Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

[Ne diraj moje krugove]

Ovde je 90% tekstova kopirano i prepisano. Pišem kratke priče i već se pojavljuju po raznim sajtovima bez navedenog izvora. Kako se zaštititi?

 

[Ne diraj moje krugove]

SLUČAJNOSTI
Jednog oktobarskog dana 1960. Godine, mali proćelavi čovek užurbano se probijao kroz masu prolaznika. Delovao je komično pokušavajući da pravi duže korake no što su dozvoljavale njegove kratke noge. Mala ležernost u proceni vremena i 'čašica više' dovele su u pitanje vezu sa jednom ženom. Pogledao je časovnik sa izrazom užasa i ubrzao korak.
Nekoliko blokova dalje, uzrok njegove uznemirenosti, takođe je nervozno pogledao časovnik. Proklinjala je svoju naivnost. U trenutku kada je napravila neodlučan korak ka samoći, krajičkom oka, primetila je mladog, proćelavog čoveka koji se trčeći sudarao sa ljudima.
Čudni su lavirinti ljudske sudbine. Dokle dosežu prirodni zakoni, a kada nastupaju nepoznate sile? Šta bi se dogodilo da je čovek bio trenutak neodgovorniji, a žena taj isti trenutak odlučnija? Verovatno bi se izgubili u ljudskom mravinjaku. A ja? Da li bih bio posledica nekog drugog parenja? Da li bih bio kakav sam sada ili u nekom drugom obliku? Možda i ne bih postojao.
Sve stvari sudbonosnog karaktera su sprega slučajnosti. Znam kako sam postao, ali kako ću umreti? Možda se se već priprema zbir slučajnosti potreban za moju smrt. Možda se u Esenu pravi metak koji će mi neki raspojasani terorista prosvirati kroz glavu. Možda cipele (koje planiram da kupim), imaju dovoljno glatke đonove da završim u dnu stepeništa sa prelomljenom kičmom. Možda ova žena (koja mi se smeši),ima ljubomornog muža koji će me zadaviti spašavajući čast. Možda će biti tako, ali ću joj prići i zgaziti slučajnost na kurje oko.

 

[Timosten]

Ovde je 90% tekstova kopirano i prepisano. Pišem kratke priče i već se pojavljuju po raznim sajtovima bez navedenog izvora. Kako se zaštititi?

Nikako, ako su objavljene u forumima, imas mogucnost da otvoris svoj blog, evo ti linka:
http://sr.wordpress.com/


Evo kako to izgleda:
http://dionizije.wordpress.com/


Blog moze da se licencira sa ovog linka:
http://creativecommons.org/choose/r...de=by-nc-nd&jurisdiction=&version=3.0&lang=en

 

[Timosten]

Rekvijem za Pavla

http://dionizije.wordpress.com/
.......
Za kuhinjskim stolom sedeo je čovek. Prva misao: nisam čuo ulazna vrata. Druga misao: opet sam
zaboravio da ih zaključam. Identifikacija: lik, pokreti, poklapa se sa pamćenjem. Poznajem tog čoveka.

Soba prepuna dima, prijatelji po raznim osnovama. Tiha priča, a onda sve glasnija i glasnija.
Zaborav je brzo ovladao prisutnim glavama. Talija se neopaženo vratila. Gladni i halapljivi trpali su
ostatke mrtvih životinja u svoja telesa. Naginjali su čaše, valjda su ispijali pića.
“Za dušu”, čulo se.
Dobro obavljen posao. Nisu mogli da sakriju zadovoljstvo. Još jedna današnja obaveza je završena.

“Zdravo!” Nikad se nismo rukovali pri pozdravu. Zagrljaj je bio redak. Delili smo prećutno
zadovoljstvo susreta, nismo rasipali emocije. Ispred njega je bila kafa. Poslužio se sam.
Ništa ne pitajući otvorio sam frižider; natočih lozu, Milovača, Milova, trinaestojulka, kako je zvao.
Njemu punu, meni do pola. Zastadoh, setih se, sledi čuveno: “Nisi pola čoveka”, nastavih i natočih i
sebi punu čašu.

Zagušljiva kapela, klupa, miris ustajalog cveća, vrelina, toplo, znoj…
Prilazili su mi neki čudni ljudi, nosili su masku Melpomene, pružali mi vlažne tople ruke i nešto
mrmljali. Gledao sam ih pravo u oči. Pokušavao sam da razaznam sta znači to njihovo mrmljanje.
Nisam uspevao..

Podigosmo čašice, onako do pola, pogledasmo jedan drugom u dušu i otpismo po kratak gutljaj,
bila je hladna kao zmija, onakva kakvu je voleo.
“Neću dugo”, usledilo je, lice mu je bilo upadljivo bledo, “žurim”…imao sam osećaj da mu je
neprijatno. Da se ne oseća kao u svojoj kući. Njime je vladao neki nespokoj.

Sedeo sam na stolici, preko puta njega. Gledao sam ga, na trenutke ništa nisam mislio.
Osećao sam prisustvo njegove duše. Hteo sam da pitam mnogo stvari. Nisam znao kome da se
obratim. Na voštanoj ploči utiskivao sam pamćenje.

Kratka šetnja. Tupi udarci ostataka propadanja prirode. Lopata je dobro radila svoj posao,
duboko se zarivajući u smeđu zemlju.
Tišina i kraj.

Dobro sam poznavao tog čoveka. Danas je doneo najveću odluku, da se ne probudi.
Možda mu je sve dosadilo, možda mu je od svega postalo muka, a možda mu je samo bilo dosadno.

“Znaš, nisam više u penziji, dugi dani, nikad kraja, sve je drugačije, osećao sam se
suvišnim…moram, moram, žurim.” Znao sam da kad nešto naumi tu povratka nema.

Službena procedura je trajala kratko. Zapisnik, lična karta i potpis. Rekoše mi da je mrtav,
konačno i službeno.
“Nije se mučio, dobar čovek, lepa smrt”, reklo je službeno lice.

Izašao sam. Dvorište je bilo ispred mene u svom svom trajanju i promenama.
Seo sam na stolicu na kojoj je provodio najviše vremena. Pokušao sam da uhvatim njegov pogled,
da odgonetnem šta je gledao, sedeći tu, na njegovoj stolici. Nisam uspeo. Pokušavao sam da
dozovem zaustavljenu prolaznost. Trajnost je postignuta. Promene su zaustavljene.
Hodnici pamćenja su ga oživljavali. Kopija originala je bila tu.
Sedeo sam nem, znao sam da povratka nema. Ostalo je samo pamćenje.

Nisam ni pokušao da ga sprečim u naumu. Ovaj put sam želeo da ga zagrlim. Nije mi uspelo.
Samo sam čuo, zdravo…

Nema originala. Samo kopija. Svaka kopija lagano bledi. Povremeno oživljeno pamćenje
brani je od prolaznosti.
Čuh Sandrin glas: “Šta radiš tu? Izvini… znam.”

Snovi, pamćenje, sećanje, najveća magija čoveku data na dar.
...

 

[Stipan Severnjak]

VATRA I ČELIK​

   Artriljerija je još pre one dvodnevne kišurine izrovašila okolinu. Dno kratera je ljigavo i hladno. Ne mislim, ali još uvek postojim. Tupi udarci unaokolo. Prasak iz daljine.

