Miroslav Antić

[jabajagi]

 

[Neprilagođena]

Vuk

I

Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.

Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.

Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.

II

Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.

Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.

III

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

IV

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.

Usi sam zalepio liscem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.

Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.

V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protice reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu.
Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.

VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.

Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

VII

Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?

Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.

Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.

I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII

U sebi sam ponavljao:

“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.”

To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.
Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.

Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.

Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?

IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.

Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.

Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.

Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.

I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.

Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII

Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.

Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”

I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.

I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.

XIII

Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.

Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.

Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.

Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”.

XIV

I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost.
Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”.

Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.

I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”.

XV

Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”.

Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo.

I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira.

Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI

Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku.

Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja.
Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.

Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.

Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.

Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.
Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.

XVII

Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.

Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.

Lako je meni sa psima.

Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.

Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.
Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.

 

[Baudrillard]

 

[jabajagi]

 

[jabajagi]

 

[Neprilagođena]

Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše!

M.Antić

 

[Baudrillard]

 

[Neprilagođena]

Čarolija

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

 

[jabajagi]

 

[jabajagi]

 

[jabajagi]

 

[Neprilagođena]

Najautentičniji pesnik domaće književnosti i najveći srpski boem druge polovine prošlog veka napisao je stihove uz koje se i najgorča pilula života žvaće kao “mocart kugla”, a sve što je želeo bila je “jedna odlična biografija”
Miroslav Mika Antić (14. 03. 1932, Mokrin – 24. 06. 1986. Novi Sad)otišao je sa ovoga sveta pre tačno trideset godina, a ostao besmrtan. Njegovu fejsbuk stranicu, koja se svakodnevno ažurira, danas prati više 345 hiljada ljudi!!!
Ostavio nam je u amanet čistu istinu: “O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.”
Bavio se svim ovozemaljskim profesijama, bio je čak i bokser, i to prvak Banata, a ostao upamćen kao pesnik koji topi naša srca bilo da govori o ljubavi, prepričava detinjstvo ili veliča život.

Družio se sa nazanimljivijim ljudima svoga vremena, sa mnogima drugovao u kafani. Neki ga pamte po tome što je dao ime čuvenoj beogradskoj krčmi “Poslednja šansa”, drugi po pesmama iz školskih čitanki, a anegdote o njemu odavno su postale urbana legenda.
“Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima” rekao je Mika Antić o sebi.
Ali nije potrebno izmišljati – sam Mika je o sebi zabležio da je rođen 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde je išao i u osnovnu školu.
“U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama…”, napisao je o sebi autor “Plavog čuperka”.
“Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca”, zapisao je.
Prvu pesmu objavio kao 16-godišnjak

“Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam” ili uređivao Zmajev “Neven”, sam je na posletku sročio svoju kroki biografiju.

Mika Antić, večiti dečak domaće poezije, prvu pesmu objavio je 1948. godine kao 16-godišnjak u beogradskom časopisu “Mladost”, a prvu knjigu pesama “Ispričano za proleća” dve godine kasnije.
Od 1954. je bio novinar u novosadskom “Dnevniku” i tu je, i u novosadskoj novinsko-izdavačkoj kući “Forum” je, uz manje prekide, radio sve do prerane smrti, u 54. godini…

