Miroslav Antić

  • Začetnik teme Začetnik teme malecka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Proročanstvo

Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otici mirno.

Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.

I onda:
ziveti prostran.

Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnost pali.
 
Na mene su svi uticali – i Milovan Glišić, i Lao Ce, i Boš, i Brojgel, i Sveto pismo, i Tolstoj, i Fokner, i moja majka Melanija… Sve što sam u životu radio: na filmu, u ateljeu, u pozorištu, u novinama, sve je to, u stvari, moj pesnički posao i ja na sve to gledam kao na poeziju.

Mika Antić
 
– Ja sam zaljubljen u Miru Stupicu – viče iznerviran Mika. Srećom, restoran je prazan. Tika ga smiruje.

– Pa dobro, nije to ništa novo, svi smo u Miru Stupicu od rane mladosti bivali zaljubljeni i, kao što vidiš, svi smo preživeli, pa ćeš i ti. A vama pesnicima, ne treba baš mnogo ni verovati.
Mika, razljućen, vadi list papira i piše:
– Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu. Ovo potpisuje Miroslav Antić.
– Deco, umorna sam, idem da spavam, imaću sutra velike podočnjake.
 
Svoje sećanje na zaljubljenog Miku Antića podelila je i glumica Mira Banjac, rekavši da su u jednom periodu njih dvoje živeli zajedno, a onda bi Mika nestao po nekoliko dana, bez traga i glasa, kada bi ga po povratku Mira pitala gde je bio rekao bi:

“U Ljubljani. Nosio sam jednoj devojci ljubičice. “
 
Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću"

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokorio, sem mene «.

Mika Antić
 
Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestižu. Nešto traže. Od njih se na usni dah užari. Ja ne znam šta cu, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Osecam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i nece pod celom da se smiri. Tu oblog ne pomaže. Duša se kikoce i krvari. Nešto me muci, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda - kao dve tople tacke. Sve mi u rebrima razapeto. Sve okrenuto naglavacke. A sve je ipak lude i draže. Srce bi prostranstva da ozari. Placem od srece, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Prirodo, cuj me: laganja nema! Ti bujaj - ja cu od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružicast vetar diše. I luduj, prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Volim te što si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari....
 
Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigunog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.
Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.
Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog.
Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.
Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: »Treba pustiti svakog da radi kako radi.
A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu.»
A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći.
Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...
 
1615658049468.png
 
Jedra
Bogat sam. Imam oči i ruke, i pune džepove dobrih reči. Proći ću noćas kroz sve luke brodove stare da izlečim. Zubate kotve da odvalim. Rumenom pesmom da plane mrak. Da za plovidbe svi signali u pravcu svitanja dadu znak. Postoje nekakva bela vremena kad prva mladost u oko kane. To je ta lepa praznina mene u koju ceo svet može da stane. Sa jednom smeđom, toplom vešću usne će obalom da mi odu. Limune zrele s neba natrešću u tamnu gorku vodu. Za mnom će vetar, kad me sretne, mrmljati neki osmeh nov. Krišom ću svima da podmetnem pomalo svoga srca pod krov. Zorom će okolo cveće rađati gde god sam iz krošnji visine p io. I još će dugo ljudi pogađati i neće znati ko je to bio.
 
Objašnjenje
Sad shvatam: Nismo došli zadovoljni ko trave što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bljeska ne žele da izgore. Imamo ruke dobre ko pijane laste da se grlimo plavo i gasimo u letu. I prisutni smo u nebu što mora da izraste u saksijama oka ponekom u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog, sad svako pruža šape i nova čuda traži. A sve je smešno, i tužno, i sve je neizbežno, i ove istine dobre i ove dobre laži. Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja, i svako ume da psuje i ore daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja i granja, i jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni, stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti. I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni, i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.
 