   Dobro je valjati se u blatu. Mnogo sigurnije nego izaći i biti heroj. Oni su tamo napolju. Gomile creva i mesa što su kraj puta pronašle mine. Smrdljivi leševi na izmrcvarenom asfaltu.

   Evo i letećih cirkuzanera. Rasturaju nad glavom već treći put odjutros. Štepanje unaokolo prestaje. Snajper bate ih primetili, pritajili se. Bum - bum. Istovarili tovar i begaju natrag. Beskorisno raketiranje pustih ruševina. Tap - tapa - tap oko mene ponovo počinje. Pauza je okončana.

   Dve rupe dalje je kapetan Jovanović. Povremeno dobacuje nešto o džukelama i kukavicama, ali odavde ga nikako ne razumem. Šta se tol'ko nadrnd'o? Pa, bar ovde bensedin dele k'o bombone. Šaku danas, šaku sutra. Spereš brljom i herojstvo štrca k'o vatromet. Jel' on to jutros prebacio dozu? Ko ga ****, gledam ja svoju guzicu.

   Kad misli dođu mislim o svojoj lepotici. Mislim o svojoj avliji i Džekiju. Kad misli dođu.

   Uh, ovo je bilo blizu. Daj bre, lakše malo. Čvarci su vam onamo, u onoj drugoj rupi.

   ***** li vam majku! Danas vam ga ne izlazim!

   Uh bre, pa zar tri meseca posle svadbe da zaginem kao budala? ***** ti ja ovakav medeni mesec! Ovde u ovoj kaljuzi. Ma, ***** li ga...

   Treća nedelja od kad su nas potovarili u kamione i istresli ovamo. Patriote se ovde baš i nisu nešto zapatile. Valjda i dalje ordiniraju po kafićima i na televiziji. Sa biblijom u jednoj, a mačem u drugoj ruci.

   Dobro je zvučalo sve to sranje o domovini i jedinstvu. Napaljene patriote po kafićima i TV programima lajali su nešto o bibliji u jednoj i maču u drugoj ruci. Nisam posebno religiozan, al' baš je dobro zvečalo. Detalje preseravanja baš i nisam popamtio. Nešto o tome kako svim tim kakosezvaše poludelim kerovima treba jebati mater. Al' to sa biblijom i mačem... Uh, to je bilo baš onako sudnjedanovski.. Popaljenost me držala sve dok jebena vojna policija nije došla po mene. Zanos je posle toga ekspresno nestao.

   Pomišljao sam već da se prebacim u sledeći krater. Samo da ne slušam više seronju. Noge ne slušaju. Ukočile se odjutros. Ne pokreću se. Valjda bolje od ove zbunjene glave znaju koji su izgledi. Pa čak i da tamo stignem živ, šta će se promeniti? Pogled na krajolik? Ne, Jovanoviću, ostavljam to zadovoljstvo tebi.

   Baš sudnjedanovski...

 

[akutasame94]

Steta sto dugo nije bilo aktivnosti, ali evo ja da ozivim temu


ТРИ СВЕТА
Пролог
На почетку бејаше један.
Нека свемоћна сила створила је свет и на њему људе, обичне и оне надарене са магичним моћима, магове. Створила је и разна створења, од најмањих буба до највећих летећих звери хипогала. На крају настадоше и демони,са својом посебном и најмоћнијом магијом, као заштитници људи, као сила која ће им помагати у невољи. Свугде по свету налазила су се пророчишта у којима су живели пророци преко којих је свемоћна сила комуницирала са бићима која је створила. Напослетку људи свемоћној сили наденуше име Ствараоц и она прихвати то име. Моли су му се, а он их је слушао и помагао како је могао. Ствараоц је би задовољан својом креацијом и то га је чинило срећним. Често се у облику човека, да нико не зна, спуштао на свет који је створио, само како би корачао бескрајним зеленим пољима и причао са људима и демонима.
Али демони, свесни да поседују најјачу магију, одулучише да више не служе људима. Сматрали су да људи треба њима да служе. Окренуше се против њих и настаде рат. Магови су се супротставили демонима, али њихова магија није била довољно јака. Демони су брзо превладали. Ствараоц у неверици и разочаран хтеде да уништи свет који је створио и све на њему, али није могао да натера себе да то учини. Заволео је људе, али и демоне и није желео да уништи ниједне ни друге. Створио је други свет и на њега протерао демоне. Мислио је да ће од сада све бити у реду, али обични људи, без икаквих магичних моћи окренуше се против магова и пророка, али и осталих обичних људи који се нису плашили магије. Ствараоц тада створи и трећи свет између Првог и света демона и на њега пресели све магове,пророке и људе који их се нису плашили, као и неке звери.
Маговима је подарио јачу магију и омугућио им је да они сами могу да уче оне који су надарени за магију.Пророцима је одузео моћ предвиђања и створио Храм будућности. Сву одузету моћ пребацио је у Храм и населио га Чуварима будућности.У Храму су се појављивала пророчанства која би гласници раширили по целоме свету. На крају Ствараоц раздвоји три света магичном баријером и повуче се заувек, остављајући људе и демоне да се сами снађу.
Сада их је три.

Mozda nije narocito ozbiljno, ali trenutno sam ovako raspolozen (daleko od toga da ne mogu da pisem ozbiljnije, dobijao sam neke skolske nagrade za pisanje).

Ovo je mojih ruku delo, nije dovrseno, ima gresaka koje i sam vidim, ali trenutno nemam vremena da ispravim (radim na necem drugom)....

Napomena (ista kao i u temi za pesme): Imam samo 17 godina, tako da ne budete prestrogi (ali budite strogi)...

Nadam se da imam bar malo talenta....

Sorry sto je tekst cirilicom (mada ja sam za to da se sve pise cirlicom), nemam vremena da ga potpuno otkucam....

P.S. Ovo je samo uvod......... (Ah vidi pise gore )

 

[akutasame94]

Vec sam posalo jedan post, ali ga nesto nema, tako da evo ponovo:

Napisah ranije da imam samo 17 god i da ne budete previse strogi. Ovo nije narocito ozbiljno (zapravo nije uopste ozbiljno), ali ovo zelim da prvo objavim, a kasnije cu i nesto ozbiljnije (dobijao sam neke sitne skolske nagradice za pisanje)....
Ovo nije dovrseno, ima nekoliko gresaka koje primecujem i sam, ali nemam vremena da ispravim posto radim na necem drugom

