Ovo sam JA!!!
Iz milošte, često mi govore da sam mala francuskinja ŽuŽu, valjda zbog lepih manira i držanja koje imam.
Neretko čujem da imam i veliko i hrabro srce. Ne razumem ih baš uvek o čemu govore, jer ja se samo ponašam onako kako osećam.
U suštini, velika sam maza, ali pošto su i moji vlasnici, u tetošenju nikad ne oskudevam. Najviše volim vikende, kada smo svi na okupu, pa se, onako još dremljivi, rastežemo po krevetu duže nego inače. Međutim, kada me izvedu napolje, u MOJE dvorište, koje volim najviše na svetu celom, slagala bih kada bih rekla da ne umem da se pretvorim u pravu, ljutu zverčicu. Nisu u pitanju moji loši momenti… ne, ne!!! Kada spazim da u okolini ima “uljeza”, lajem iz sve snage… Nemam ništa protiv drugih pasa, ali, ne znam ja kakve su im namere, da li su tu samo u prolazu ili… a ja moram da branim svoju teritoriju, svoje mesto i svoj položaj, tako da mi se dešava da naskačem na ogradu, u najmanju ruku, kao da mogu da je preskočim. Mada, desilo se par puta da je neko ostavio otvorenu, tako da sam se zaletala na druge pse, čak i u Šarplaninca, prsa u prsa… Moji su me grdili i objašnjavali mi da tako mogu da nastradam, jer on je tri puta veći i snažniji od mene… ja sam samo ćutala! Prihvatam kritiku, svesna da moram biti obazrivija, ali, u žaru “borbe” često se ponovo zaboravim! Na svu sreću, tu su uvek MOJI, koji o tome vode računa. Tako je lepo imati ih!!!
Iz svega ovoga što sam vam ispričala, verovatno ste stekli utisak da sam ljubomorna, posesivna i ne baš preterano društvena. Ali, varate se!
Pre mene, MOJI su imali mačorčića koji se zvao Gricko. Bio je živahan… mesto ga nije držalo, pogotovo u vreme kada počnu da se mačore. Na sve načine, pokušavali su da ga zadrže, ali to je bilo jače od njega. Neretko se vraćao sav obranjen, a jednom prilikom je čak bio skinut sa drveta na koje se zakačio za trokraku udicu. Lud svet danas živi!!! Oni prvenstveno sebe ne vole, a gde će imati osećaj za nas. Pomagali su mu… sve dok… Jednog dana nije se više vratio. Da li je upao u neku nevolju iz koje nije mogao da se izvuče ili je otišao predaleko, pa nije umeo da se vrati i dan danas ostaće nerazjašnjeno. A mnogo su ga voleli!
Nešto pre nego što ću ja doći, kod njih je uživao još jedan mačorčić po imenu Srećko. Na žalost, ni on nije imao više sreće. Iako je bio daleko mirnije prirode, kad se zamomčio, voleo je da procunjka. Ponekad bi se desilo da ne dođe noć ili dve, a pošto je bio gladan, sigurno je pojeo nešto što ne treba i otrovao se. Opet kažem, ljudi danas svašta čine!?! Surov je svet u kome živimo!
A tako smo se voleli!!!
Prihvatio me je kao svog najboljeg druga! Za sve nas, bilo je mesta! Kada bi se vraćao iz večernjih skitnji, prva bih mu poletela u zagrljaj i svog ga onjušila, pokušavajući da dešifrujem kuda se on to sve smucao, skoro pa uvek oborivši ga na pod od silne dragosti. Stojički je to podnosio! Kakav je to mačak bio!?!
Podnosio je i moja tri šteneta, tri mužjaka, koji su ga, kako su rasli, bukvalno patosirali svaki put kad god bi ga ugledali na vratima. Kako je bila zima, tačnije Sv. Nikola, i veoma hladno kada sam se oštenila, svi smo bili unutra. Bila je gužva, ali je za sve, ipak, bilo mesta!!! Kao da bi pa bilo drugačije i da je bilo leto. He, he, he! Ne znam nikoga ko voli životinje više od MOJIH! stoga su se svesrdno trudili da nam bude toplo. Grejali su čak i noću, i, zaista im hvala na tome! I eto, tek što smo svi zajedno, u ta tri meseca, uspeli da podignemo podmladak, on je bas morao da nastrada. Zla sudbina, šta li?! Ne znam, da li treba i da napomenem da su se MOJI živi pokidali od tuge, što nisu uspeli da mu pomognu, iako su ga vodili na Veterinarski fakultet, kod stručnjaka, jer… bilo je već kasno…
U to vreme, nekako je došlo vreme da i mališanima pronađemo novi dom, tako da smo se svi rastrčali i, nadam se, uspeli u tome. Vakcinisani su protiv štenećaka i sa zdravstvenom knjižicom dati novim vlasnicima.
A o njihovom ocu? Kakav je to dasa? Neki drugi put!
I ostadosmo MI!
Odlučili su da ne uzimaju nove mace, bar za sada, jer, za njih je ova prigradska okolina isuviše okrutna… isuviše je zlonamernih ljudi… Makar i nemali prave razloge za to, stalo im je samo da nekome napakoste… tipa „nek` komšiji crkne krava“…
… zato, evo, već šestu godinu čuvaju MENE… kao zenicu oka svog!!!
i u tu cast evo ja prilazem nekoliko novijih fotki:
kako je samo tolerantan
Šapice, nisi nas smorila, ja se prepoznajem u tvom postu a verujem i Alal. Jeste da ni moj Gizmo ni Gile ne spavaju sa nama u krevetu ali Gizmo je gospodar jambolija, cela kuća je zastrta da gospodin može da bira na kojoj će da se pruži ili sklupča, kako mu volja. A ranije je, kad neko od mojih roditelja krene na spavanje, i on odlazio i uredno, sa glavom na jastuku, zauzimao mesto onoga ko kasni. I jako se ljutio kad ga pomere-probude, čak se i svađao. 
Ja izbegavam antidepresive ali njemu ću morati da ih dajem, doćiće u iskušenje da se baci kroz prozor, i to kod mame, sa drugog sprata!
... 
Moram reci da je Djole imao gospodski zivot, u najmanju ruku, uzivao, putovao...i zavodio red po kraju (sreca pa nije bilo bas puno muzjaka u ulici kao danas
, mada se 2 puta jedva izvukao...tj tata ga je spasio od pit bula, koji ga je zgrabio....i tako ispade tata nas heroj jer se tukao sa pitom
....mada kad ono stvarno, bas lici...samo je Djole bio lepsi
Baš kao moje matoro pseto, baš me u trenutku podsetio na njega! 
za sve