Izjava ljubavi Miri Stupici, za kafanskim stolom
U svojoj autobiografskoj knjizi “Šaka soli” Mira Stupica poisala je kako to izgledalo kada se glumačkoj divi udvarao najautentičniji liričar naših prostora.
Mira Stupica
“Da se unuka hvali kako je jedan veliki pesnik bio zaljubljen u njenu baku, čitavo jedno veče”, napisala je u svojoj autobiografiji Mira Stupica o susretu sa Mikom Antićem
Kad joj je preminuo suprug Bojan Stupica, glumica se trudila da što više radi kako bi se otrgla depresiji u koju je lagano klizila. Prihvatala je sve poslovne ponude:
“Bila je skoro ponoć kada smo se te 1971. godine, posle napornog snimanja ljubavne scene sa Batom Živojinovićem u filmu “Doručak sa đavolom” Mike Antića, našli za stolom hotela na Petrovaradinskoj tvrđavi. Prvi smo stigli Mika i ja.
Situacija za ćutanje od umora, tek poneka reč.
– Dobra ti je bila ljubavna scena s Batom.
– Misliš – kažem.
– Da. Odlična. A šta osećaš kad se ljubiš s partnerom?
– Pa ne osećam ništa. Radim. Stajala sam satima na jednoj nozi, sva sam se ukočila. Vetar je bio leden. Mislila sam kako će mi se na platnu videti crvenilo nosa.
– Jesi li sama? Imaš li nekoga?
– Ne, nemam.
– A ja sam zaljubljen. Smešim se.
– Blago tebi.
– Zaljubljen sam u tebe.
– Šališ se?
– Ne šalim se. Jesam.
Ćutim, ne znam šta da kažem, volim ga i moram da budem pažljiva. Uzimam ga za ruku.
– Miko moj, ja sam jedva jednog genija preživela, drugog sigurno ne bih uspela.
Prećutkujem alkohol. On pije i netremice me gleda.
– Znaš, ne mogu da radim ako nisam zaljubljen. Meni laknu, pošto je on tako uopštio problem.
– Pa ima toliko lepih žena oko tebe, samo ih pogledaj, i sve te obožavaju.
– Da, ali ja volim tebe.
– Volim i ja tebe, Miko – kažem prijateljskim tonom i sa toplinom.
Mršti se, razumeo je. Prilazi stolu novinar Tika Ilić.
– Kakve ja to ljubavne izjave čujem, ko je u koga ovde zaljubljen.
– Ja sam zaljubljen u Miru Stupicu – viče iznerviran Mika. Srećom, restoran je prazan. Tika ga smiruje.
– Pa dobro, nije to ništa novo, svi smo u Miru Stupicu od rane mladosti bivali zaljubljeni i, kao što vidiš, svi smo preživeli, pa ćeš i ti. A vama pesnicima, ne treba baš mnogo ni verovati.
Mika, razljućen, vadi list papira i piše:
– Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu. Ovo potpisuje Miroslav Antić.
– Deco, umorna sam, idem da spavam, imaću sutra velike podočnjake.
Odlazim ostavljajući papir na stolu. Prošlo je 20 godina od tada. Mike odavno nema. Javlja mi se Petar Slovenski:
– Svratiću da ti dam nešto što ti šalje naš stari drugar Tika Ilić. Gledam, čitam, smešim se. Pazi, sačuvao Tika. E, pa lepo, čuvaću i ja, čuvaću za moju unuku Miju, da se hvali kako je jedan veliki pesnik bio zaljubljen u njenu baku, čitavo jedno veče” – zapisala je Mira Stupica u svojoj knjizi.

Mika Antić napisao je oko 30 dela – zbirke pesama “Plavo nebo”, “Roždestvo tvoje”, “Psovke nežnosti”, “Garavi sokak”, “Koncert za 1001 bubanj”, “Kikinda”. Pesme za decu “Plavi čuperak”, “Poslednja bajka”, “Nasmejani svet”, “Šašava knjiga”, “Prva ljubav”, “Svašta umem”, radio-drame “Otužni marš” i “Povečerje”… Radio je na filmskim projektima “Sveti pesak”, “Široko je lišce”, “Strašan lav”.
Genije za život
U knjizi “Sutradan posle detinjstva” Nemanja Rotar predstavio je život velikog pesnika, a o onome čega nema u romanu pisac je rekao:

Opirao se da robuje ustaljenim poslićima i ritualima koje pokorno izvršavamo kako bismo opstali u stadu zvanom čovečanstvo
– Mika je bio poput Oskara Vajlda. Sav svoj talenat je uložio u pisanje, slikanje i pravljenje filmova, a sav svoj genije u život. Pamtim ga kao eruptivnu i pričljivu ličnost. Kada bi dolazio u dom moje bake Melanije sve je bilo podređeno tom svečanom činu. Servirala su se jela koja je on voleo, pratilo se šta on priča, Antić je dominirao u svakom smislu. Miroslav je živeo svoju poeziju. On je svakako prezirao banalnost i monotoniju malograđanskog svakodnevlja. Opirao se da robuje svim tim ustaljenim poslićima i ritualima koje pokorno izvršavamo kako bismo opstali u ovom stadu zvanom čovečanstvo, rekao je Rotar i objasnio:

– Kršio je pravila kada god je to mogao pa i po cenu vlastite slobode. Jedanputa mi je moja tetka Mirjana pričala kako je u mladosti provela samo jedan dan sa Mikom. On je pozvao u Novi Sad da vidi kako on živi i gde radi i čime mu je ispunjen dan. Krenuli su rano zorom u redakciju, pa svratili prvo u jedan, pa potom u drugi bife, najposle stigli u redakciju, pa onda opet posetili jednu, pa drugu kafanu, pozorište, književni klub, obišli kuće dunavskih alasa, kusali prvorazredna jela i sve to vreme se susretali i razgovarali sa mnoštvom ljudi. Vratili su se kući u sitne sate. I tek što je granulo novo jutro Mika je drmusao svoju sestru da ustane ne bi li sve to ponovili, a ona je samo umorno rekla: „Miko, ne mogu, zaista, ja se vraćam u Pančevo.” Izdržala je samo jedan oktanski, pesnički dan, ispričao je Rotar.
Pesme Mike Antiće prevođene su na ruski, makedonski, engleski, albanski, turski, mađarski, slovački, češki, francuski, rumunski, poljski, slovenački… U Njujorku krajem sedamdesetih u okviru antologije poezije i proze iz celog sveta “Novi smerovi “objavljeni su i njegovi stihovi.
“Ako ti jave: umro sam – ne veruj, to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.”, napisao je Mika.
Pa ipak, onoga dana kada je napustio ovaj svet, otvoreno je pismo napisano za Dudu iz komšiluka, u kome Mika Antić nalaže da ga i u poslednjim trenucima poštede suvišnih konvencija:
“Kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira “Piro manda korkoro”. Niko ne sme da mi drži govor”.
Mika Antić se ženio se tri puta, i iz tih brakova imao je šestoro dece, a prema njegovim rečima, doživeo je mnogo ljubavi pretvorivši ih delimično u poeziju. Prvo se oženio Ljubicom, pa Svetlanom koja mu je rodila četvoro dece. Treći put, srce mu je uzela Smilja koja mu je rodila dva sina. Nasledici su mu podarili šestoro unučadi.
OVAKO JE GOVORIO MIKA ANTIĆ
Za tom razbarušenom pesničkom gromadom ostali su stihovi i citati kojima će se, ne samo ove sadašnje, nego i neke nove generacije udvarati, iskazivati ljubav ili prosto šarmirati:

“Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog”
“I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas”
“Kada jednom budete odrasli, ponašajte se kao svemir, a ne kao njegov deo”
“I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš”
“Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost”
“Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme.”
“Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše!”
“Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj odluci da tražimo.”
“Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.”

 

[Lada]

KADA MI NEDOSTAJEŠ



Mislim tudje misli

Kradem svoje vreme

Provlacim ga

Izmedju oblaka, snova,

Daljine i snega...



Kada pozelim

Da ti nedostajem

Odsanjam pesmu

Zatvorim oci

I na kaldrmi zamislim

Cvet beli.



Kada te nema

Jer tako hocu

Zaledim osmeh

U sebi kazem ime

Udahnem duboko

I pomislim



Tako mi nedostajes...

 

[Baudrillard]

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

 

[PetarSamotnjak]

JASTUK ZA DVOJE

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

MiroslavAntic

 

[Nina]

Ja sam vašar. Eto šta!
Ja sam tristo čuda!
Muzika sam. Gužva. Smeh.
Vrteška. I luda.

Mika Antic

 

[Neprilagođena]

Ako bilo kad osetiš.....

Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzis
odjednom menjaju boju i pocinju da disu,
moras ih sam zavrsiti; niko ne moze da te zameni.

Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost
sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,
u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava
meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje.

Svako moze da postavi tvoj osecajni skelet
i oko njega ovije tvoje najdivnije namere
i utisne u koru nemire tvoga uma ľ kao bore.

Ali, to je jos uvek tebi dalek i neprirodan
nacin kroŠenja vecnosti.

Niko na svetu nije ti,
i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo.

Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo.
Otkud on zna, kad nije: delo?

Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.

Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba.
Izlozba nije ono sto ti je pokazano.

Ti se pokazujes njoj.
Duznost je izlozbe da te vidi.

Stani pred delo i zahtevaj
da ti objasni sta ti znacis.

Ako vec odlucis da gledas,
svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.
Ista je linija drugi put ľ nova linija."

Ne veruj onima koji ti uporno tvrde
da imas samo jedno culo vida.

Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo?
Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo,
vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan?

Koliko tvojih ociju nikada nece saznati
da su bile i ľ oci?

Ako se usudis da stvaras, moras imati dokaza
da istu stvar jos jednom dotices prvi put.

 

[Baudrillard]

 

[jabajagi]

 

[Baudrillard]

I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango, i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

Miroslav Mika Antić

 

[Neprilagođena]

Čitanje iz latica

Što je bilo uvračano
To više ne važi.
Ima da se razvrača
kad proleće dođe.

Cvetovi su otvorili
svoje bele usne
Oni izaiđu u sumrak
mirisavim glasom:

“Da li živis ovog sebe,
il nekakvog drugog sebe?
Možda je tvoj život san
između dve biljke?

Možda si ti seme
koje sanja da je čovek.
Čekamo te da dođeš
Opet među cveće.”

Što je bilo uvračano
to više ne važi.

Ima da se razvrača
Kad proleće dođe.

Nagnem se na cvetove
Vidim: na njih ličim.
Možda su svi oni ljudi
što ovako sanjaju.

I ja sanjam da sam cveće
Od postanka sveta
I kad god se probudim
vidim da sam opet čovek.

Vidim da je život bašta
Od groblja do kolevke
Jedan veliki san o bilju
Između dva čoveka.

 

[Baudrillard]

 

[jabajagi]