ТРИ СВЕТА
Пролог
На почетку бејаше један.
Нека свемоћна сила створила је свет и на њему људе, обичне и оне надарене са магичним моћима, магове. Створила је и разна створења, од најмањих буба до највећих летећих звери хипогала. На крају настадоше и демони,са својом посебном и најмоћнијом магијом, као заштитници људи, као сила која ће им помагати у невољи. Свугде по свету налазила су се пророчишта у којима су живели пророци преко којих је свемоћна сила комуницирала са бићима која је створила. Напослетку људи свемоћној сили наденуше име Ствараоц и она прихвати то име. Моли су му се, а он их је слушао и помагао како је могао. Ствараоц је би задовољан својом креацијом и то га је чинило срећним. Често се у облику човека, да нико не зна, спуштао на свет који је створио, само како би корачао бескрајним зеленим пољима и причао са људима и демонима.
Али демони, свесни да поседују најјачу магију, одулучише да више не служе људима. Сматрали су да људи треба њима да служе. Окренуше се против њих и настаде рат. Магови су се супротставили демонима, али њихова магија није била довољно јака. Демони су брзо превладали. Ствараоц у неверици и разочаран хтеде да уништи свет који је створио и све на њему, али није могао да натера себе да то учини. Заволео је људе, али и демоне и није желео да уништи ниједне ни друге. Створио је други свет и на њега протерао демоне. Мислио је да ће од сада све бити у реду, али обични људи, без икаквих магичних моћи окренуше се против магова и пророка, али и осталих обичних људи који се нису плашили магије. Ствараоц тада створи и трећи свет између Првог и света демона и на њега пресели све магове,пророке и људе који их се нису плашили, као и неке звери.
Маговима је подарио јачу магију и омугућио им је да они сами могу да уче оне који су надарени за магију.Пророцима је одузео моћ предвиђања и створио Храм будућности. Сву одузету моћ пребацио је у Храм и населио га Чуварима будућности.У Храму су се појављивала пророчанства која би гласници раширили по целоме свету. На крају Ствараоц раздвоји три света магичном баријером и повуче се заувек, остављајући људе и демоне да се сами снађу.
Сада их је три.

Postoji i engleska verzija (moj prevod) na sajtu Deviant Art, tako da ako hocete da me podrzite i tamo nadjite clana dulex94 (U engleskoj verziji su neke greske ispravljene)

 

[bogdanovic d]

Volim te vise od svega,

jer ti si moje drago

i na celome svetu

moje si jedino blago.

Znaj da tebe nema,

ni mene ne bi bilo,

jer na celome svetu,

moje si jedino milo.

Al jednog dana kad sve,

izgubi sustinu i smisao,

zelim da pamtim trenutak,

kada sam zbog tebe disao,

i kad me srce moje,

bude najvise bolelo,

ono ce biti srecno,

jer samo tebe je volelo.

 

[Charlie`From`Stadium]

Na pramcu je pisalo Dj. Bockalica, crtez, brod papira, san ...

Kezim se sam sebi, tepam oblaku, namigujem crtezu. Sutra ce i ona namignuti meni. Mala je. Cico, prelepa je. Prvi put me je nacrtala i predivno nam je. Kada prodje jos par dana ona ce poceti i da govori, zatim ce pruziti ruku.

Nisam zdral kojeg je poderala juce! Ja sam pegavoj njen brod papira! Ima prijatnu mastu lako i lepo mi je da plovimo. Crta mi oblake i sunce iznad mene, sve je vestija. Sto znaci da ce me uskoro zguzvati pa u korpu. U najboljem slucaju bas od istog papira napravice brod. Da me pusti da plovim, pa da se u toj igri nasmeje svojim slatko hrapavim, promuklim, decijim glasom. Dok me bude gledala kako plovim, presrecna sto je napravila brod koji sada stvarno plovi. Da je gledam kako skace na obali i ponosno pokazuje prstom ka meni. To je moj brod ja sam ga napravila i on plovi! Pa da joj obraz njen mali rastuzim kada shvati da brod napravljen od papira koji se pusti niz reku ne ume sam da se vrati pegavom vlasniku. U najboljem slucaju moze ga pokupiti neko drugo dete, na nekoj drugoj obali. Nemojte se ljutiti na mene nisam je ostavio, ona je opet ostavila mene, opet ali i ovog puta samo na kratko. Sutra ce me sanjati. Navikao sam, prvo sam bio nevesti od bockalica brod. Bio sam brod izvezen od sitnih decijih bockalica, pa me je i tu ostavila da me skupljaju po sobi i da se delovi mene zauvek izgube ispod njenog kreveta, ostavila. Pa sam bio crtez sa oblakom iznad mora njene maste po kojoj sam plovio. Potom sam bio brod od papira, pusten niz reku opet sam joj doneo radost kao i ranije. Neko kratko vreme ce proci, jos ce me par puta sanjati pegava, mene njen brod od papira ili kako zajedno plovimo nekuda. Jos samo par puta i tu je nasa luka, tu je ona odrasla tu sam se utopio i ja, zajedno sa njenom mastom. Tu se utopila i devojcica. Odrasla je. Nije bila ona sto pamti najbolje drugove, nije bila ona sto cuva prve igracke. Nije bila onda sto je napravila privezak u obliku broda i drzala me na njenom lancicu oko njenog pegavog vrata celoga zivota. Na njenom lancicu da joj budem amulet koji ce joj cuvati mastu, da joj budem amulet koji ce je sacuvati od odrastanja. Nije bila to ta devojcica. Gomila je takvih tuznih i ostavljenih pajaca i brodova, gomila je takvih tuznih odraslih devojcica koje ne znaju gde i kada su odrasle i gde i kada su se utopile zajedno sa svojom mastom. Nasukani brod.

 

[Timosten]

Timostenovo čuđenje[/B][/U]

Pobeđen snagom ćutanja,
nisam prepoznao samorazumljivost.
Sad vam kazujem pesmu koja iz mene doloazi.
Ima li nekog da je zapiše,
uvek zaboravim šta sam kazivao?

Sada bih mogao da mudrujem,
mogao bih da trućam o bilo čemu:
o vremenu, o prostoru, o mudrosti, o trajanju,
propadanju, čoveku, ljubavi,
kako sam jednom davno patio i slinio
za jednom devojkom.

Kako sve to raditi, kako,
kad ne razumem samorazumljivo?
Soba neokrečena,
nije da neću da krečim,
ja ne mogu to da uradim.
A ona kuka, vapi: “zrelo je za krečenje”!

Ne dam da se soba kreči,
volim da gledam zidove čađave,
volim da gledam površine, koje su manje čađave,
površine gde su nekad visile slike,
posmatram istoriju.

Zapalim cigaretu, duboko uzdahnem,
duboko udahnem dim i kažem:
“Da možeš samo da me pogledaš iznutra,
da vidiš samo koliko sam tamo crn.”

Tražio sam način kako da vas začudim,
verovatno nisam uspeo,
niko se ničem ne čudi,
jednostavno, sve je samorazumljivo.

Je li neko ovo zapisao,
ja se već ničeg ne sećam?
Posledice sveukupnog menjanja.

Jesam li vas začudio?

 

[Charlie`From`Stadium]

Moje parce mene

Kao sto znamo retko kada sanjam, verovatno zato sto puno mastam dok su mi oci otvorene. Tako je i bolje, podmukli snovi te uvuku na svoj nacin tamo gde mozda i nisi zeleo da budes. Uvuku te tamo gde nemas nikakvu kontrolu nad sobom, tamo gde si marioneta sopstvenih senki.