'Nekom zabranjuju zvezde. Nekome krila. I laste. Ja ne zabranjujem ništa. Sme se sve što se ne sme. Samo jedno te molim: pokušaj da ne rasteš ni mrvu svima za inat, do kraja ove pesme. U toj se pesmi živi slobodno, lepo i ludo. Možeš da izmišljaš. Maštaš. Da radiš sve naopako. U njoj i najveće čudo prestaje da bude čudo, jer sve sto poželiš kad zažmuriš - ostaje zauvek
 
Uzmi svoj prtljag. Voz kreće minut posle ponoći. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo, ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahaću dugo
za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz čovečanstva.

Mika Antić
 
Tragovi


сунцокрет.jpg





I

Svake subote poštar ti je donosio od mene po jednu poruku. Sećaš se: pisao sam ti sa zvezde Vege. Pisao sam ti iz oka jednog kita.
Pisao sam ti iz srca jednog sata. Pisao sam ti sa Kolumbovog broda.

Uvek je bila prava marka. I pravi pečat naše pošte od prekoputa.

Ima li ičeg goreg, nego ako ne umeš više da se igraš ni pravog pečata? Horoskop nije ni pečat. Horoskop - to je žig.
Sećaš se filmova kad se žigošu stada? Samo, ovo sa ljudima ipak je mnogo tužnije.

Stvarno, ima li ičeg tužnijeg, ako ne umeš da se zaigraš čak ni tuge?

II

U knjizi o mudrostima sam pročitao: "Mašta je stvarnost, lepša od same stvarnosti".
A ima, vidiš, i takvih koji su živi po zanimanju. Ima i takvih koji su živi iz pristojnosti. Ima i takvih koji su predivno živi, a pojma o tome nemaju.

Misliš da možda izmišljam? Ne izmišljam. Evo, pogledaj novine. Ovako izgleda horoskop. To su tih 12 znakova. Najkraća azbuka na svetu.
Azbuka proročanstva na jeziku svih naroda. Na jeziku svih stoleća. Od Sumera, gde je kolevka ljudske pameti. Od Vavilona, Egipta, Indije, stare Kine, do ovih naših dana.
Najlakša azbuka na svetu.

I zato najpogrešnija.

III

Oni, koji su naučili te znake, tužni su kad pročitaju da su tužni, iako bi im, možda, tog dana sve ličilo na praznik.
I nisu srećni kad su srećni, već kad im objasniš da su srećni.

I nisu prevareni kad su prevareni, već kad im objasniš da su prevareni. I nisu ljudi kad su ljudi, već kad im objasniš da su ljudi.

Šta da ti kažem, sine moj, sad vidiš kakav je to svet.​
 
Pokušao sam najiskrenije,
ali ne razumem se u kamenje što miruje
i to mi je sva krivica.
Možda sam samo zbog ljuljaški imao obraza
da ostanem
ovom svetu u gostima.
Inače,
šta ću ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?
Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava
i sve prašta.
Možda i u kockama uzidanim u drumove
živi nekakav nemir neprestan i dug.
Ali šta ćemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Šta ćemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?
Šta ćemo
kad smo pošteno navlačili bezazlene grimase
na oljuštena lica?
Šta ćemo
kad smo silom u sebi davali grmljavine
i šumeli,
ali nakazno šumeli,
nepromišljeno razapeti između račundzija
i samoubica?

(Časopis Polja, br. 76, oktobar 1964)
 
Vojvodina

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -

tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,

ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.


I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana

i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.

Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,

ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,

ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

Antic
 
Posle tebe će ostati iste ulice, i deca što uče u školi da crtaju proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

Mika Antić
 
Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestižu. Nešto traže. Od njih se na usni dah užari. Ja ne znam šta cu, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Osecam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i nece pod celom da se smiri. Tu oblog ne pomaže. Duša se kikoce i krvari. Nešto me muci, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda - kao dve tople tacke. Sve mi u rebrima razapeto. Sve okrenuto naglavacke. A sve je ipak lude i draže. Srce bi prostranstva da ozari. Placem od srece, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Prirodo, cuj me: laganja nema! Ti bujaj - ja cu od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružicast vetar diše. I luduj, prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Volim te što si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari....
 
Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigunog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.
Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.
Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog.
Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.
Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: »Treba pustiti svakog da radi kako radi.
A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu.»
A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći.
Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...
 
Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.

Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.
images
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top