Па знам и ја да не постоје национални гени али ваљда постоје етнички, или како се већ то зове у тој науци. Познато ми је да многи амерички црнци проналазе врло прецизно своје порекло, мислим да је било у питању чак и специфична села.
Сад ме баш интересује да научим више о томе.
Што се мојих питања тиче твој одговор нема никакве сврхе.
У мојој фамилији није било мењања определења и изјашњавања бар од, колико знамо, прве половине 19ог века. Чак су били много активни и донекле истакнути у одржавању српског идентитета.
Даља родбина се од 45е изјашњавају као Македонци али су још увек тзв србофили.
Што се документације и изјашњавања кроз историју тиче не изгледа ми баш убедљиво. Уствари по томе што сам видео на форуму изгледа ми супротно.
Немам намеру да вређам ни да убеђујем нити ми смета ичије опредељење. Ценим, поштујем и волим ту традицију, културу и језик само немој да ми замераш што их осећам као и моје наслеђе.
Поздрав и све најбоље.
Веома је занимљиво то што пишеш и што тако отворено и искрено износиш оно што знаш из породичне историје и традиције.
Прво што сам хтео да ти кажем да твоје презиме Шћепановић јесте српско презиме (црногорско, херцеговачко, па и крајишко-далматинско) и нема га код других народа (осим ако ту не сврстамо данас националне Црногорце). Презиме потиче од имена Шћепан/Стефан, које се код Срба јавља и у облицима Стеван, Степан, Стјепан и Стипан. Конкретно Шћепан долази од ијекавског облика имена. Дакле, презиме Шћепновић је српско.
Друга ствар, генетика нам неће пружити податке о нашем етничком, а још мање народносном, односно националном пореклу. Данас су сви народи, мање или више састављени од различитих типова, тако да тиме не треба да се замараш. Не постоје ни национални, ни етнички гени.
Своје порекло треба да гледаш кроз породичну традицију, односно свест твојих предака, од најближих, па уназад, у прошлост, колико имаш могућности и сазнања о томе.
Сви ови који иду у далеку прошлост, не само "од Кулина бана", већ много, много дубље моћи ће да изнесу безброј теза, података и чега већ не, а мало тога ће моћи да буде објективно, јер ће то посматрати из данашње перспективе, и из личне, субјективне перспективе народа, тј. нације којој данас припадају, што није реално мерило за утврђивање порекла. Данашњи народи нису антички народи, нити њихови непосредни наследници, већ су то савремени народи и нације, које су стваране, углавном у XIX, па и у XX веку. Генетски су се вековима мешали.
Ахил71 је рекао једну добру ствар: "Генетика нам показује да смо сви потомци малог броја људи који су живели у не тако давној прошлости."
Када су у питању Словени, и конкретно Јужни Словени, званична историја заступа став да смо се доселили у периоду од V-VII века. Има и оних који сматрају да су Словени староседеоци, али то није општеприхваћено. Али то је друга и дуга прича, нећу сад о томе.
Да не распредамо о националним идентитетима нашироко, дотаћи ћемо их се успут. Сада говоримо о Мијацима. Неки су ти већ препоручили одређену литературу и помињали Цвијића.
Ево, за почетак један симболичан опис. Када описује народну ношњу, Цвијић каже: "Мијачка капа је слична црногорској", и то илуструје ова стара фотографија:
На ношњи се, уопштено речено, могу видети трагови старословенске и старосрпске, као и старобалканске културе, тј. онога што се у етнологији под тим сматра, а ношња је само по себи специфична. Цвијић пише да ношња указује на везе са Власима (Цинцари/Армањи), и да су називи за поједине делове ношње, влашког порекла.
Треба рећи да се ови крајеви сматрају за најстарија словенска насеља у Републици Македонији.
Што се тиче помињаног села Тресонче, ту постоји 14 махала (мала): Кадиевци, Пешковци, Јодровци, Лековци, Јуруковци, Бошковци, Брадиновци, Врлевци, Екмежиевци, Крајниковци,
Србиновци, Петровци, Тризловци и Кичевци. Неке од тих махала су ненасељене.
Када пишеш: "Знам да смо се одувек сматрали Србима и имали презимена на вић", то не значи да презимена која нису на -вић, тј. -ић, нису српска и да то нису Срби. Такође, презимена су се мењала. Тома Смиљанић кога помињеш, антропогеограф и писац је био Мијак, а имао је и надимак Градина, који данас носе неки Мијаци, али су прво презиме променили. Али, ако и говоримо о презименима на -ић, један од најпознатијих је Димитар Крстевић Дичо - Зограф, који је био један од најпознатијих иконописаца/зографа на Балкану у XIX веку. Његов син је био Аврам Дичић (презиме по очевом надимку), који је наследио оца у томе. Још један од познатих је Андреја Дамјановић Зографски, градитељ, зограф и дрворезбар. Такође и Јосиф Радевић из Лазаропоља. Затим инж. Јосиф Михајловић, архитекта, градоначелник Скопља и и творац најкапиталнитијих архитектонских објеката у граду. Сматра се најпознатијим и најзаслужнијим скопским градоначелником:
http://www.vest.com.mk/?ItemID=AB375072C1AB7C48A9C0CDA9B520DCB6
Ту је још један познати антропогеограф и географ Јован Трифуновски који је писао о Мијацима:
http://sr.wikipedia.org/wiki/Јован_Трифуновски
или др Јово Тошевски:
http://sr.wikipedia.org/wiki/Јово_Тошевски
Још једна занимљивост су двојица Тресончана, жртве потонућа "Титаника". Пореклом су из Црне Горе:
http://www.mn.mk/kultura/5650
Дакле, то су ти Мијаци који су Срби и ја сам се ограничио на њих, јер мислим да те то занима.
Читао сам у неким бројевима "Македонске ревије" како је словенско становништво постепено асимиловало староседелачко, које је било етнички нехомогено, те да је мали број те популације, која је хеленизована и романизована, остао да живи у региону.
Тако и Цвијић Мијаке, начелно, класификује у Јужне Словене, он закључује да је њихово етничко порекло мешано: словенско-влашко-српско, да преовлађују српско-словенски типови, а да се у више валова становништо обнављало, што из околине Солуна, што из Арбаније. Све у свему, Мијаци су се формирали као словенска етничка група. У току XIX и XX века фомира се модерна српска и македонска национална свест. Многи су се иселили из свог завичаја. Они који су отишли из Македоније, нарочито у Србију, задржали су српску свест, а они који су остали у Македонији (преселили се у друге области, око Крушева - где су се опет мешали с Власима, Битоља, Прилепа), македонску.
Мијачки говор је старостокавски, и представља, чини ми се прелаз између источних и западних јужнословенских говора.