Dusa ti se otvori pa progovori, rodjen si sasvim sam za sebe. Korakom gazim ulicama kao i ljudi. I dok gazimo ulicama umesto njihovih i mojih kolena klecaju ulice. Oni svi se love na ulicama, ljudi. Progone se. Krvare u svom ogromnom moralu. Imaju poverenja jedni u druge, ulice krvare od poverenja. Imaju postovanja jedni za druge, ulice krvare od njihovog postovanja. Imaju vremena za svoju decu, deca im krvare od tuge i zapostavljenosti. Ulicama me love ljudi a ja nikada nisam hteo da imam nista sa njima. Hteo sam tu na ulici da budem sam. Budi sam. Treba mi kao i tebi svet otvoren za poglede i trcanje, svet bez normi i laznih moralnih obaveza koje niko ne ispunjava. I ja cu ga stvoriti, imam jutro i vece, imam miris moje koze. Bice to dovoljno.

Sanjao sam zagrljaj, ustvari bio je to nekakav reljef plavog zagrljaja. Bio je to obris nekog zagrljaja prekriven plavom svilom ispod koje se samo ocrtavao zagrljaj. Taman da otrgnem svileni pokrivac, oci mi se umotase u mokru, slanu i crnu svilu. Probudio sam se a pored mene je lezao les, les moje maste. Les moje maste u rastrganim i pocepanim parcicima plave svile. Legao sam pored nje i saputao sam joj stvari koje sapucu samo decaci od pet godina. Saputao sam joj sapat krupnog jesenjeg hrastovog lisca kako pucketa pod nasim nogama, saputao sam joj olovku kako pise pod listom papira. kako pise po tom listu, pise o nasem susretu, pise kako smo se ja i ona sreli, sreli se kao dva stiha na listu papira. Dva stiha, salivena jedna za drugi. Saputao sam joj kako ta ista olovka pise, suska i crta saliveni deciji zagrljaj. Saputao sam joj to sve dok potpuno nije istrulila i izceznula.

Nikada necu biti toliko zauzet da zaboravim, nikada necu biti toliko zauzet da detetu koje mi pridje sa mastom ne poklonim par tenutaka da zajedno mastamo ili da zajedno hodamo kako hodaju pingvini. Par mojih "potrosenih" trenutaka mi nece srusiti svet. A sve i da hoce ja zaista ne bih mogao da odolim parcetu decije maste i osmeha. Parcetu one maste koju grlim svakoga dana saliveno, parcetu one maste sa glupim ustima, parcetu porodice, parcetu u koje sam zaljubljen, parcetu moga zivota. Toliko zauzet necu biti nikad, drzacu ti palceve i danas. Drzim palceve mome parcetu maste, mome parcetu mene.

 

[Бездомни]

Мучи ме, ипак, једна мисао, уствари, више осјећање него мисао. Чини ми се, видиш, да идемо обилазницом и, што даље одмичемо – наизглед напредујемо – губимо из вида поуздан Пут, удаљујемо се. Не знамо ни да ли је ово уопште обилазница или је просто слијепа улица, чије се сљепило открива тек када дођемо до краја. Открива нам се не да нас упозори да се морамо вратити и кренути Путем, већ нам се открије само да ликује, да се до бескраја подсмјехује заблуди нашој...

 

[Sokolica_M]

Verujem da vas ima u velikom broju onih kojima vam se priča dopala.
Razumem to, ipak je vreme u kome živimo porgnografsko , ljudi traže eksplicitne izraze kao vrstu bunta.
Ta želja da se po svaku cenu stvori nešto epohohalno novo, da se skrene pažnja na sebe time što će se biti drugačiji, da se istom divi i aplaudira - normalna je, ljudska, ne osuđujem je.

Ipak, mnogo je više žalbi na obrisan tekst.
Onih koji nisu konzervativni, nisu u tabuima, ali smatraju da tekst jednostavno nema dovoljno umetničkih kvaliteta, ili barem nagoveštaja umetnosti.

I kad se opisuje seksualni čin, i kada se to čini grubo, naturalistički... moguće je da se tome da više od jednog sloja.

Bojim se da je dotična priča ostala u jednom sloju.

Idemo dalje, a autoru obrisane priče savetujem da otvori svoj lični blog i postavi slobodno šta god želi...

Možda su žalioci ogrešili dušu , a i ja što sam obrisala.

Želim mu sreću sa ovom pričom na drugom mestu.

Još jednom: idemo dalje.

 

[Onweno1234]

Moj drug je upravo napisao jedan kratak tekst,pa bih zeleo da mu ga neko oceni,pruzi savete i ukaze na greske .

Blistava Noc

-Na kraju jednog sokaka u Parizu,nalazila se jedna kucica.
U njoj se nalazio jedan starac koji bih svake veceri izlazio,
I setajuci gledao u zvezde.Nekad bih mu se pridruzio i jedan decak,
Veoma poznat u tom sokaku po imenu Zan.
Stari Sant kako bih ga zvao decak,imao je tuzan pogled,plave oci,koje su bile
Pune tuge,ali nisu oduvek takve bile a i decak je to sam znao.
Stari Sant je u dusi bio avanturista i njegovo srce je zudilo za mladalackim
Danima,ali iscrpljeno telo mu nije dozvoljavalo.Jedne noci Stari Sant i Decak
Su se setali po mesecini,nebo je bilo tako bistro da su se sve zvezde mogle videti.
Stari Sant je zastao,pogledao u nebo i rekao “Znas....oduvek sam voleo ovakve noci
,sve zvezde su vidljive.Kada sam se penjanao na Kilomandzaro,te zvezde su mi izgledale...
Vece,svetlije,radosnije.Te veceri sam pogledao zvezdu severnjacu i rekao sam joj smejuci se,
“Dotacu te...videces...osetices”,upravo gledam tu zvezdu,i osecam da mi se smeje”,Decak
Ga je pogledao tuznim pogledom i rekao,”Ne brini,dodirnucu je ja umesto tebe.
”,nasmejavsise.Starac ga je pogledao,suzavim,plavim ocima,i rekao”Znam da hoces,decace,
Znam da hoces “.Starac i decak su celu tu noc proveli setajuci,po blistavoj mesecini,
Gledajuci u prelepe zvezde koje za njih nisu bile nedodirljive.

 

[Ne diraj moje krugove]

SAMOKAŽNJAVANJE


Čovek je tajanstveno čudo koje se kreće između dva smrtonosna činioca: vremena i prostora. Život tela počiva na pozitivnim i negativnim strujanjima i kada su ova strujanja u ravnoteži – mi smo u harmoniji. Šta se dešava kad nismo?

Vitlamo jezikom svakodnevno po čeljustima, kuckamo ga o nepca i zube izgovarajući sve i svašta, pa se odjednom, naizgled bezrazložno ujedemo za njega. Upitamo li se zašto? Je li to baš tek tako, slučajnost neinspirisana ičim?

Šta se to desi pa se majstor koji je u profesionalnoj karijeri osvetlio tuce gradova omaškom uhvati za fazu pod naponom umesto za nulu? Zašto je obućar koji je obuo ljude u svim tim gradovima, koji je žmureći ukucao milione ekserćiča bez greške, iz čista mira zakucao nokat palca u štiklu? Koja sila produži, ili skrati korak na stepenicama u kući u kojoj je čovek rođen, na kojima je prohodao i prelazio ih u svim mogućim varijantama, a sada se po prvi put od detinjstva gadno stropoštao niz njih i polomio nogu? Onda sedne i kuka nad svojim prokletstvom i zlohudom sudbinom: „ Što baš meni da se desi? Da se jadan za mladicu uhvatim uvela bi...“ - razmišlja o posledicama, a ne o uzrocima.

