Miroslav Antić

  • Začetnik teme Začetnik teme malecka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Rasejana pesma


Pustite mi na miru
moje šutljive, pitome,
rasejane dečake,
vi najjači u razredu,
najglavniji u ulici,
vi što sve brzo hoćete
i sve preglasno morate.

Mnoge se prave stvari ne postižu umećem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.

Pustite mi na miru
moje smešne i smušene
dečake sa uskim ramenima
i očima što žmirkaju
kao da su kratkovide,
kao da se u njima
vreme polako otapa.

2.

Oni obično padnu
ako se penju na drveće.

Njihova lopta redovito
promaši cilj.

Uvek dobiju batine,
ako se s nekim potuku.

Oni nisu za neke
velike junačke igre
i ja vas duboko molim
pustite mi na miru
moje tihe dečake.

Oni su stalno povučeni
u neke svoj eprostore
iz kojih pokušavaju
da se rukuju mislima.

To je kao kad sanjaš
da si usnio san.

3.

Glas im je mek i šaputav
kao zvuk mesečine.

I zapinju na ravnom
kao da se sudaraju
sa samima sobom.

Stvarno vas čestito molim:
pustite ih na miru
i nemojte im se rugati.

Oni izgledaju tako
kao da nevidljivi pristižu.
Zamisli kako toneš
uvis, u provalije
ovog ogromnog neba
me­u kristale svetlosti.

tako nekako pristižu.

4.

Oni sede u razredu
zamišljeni i drveni.
Zabodu nos u knjigu,
ili gledaju kroz prozor.

Ne čuju šta ih pitamo,
jer ko zna gde su baš tada,
u kakvom drugčijem svetu
koji mi nikad ničim
nećemo ugledati.

Ne sanjamo svi jednako
i to nikom ne smeta.

A zašto svima smetamo
kad smo drugačije budni?...
---------------
---------------
 
Parafraza XIII

Čekaću, čekaću, čekaću
i biti jeka.

Jeka ću biti.
tu gde ne odjekuje
ali se vekuje, vekuje.

Odvajaću se, odvajaću.
A kajaću se, kajaću.

U prostor, u prostor, iz reka ću.
Al’ volim te. I čekaću, čekaću.

------------------------------

Parafraza XXIII

Proleće, proleće, proleće.
Voleću. I ona voleće.

Ne znam da na?em gde mi je.
A sve mi je. A sve mi.

Čujem joj hod kroz gorki um.
Koji da noćas biram drum.

Proleće, proleće, proleće.
Tražim je čitavo proleće.

--------------
(PARAFRAZE)
 
Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.
 
Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?
Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina? .
 
th_7mywxn9ej5uym61g0dcspllra85kkmdr-1.jpg
 
Hteli ste silom dame naterate
na vaš preživeli način kretanja
način kretanja tvrdih i sporih stvari
grlili ste me,
a ipak niste znali gde sam.
u tom očajničkom neznanju,
tražili ste da odredite svoje mesto u meni.

jedno je: platiti ulaznicu,
a drugo: platiti izlaz.

ko uđe, a ne ume da iziđe,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.
 
Sta mogu ja da kazem o toplom oku izvora, tako sablasno precistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nesto devicansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nesto jos dublje i davnije.
Poskidali smo odecu i skocili u vodu.
Vreme, za koje postoji izvesna nada da protice, umirilo se i zgrusalo u pogasenim plicacima.
Ronili smo i trazili.
Sada nas je bilo cetvoro: dve mreze i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...

U prethodnim zivotima, sto su mi se dogadjali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duse.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i oseaco, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.
Na drugom kraju izvora devojcica se grcila obavijena koprenom moje treperave neznosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrezu i nacinio telom kavez od zagrljaja.
Mreze su se zamrsile i pomesale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moji dusu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, sto cinimo, mnogo vece od ljubavi. Da plivamo kroz vecnost...

...Vredi li se upustati u tumacenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Miljarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.
U izmaglici dalekog, bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba.
Ako se ti ne pojavis, neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti...
 
Ako je život materija, ako su osecanja materija, pa eto: i vecnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.
Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad nece biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.
 
Ima jedan stari dobri vic o Lali, koji pise pismo zeni iz vojske i porucuje joj da mu posalje njegove carape:
"Draga zeno – pise Lala – javljam ti da mi posaljes tvoje carape. Ne pisem ti moje, nego tvoje, jerbo kad ti tu rec tvoje budes citala naglas, ondak ces pomisliti na mene, i poslati moje, a ne tvoje carape. Tvoj ili moj Jova."

Umalo da nisam ovih dana napisao slicno pismo i poslao ga vojvodjanskoj kulturi u celini. Ali zasto da se ja mrzim sa ljudima? Zasto da sad, prvi dan posle godisnjeg odmora, lupam glavu koje su moje, a koje njihove carape?
Odlucio sam zato da sastavim antologiju moje poezije. Napisao ja. Sastavio ja. Prokomentarisao ja. Pa ljudi, zar to nije pravednije nego da mi pisemo, mi objavljujemo, a neko drugi uvek samo dodje, nazove se nekako i sastavi to nekako?
Pare dobija iz cuga.
Dobicu ih i ja. Ovde svi dobijaju, samo ako budu shvaceni kao neshvaceni. Odmah dobijaju.

Napisacu im pismo:
"Dragi drugovi, molim vas da mi date pare da napravim vasu antologiju. Pisem vam vasu, zato sto mi vi govorite vi, pa kad naglas procitate necete pomisliti na sebe, nego na mene, i tako cu konacno napraviti i ja moju antologiju. Moj ili vas Miroslav."

Zatim cu stampati knjigu.
Cekacu tri meseca i onda cu sam o sebi napisati kritiku. Naziv kritike glasice: "Neobjektivna antologija moje poezije".
"Ovom prilikom – naglasicu – hteo bih da zamerim Miroslavu Anticu sto nije uvrstio u svoju ili moju antologiju, moju ili svoju tu i tu pesmu..."
Vodicu polemiku sa sobom samim.
Priznacu sebi samom neke stvari, ali cu i pokusati sebe i dokazivati da uz malo napora mogu da budem bolji.
U odgovoru samom sebi, napascu sebe, ali cu sebi i priznati neke stvari od genijalnosti.

Eto, tako se postaje vazan u novosadskoj kulturi.
Ko ne veruje, neka proba. Dovoljno je nametnuti se drustvu samim sobom, sobom po sebi ne kao covekom po coveku, nego genijem po geniju, i odmah se dobija casopis, list, rubrika na radiju, zaposlenje, clanstvo u udruzenju, mesto na izlozbi...

Antologija moje poezije
 
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.
Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?
Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top