve kad trne
i sve kad svene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni živi sto vatrometa
nekakvog šarenijeg i lepšeg sveta.
Ponekad želim da podelim
moje rumeno sa gradom celim,
i moje belo sa žutom travom,
i moje žuto sa noći plavom,
i moje plavo sa rekom snenom…
Jedino čuvam ono zeleno
za neke oči što nisu moje,
al’ iz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oči i druge boje.
 
DRUGA STRANA VETRA

Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
i da u duši nežno zazvonim
i volim
i verujem duboko.

Dublje od svetlosti.
Dublje od Svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.

Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top