Nije to slučajnost, nezgoda... Ne – to je samokažnjavanje. Neka sila od taloženog kajanja, suprotstavljena našoj nameri, dočeka tren kad nema vremena za pravdanje i refleksni pokret učini uzrokom nesreće. Ogrešenja koja nosimo duboko u podsvesti i koja su dočekala trenutak da se ispolje u nesvesnoj radnji, da poremete jednačinu pokreta, da rezultiraju i fizičkim kaznama. Pulsiraju grehovi neosetno u nama, jer ipak i najgori od nas imaju savest.
I razmišljaš tako na klozetskoj šolji, u velikoj nuždi, sa nogom u gipsu. Sediš u pozi u kojoj bi se ukočio i jogi majstor prvog reda. Svestan si da nećeš uspeti sam da ustaneš. Trebaće ti nečija ruka pomoći, možda baš ona o koju si se ogrešio, kojoj pre njenog stiska podrške ti duguješ dodir izvinjenja.

 

[Ne diraj moje krugove]

RAZDER JABUKE KAO JABUKA RAZDORA


Zgrčio je telo u spiralu, drhtao svakim člankom. Apokalipsa ga je ispljunula u strašan prostor predimenzionisanih oblika. Bio je sićušan u odnosu na sve oko sebe, upirao čula do krajnjih granica da percepciju svede na logičku ravan iz koje bi mogao da se orijentiše i deluje. Lep letnji dan bio je za njega užas pun nedoumica i opasnosti. Sva ta neznana svetlost, vetrić, žega, dražili su nepriviknuta čula. Mačka, kokoši, leptiri, bube, ogromna, preteća bića užasavala su instinkt za opstankom i iskonski strah od nepoznatog. Ostao je bez svoje planete u kojoj je rođen, gde je imao sve: vlagu, hranu, temperaturu, sigurnost... Imao je sebe i svoj mir - jadni crv bez svoje planete jabuke.

Najpre se čulo 'bup' kad se jabuka rasprskala, potom je Isak viknuo - Jao, EUREKA...

Udarac je istretirao tačku mozga zaduženu za kreaciju i čovečanstvo je dobilo zakon gravitacije. Isak je u svojoj uskogrudosti, tako svojstvenoj čoveku, shvatio samo jedan aspekt događaja - onaj manje bitan. Koliko je natrula planeta u kojoj mi crvotočimo, o koje kosmičko stablo je okačena, u kojoj prokletoj avliji će se raspući i kakvim strašnim prostorom ćemo gmizati niko ne zna. To je neka druga priča koja rađa užas. Međutim - 'Svako telo uronjeno u strah izgubi onoliko smrtnosti koliko teži istisnuti strah'.

 

[Ne diraj moje krugove]

NA MESTU (biografije) VOLJNO


Rodio sam se odjutros, uprkos svim
podacima o meni,
a ipak stariji sam, od jutra i od sutra
i nisam zaboravio ništa što je bilo pre
moga rođenja
i sećam se svega što je bilo posle moje
smrti
i nisam kriv nizašta što se desilo juče
Za sve ono što neću, trebalo je da se samo rodim

B. Miljković



- A ti? Imaš taj božanski dar da pišeš, a praviš se nevešt. Uvuk'o si glavu u ramena i poput kameleon se prilagođavaš sredini : kao, nisu to tvoja posla, u prolazu si. A gde ćeš ne znaš ni sam. Zastani malo u prolazu, pogledaj svet u kome živiš, shvati da nisi u šetnji, nego u 'toplom zecu', opiši ga kad ti je dato. Vidi ovu bezličnu masu, prvo ih nakljukaju raznim životinjama, pa im nude sredstva za mršavljenje. Pogledaj, nigde misli, originalnosti, sjaja u očima... Piši bre čoveče, ti to umeš. Vidi, niko ne želi da bude ličnost, nego model, svi hoće da se ostvare, što valjda znači da od malih ljudi žele da postanu velike stvari, Sve sam SANDWICH MAN, firma na dupetu, leđima, u glavi. Pa ni to nije dosta, nego daj da korigujemo Božije delo, pa 'delo' na klanje : za lep osmeh ordinacija SEKUTIĆ, za lepe grudi Dr-ka SIKA&SEKA,za punije usne klinika MILEUSNIĆ. Uđu kao normalni, nesavršeni ljudi, izađu kao šablonske nakaze - sve u fulu i na kredit. A kredit daju samo onima koji uspeju da dokažu da im i nije potreban. Za njega treba raditi, a svi hoće da pevaju, glume, šetaju po pisti, vode idiotske emisije... Bara mala, a puna prepariranih krokodila. A žaba vidi da se 'kroke' potkivaju pa 'oće i ona. Onda snimaju ljudski jad i plač da im za uzvrat okreče brloge i promene drvenariju. Ljudi koji nemaju mozga plaču u kameru što nemaju zube i grudi, prodaju svoj jad za tu šaku zuba, šaku grudi i dupeta koje koriste kao osnovna sredstva za rad. Svi bi da žive sto godina, a ne znaju šta će sa sutra. A duha nigde, živela materija i slika koja govori više od 1000 reči, a fond reči u vr' glave 200, taman da se izsriče sve za 'u se, na se i poda se'. A u početku bi reč, i ona beše u Boga, i on ti je dade da pišeš Ja sam verbalni tip, samo lajem, ali naći ću način da objavim tvoje stvari, zajedno ćemo čudo da napravimo, da oživimo ove ljušture.

Glas mu je praskav, pogled bleskav, sija k’o mačji.U prepunom tramvaju oko nas se napravio krug kao da smo kužni. Neki bojažljivo uzmiču, neki skreću podsmešljive poglede, žene sklanjaju decu iza sebe. Pokušavam da izađem iz kruga bezuspešno, obodi su armirani živim zidom, odmiču srazmerno želji za bekstvom.

Šta je, opet bi da se utopiš u masu? – čita mi misli – znam, nije lako biti kamen, on potone, a koncentrični krugovi se raziđu po mrtvom moru. To ti je kao kad...

U trenutku dok je rukama opisivao neki luk gledajući nebo kroz plafon tramvaja, uočio sam blagu razuđenost gužve i mahnito, razgrćući ljude iskočio kroz vrata koja su se zatvarala. Tramvaj je krenuo, a njegov glas je odjekivao iz prozora – Piši, naći ću te ja, pa idemo u akciju.

Stajao sam na stanici crven u licu, drhtav i posramljen. Ne znam da li od njega, ili od ljudi. Nisam poznavao čoveka. Do tada čak nisam nikad ništa ni napisao.

 

[Ne diraj moje krugove]

NEVERA KAO SAMOUNIŠTENJE
Oceni ovaj blog
14 Komentari
Ne diraj moje krugove u 22.12.2011. 22:57 (832 pregleda)

Istrčavši iz uske uličice našao se na prostranom renesansnom trgu. Bio je kružnog oblika, opasan baroknim kućama sa lučnim prozorima prekrivenim masovnim žaluzinama i sa balkonima ispod njih. Isticala se katedrala bogatstvom ornamenata i velikim satom, remek delom starih majstora. Tlo je bilo popločano finim kamenim kockama i mesečina ga je prskala zlatastim baricama. Sredinu trga krasila je fontana takođe kružnog oblika u čijem središtu su bila dva mermerna dečaka, nalik kupidonima, iz čijih krčaga se prelivala voda.
Zastao je na tren zatečen magijom prizora, zatim nastavio panično da trči. Znao je da od nekoga beži, ali ne i zašto. Trčao je , a nije se micao sa mesta, kao na pokretnoj traci. Beg bi ionako bio neuspešan jer se iz svih okolnih ulica slivala razjarena masa ljudi . Krug lica izobličenih mržnjom se sužavao.
Tada shvati sve : zašto je na ovom nepoznatom mestu u nekoj vremenskoj rupi, zašto ga jure ove čudne srednjevekovne pojave, dok on beži u mestu.
-Stanite ljudi, saslušajte me… - poviče iz sveg glasa kako bi nadjačao buku.
Tip u dugačkom crnom ogrtaču, sa cilindrom na glavi iskorači I podiže ruku. Očito je bio nekakav autoritet jer masa zaćuta kao po komandi.
-Šta imaš da kažeš u svoju odbranu? – reče strogo.
-Ljudi, ovo je san. Ne znam ko ste, gde se nalazim, za šta me optužujete… Znam samo da sanjam I da ste vi deo mog sna. Samo dok on postoji postojaćete I vi, vaš pokušaj da me ubijete biće moje buđenje, a vaša smrt…
-I ti očekuješ da poverujemo u te besmislice ?– podsmešljivo reče tribun.
-Drugog izbora nemate. Ja sam iz 21. veka, pogledajte kako sam obučen, sporazumevamo se međusobno nepoznatim jezicima, a razumemo se. Zar vam to ništa ne govori?
-Zorg, možda čovek istinu zbori – reče neko iz gomile.
-Ma kakvu istinu, pravi nas budalama, ja to ne dozvoljavam – istupi iz mase suvonjavi tip sa palicom, zatim se zatrča I poče njom da udara stranca.
-Stanite – začu se Zorgov glas, ali zalud, argument batine je vekovima bio najjači autoritet. Stranac je pao, a masa se obrušila…

Izronio je iz sna kao iz dubokog vira, mokar i razjapljenih čeljusti željnih vazduha. Drhtavom rukom je napipao prekidač lampe. Uh, zaista san… Dohvati bokal sa komode I halapljivo ga ispi do dna. Još jednom je nevera pobedila. Svake noći je snovima pohodio razne civilizacije I svi su ga proganjali, linčovali, spaljivali, besili - uništavali svoje svetove tim krvavim činovima, a on se budio u umirujućoj stvarnosti.
Vratio se u krevet I razmišljao o životu. Možda je I ova realnost samo nečiji san, a on akter koji će nestati nečijim buđenjem. Zato se valja boriti protiv zla I samouništavajuče logike mase. Produžiti postojanje čineći dobro. Umor je opet počeo da mazi veđe.
Učini mu se da je čuo tresak iz pravca radne sobe. Polako ustade I na prstima se po mraku uputi tamo. Pažljivo otvori vrata I napipa prekidač. Svetlo obasja sobu I maskiranu pojavu pored sefa. U istom trenutku sevnu I revolver.
-Ne, stani da ti objasnim… – uspe da zavapi pre pucnja.

 

[krasuljak]

Molim forumaše da ne vraćaju brisane tekstove, kao ni da komentarišu rad bilo kog moderatora, jer takav prekršaj povlači kaznu. Shvatite ovo kao prijateljski savet, tačnije, podsećanje na pravila. Forum je ogroman, i sigurna sam da možete pronaći kutak gde bi iskazati svoje misli, a da poruka ne odudara previše i ne iritira ostale članove. Hvala.

 

[Direkt]

Nosim dve crvene ruže, jedna za nju a druga za mene. Divlje oštrice trnja su tu, pa ako ona zgazi prvu, drugom sečem vene i vraćam se praznih ruku, plivajući u potoku sopstvene krvi.
I samo tri pesme, savršene kao i ona.. nedovršene međutim, kao ja. Posle lomljave glasova i prodornih pogleda, želim da bežim ali nemam gde- svet je prazan, bezbojan, bezopasan. Bacam belinu blatnjavim barama, prljavština ispod noktiju čini pravog čoveka, čiste duše.
A svi su prljavi i crni, potpuni kontrast boje kože i čistog osmeha. I ona je prljava kad mi se lažno smeši dok grozne oči grizu moje meso kao da su to crvi sa groblja.
Nema lepote, niko se ne trudi da pruži osmeh. Samo izokrenuta stvarnost uništena supstancom iz flaše ili napadom kože preko igle. I čini nas prljavština. Ljubav umire jer smo svi naoružani i nasilni.

 

[akutasame94]

Вук

Сива прилика се кретала кроз густо растиње шуме. Једна усамљена душа. Прогнана из свог друштва, осуђена да до краја живота буде сама. Ах, како је гладан. Данима ништа није окусио.
Одједном нешто му заголица чула. Длака се накостреши, уста се овлажише, а убилачки нагон проради. Након толико времена нањушио је плен. Млада срна. Спустио је главу до земље, покупио траг и запутио се ка мети. Ослушкивао је. Узбуђење је расло. Био је све ближе и ближе. Знао је да је срна повређена. Њени трагови били су посвуда. Сломљена гранчица, крвави отисак, остаци крзна. Заборавио је све, само плен му је био на уму. Угледао је светлост у даљини. Место где се шума завршава, а пространа пољана почиње. Мирис је све јачи. Може да чује њене кораке. Још мало, само мало.
Изашао је из шуме.
Мирис пољског цвећа га је обузео. Висока трава голицала му је ноздрве. Није му сметало. Имао је циљ и ништа га неће спречити да га оствари. Коначно угледао ју је. Смеђа, рањена срна шепала је преко пољане. Сви инстикти су му говорили да појури, али обуздао се. Неће да ризикује. Јадна животиња неће издржати још дуго, умориће се, пашће, а онда ће бити његова. Тихо ју је пратио. Пажљиво је бирао где стаје. Није скидао поглед са ње. Време је полако пролазило. Срна је све више посустајала и напослетку се сруши. То је то. Усправио се, исправио реп и кренуо. Могао је да осети срнин страх. Давао му је снагу. Двадесет метара, десет, пет. Зарио је зубе у мекани врат. Топла крв испунила му је уста. Није више могао да се обузда. Повећао је притисак и чуо како се нежни врат срне ломи. Готово је. Коначно може да се опусто, или ипак не. Шта ако се они појаве, ако му преотму плен. Издигао је главу поносно, погледао око себе, ослушнуо. Ништа. Смртна тишина. Само се благи поветарац чуо. Мирис смрти га је опчињавао. Предао се ужитку. Сваки комад меса који се спустио низ његово грло испуњавао га је. Након толико времена неће бити гладан. Осетио је нешто мало, тврдо у устима. Одакле то у плену. Није знао, није га интересовало. Али требао је.
У заносу није чуо гласове и кораке који су се полако приближавали. Били су све ближи, али су сада били тиши. Коначно осетио их је. Окренуо се и угледао два створења, виша од њега и застрашујућа. Осетио се угрожено. Да ли и они хоће да му преотму плен. Одблесак сунца од пушчане цеви скренуо му је пажњу. Шта је то што ово створење држи. Уплашио се. Повукао се корак уназад, накострешио се и подвио реп. Био је спреман да се брани.
Заглушујући звук испунио га је ужасом. Гледао је како му се нешто мало приближава. Изгледало је познато. Али није имао више времена. Гласно завијање запара ваздух. Језив звук који је километрима около утеривао страх. Снажан бол пролазио је кроз његово тело. Није могао да се помери. Био је у милости она два створења. Њихови гласови су били све ближи, али све тиши. Бол га је полако напуштао. Очи су му се затварале. Један лептир величанствених шарених крила спусти се на цвет испред његових очију. Гледао је то мало створење. И оно је гледало њега. Издахнуо је гласно, лептир се уплаши и полете. Посматрао га је како лети, али полако је бивало све мрачније. Пратио је лептира погледом све док више није могао, док се није потпуно замрачило.

 

[MathPhysics]

Osećam se strancem u svetu tuđih lica,
Ispod maske ljudske topim se sa ledom,
Za visinom čeznem dok gledam krila ptica,
U životnoj oluji kroz bure plovim svetom.

Hoću da se stopim, da budem njima sličan,
Ali ne znam kako da probijem te stene,
Uronuo u beskraj, samo nebu vičan,
Živim život drugih, a niko moj umesto mene...

 

[Cassel]

Raskrsce
Posle niza poraza i pobeda, razocarenja i radosti, dozivljavam slom sa osmehom koji me
dovodi do razmisljanja o ubistvu. I to ne bilo kakvom ubistvu, samoubistvu. Recimo da je
najlaksi nacin skociti sa neke zgrade, pod voz, harikiri ili tako nesto. Ipak nisam za tu
klasiku, smislio sam nesto mnogo bolje. Naime, hteo sam da se igram ruskog ruleta. Da, imao
sam pistolj za tu priliku, revolver. Magnum 357 me nije nesto privlacio a i previse je
poznat pa sam hteo da proslavim malo magnum 44. Stao sam na sred neke prometne raskrsnice
u toku noci, kada nije nesto prometna. Stavio sam jedan metak, zavrteo burence, prislonio
pistolj na glavu, zazmurio i opalio. Za divno cudo uspelo mi je iz prvog puta. Zatim se
desava cudna stvar. Mogu da se zakunem da sam cuo kako je pistolj opalio. Otvaram oci i ja
i dalje stojim na raskrsnici, bez metka u revolveru, bez rupe u glavi. Jedino sto se promenilo
jeste to da je bio dan i da se sunce uzdiglo visoko na nebu tako da mi je bacalo zrake
direktno u oci ako bih pogledao ka nebu. Uplasen, izgubljen, razocaran... Ta osecanja
se nisu promenila posle mog bezuspesnog samoubistva, takva su bila i pre. Hej, koliki
kreten moras da budes da ne mozes da ubijes samog sebe? To je bar jedna od laksih stvari,
a i ja sam izabrao pogodna sredstva za to, a opet mi nije uspelo. Bio sam malo iznerviran,
ali sam ubrzo sabrao i poceo da razgledam oko sebe. Raskrsnica je bila ista, znakovi nisu.
Bilo mi je cudno sto je sada postojao samo jedan znak i to na sredini, u mojoj neposrednoj
blizini. Pokazivao je na cetri puta. Ok, tada sam pomislio i da mozda jesam mrtav i da treba
da nadjem put za raj ili pakao, ali opet nije bilo smisla, jer su bila cetri puta.
Zagledah malo bolje znak. Napred je bio put koji je po necemu nazvan "Ljubav". Levo je
bio put koji je po necemu nazvan "Sreca". Desno je bio put koji je po necemu nazvan
"Nada". Nazad je bio put koji je po necemu nazvan "Mir". Jedina mogucnost mi je bila da
krenem nekim od tih puteva. Sreca, imao sam je, nije mi bilo bas nesto zanimljiv taj put.
Nada, pa oduvek sam ziveo sa nadom i verovatno jos uvek zivim, tako da to nije moj izbor.
Mir, pa ne nalazim ga u sebi, zasto bi ga trazio negde drugde i pogotovo sad? Definitivno
ne bi imao mira kada bi izabrao taj put. Krenucu putem ljubavi, verovatno je nikad nisam
imao u zivotu, a i to je put koji sam izabrao cim sam video znak. To je ono cemu sam tezio
dok sam bio ziv. Mozda je malo glupo reci "dok sam bio ziv", ali ja trenutno ne znam u kom
sam duhovnom, fizickom ili psihickom stanju. I tako ja krenuh tim putem. Ono sto sam video
na pocetku nije bilo nimalo lepo, video sam ljude koji su stojali sa strane, plakali su,
molili su, neki su bili tako lepi a tako nesrecni. Zasto su nazvali taj put "Ljubav" kada
ljudi placu, nesrecni su, mole, kada ljubav treba da bude nesto lepo? Bio sam ljut, malo na
sebe, malo na te koji su tako nazvali taj put. Kako sam isao dalje ljudi su bivali srecniji
, smejali su se, grlili, ljubili... Imao sam neopisiv strah da im pridjem i pitam ih bilo
sta. Ali sam se ipak osecao lepse, verovatno sto je to ono sto sam zeleo da vidim krenuvsi
na ovaj put. Posle duzeg pesacenja, stadoh kod jedne cesme da se malo osvezim. Pio sam tu
vodu i pio i pio.. Bila je tako slatka, tako je lepo prolazila kroz grlo. Zastao sam na
trenutak i opet sam nastavio da je pijem, sto sam je vise pio to je imala gori ukus, sve
slaniji i slaniji. Ah, ta voda mi se zgadila na kraju, a tako je bila lepa dok sam je
pio u pocetku. Mozda sam je previse pio, mozda zbog toga. Stvarno ne znam. Nastavih dalje,
video sam razne situacije, najcudnije mi je bilo kada je jedan tip pricao sa tom devojkom
i poceo je da place i da se smesi. To nisu bile suze radosnice, u to sam siguran, ali zasto
se osmehivao? Ovi ljudi meni uopste nisu razumljivi. Uopste me ne primecuju, kao da ne
postojim. Mozda i ne postojim, mozda ne mogu da me vide. I taman kad zavrsih tu svoju misao
neko mi dodirne rame. Uplaseno sam se okrenuo i video devojku koja se osmehivala. Zastao sam
na trenutak i zagledao. Devojka mi se obratila neznim i tihim glasom: "Podji samnom, pokazacu
ti sve sto te zanima." Rekoh joj da ne znam zbog cega sam ovde i kako sam dospeo ovde. Odgovori
mi da tako treba da bude. Slozio sam se sa njom, verovatno je u pravu, a i sta sam drugo
mogao da uradim. Upitah je, zasto su ljudi na pocetku puta onako nesrecni. Odgovorila mi je
sledecim recima: "Svaki pocetak je tezak, svako saznjanje je tesko ako ga ne razumes, moras
da ga proucavas, negujes, prihvatis takvim kakvo jeste. Oni su tek na pocetku puta, i oni ce
biti srecni kao i ovi ovde. Do tada moraju da izbore sa svime sto ljubav nosi. Ako se pokazu
kao vredni ljubavi, bice ovde." Hmm, postajalo mi je zanimljivije. Mislim da sam razumeo sta
je htela da kaze. Ljudi moraju da se bore za ljubav, da budu vredni te ljubavi. Da je razaznaju
kao osecanje, da je prihvate. Da budu slobodni kao ptica u letu, verovatno je to i car ljubavi,
osecati se nepobedivim. Srtali smo tako i ona mi je objasnjavale razne situacije koje mogu
da se dogode kada covek voli, kada je rec o ljubavi. Meni najzanimljivije je bilo kada je rekla
da se svi na neki nacin boje ljubavi i da ne mogu da je osete zbog toga. Plase se da ne budu
povredjeni, ali takvi ljudi nisu vredni ljubavi. Ljubav donosi srecu, mir, nadu, radost ali i
bol, suze, razocarenje. Na kraju ona ostaje ljubav, jedna jedina koja leci sve rane i koja
prkosi zakonima razuma. Rekla je: "Zaboravices sve lose kada vidis voljenu osobu. Sve njene mane
ces pretvoriti u vrline a ako te ta osoba povredi, oprostices joj, jer je volis. Na kraju bicete
srecni." Nisam hteo nista da komentarisem, jer ko sam ja da raspravljam sa njom o tome a kamo li
da joj protivrecim. Zeleo sam da saznam jos o ljubavi, kako, zasto, imao sam toliko pitanja ali
je ona do kraj uspela da mi odgovori na nekoliko ili nije htela na sve da mi odgovori. Neki njeni
odgovori su izgledali ovako: "Ljubav se ne moze kupiti, ljubav se dobija kao poklon, a pokloni se
ne vracaju", "Razum i ljubav ne idu jedno sa drugim. Ne moras da znas zasto volis, bitno je da to
osecas i da se osecas voljenim.", "Ljubav ne zna za granice, zbog nje mozes da uradis i najapsurdnije
stvari.", "Ukoliko se vise zrtvujes zbog ljubavi, toliko je jaca i iskrenija tvoja ljubav.",
"Da bi voleo, moras biti dobar. Da bi bio voljen moras biti strpljiv.", "Ljubav je davati a ne
traziti nista zauzvrat." Toliko toga mi je jos rekla. Ja sam iz svega toga shvatio jedno.
To je da ljubav ne mozes definisati i da je zbog toga ljudima potrebna. Jednostavno svako ce
pokazati ljubav na svoj nacin, a da mu niko ne zameri zasto je tako postupio. Na kraju, najcudnije
sto mi je rekla je da se ljubav vidi u ocima, radja u ocima, zivi u srcu i da ne moze da umre,
ukoliko je ti ne ubijes. To mi nije bas najjasnije, zasto bi neko ubio ljubav kada ona predstavlja
svu lepotu ovoga sveta? Nazalost, postoje i takvi ljudi. I tako je prolazilo vreme, hodajuci putem
ljubavi. Kada sam se skoro priblizavao kraju tog puta, opet sam video neke ljude koji placu. To mi
je bilo sasvim bezazleno, zasto placu kada su skoro na vrhuncu ljubavi. Nista je nisam pitao,
rekla mi je: "Moras da znas da ljubav umire jednom. Obicno je to na kraju zivota, ako je neko ne
ubije za zivota". Bilo mi je jasno zasto sam ovde gde sam, bilo mi je jasno da je ovo kraj i da
sada verovatno idem u pakao. Ovo je bila samo jedna predstava za kraj koju sam izabrao da pogledam.
Nije mi bilo krivo, konacno sam shvatio sta je ljubav, ali mi je i zao sto nisam to saznao za zivota.
Na kraju puta su se nalazila bela vrata. Ne, nisu bili zidovi, nije bila kuca, zgrada, samo bela vrata
koja su se drzala, ocigledno na vazduhu. Rekla mi je da moram da prodjem kroz njih, da je ovo kraj puta.
Zeleo sam da znam njeno ime, da znam ko me je naucio ljubavi. Rekla je:"Eros, Ludus, Storge, Pragma,
Manija, Agape. Zovi me kako god zelis." Zahvalio sam se i krenuo da otvorim vrata. Uhvatila me
je za ruku i rekla mi da zapamtim da ljubav znaci radovati se sreci drugoga i da nikad ne volim zbog
sebe, vec zbog druge osobe. Upamtio sam, ali mislim da mi to nece biti potrebno onamo kuda idem, u
svakom slucaju sam joj se zahvalio. Otvorio sam vrata i zmureci prosao kroz njih. Otvorio sam oci.
Stajao sam na raskrsnici, bila je noc. Imao sam prislonjen pistolj na glavu. Bio sam previse zbunjen
ali je tu moju zbunjenost prekinula sirena i glas koji je dopirao iz kola "Sta radis tu kretenu jedan!?"
Kada je video da imam revolver u rukama, nestao je brzinom svetlosti. Pogledao sam u revolver, u njemu
se i dalje nalazio jedan metak koji bi bio ispaljen da sam povukao obarac. Ali ja sam ga povukao ili ne?
To sada nije bilo vazno. Otisao sam kuci i nazvao je. Zeleo sam da pricam sa njom, objasnio joj neke stvari,
isprva nije razumela ali nadam se da sutra hoce. Nisam joj spominjao sta mi se dogodilo, verovatno ce pomisliti
da sam lud ili da izmisljam. Posle ovoga, ja sam spreman da volim, ja zelim da volim. Ne zelim da izgubim zivot.
Zelim da otvorim vrata...

 

[Zorica Ožanić]

Ako ljudsku svest nadogradimo bar polovinom Božijih zapovesti i ponašali se u skladu sa njima,planeta će nam biti manje crvotočna i neće se raspuknuti u prokletoj avliji, jer želim da verujem da smo iskoračili bar za jedan korak u svetlost...

 

[akutasame94]

Biblioteka...

Zamisli bosonogu, stidljivu devojku koja sedi na podu i u krilu drži Dostojevskog,Šekspira... Čudna, ali lepa, sa predivnim, tužnim očima boje badema. Njene oči te podsećaju na umućeni čokoladni fil i počinješ polako da se gubiš. Sedaš pored nje, ali ona te ne primećuje. Komentarišeš o knjigama, ali ignoriše te. Tako iz dana u dan. Sumnjaš u sebe, pokušavaš da je isteraš iz glave. Ipak stalno se vraćaš ne bi li bar saznao njeno ime. A znaš da ako saznaš ime želećeš je još više. Sediš s njom u tišini, satima, svakoga dana. Dovoljno ti je što si pored nje, što je vidiš, što te miris njene kose opija. Ali ne znaš, nisi svestan, da ona tebe smatra prijateljem. Ti si jedini koji je uz nju, koji je ne naziva čudakom i ne smeje joj se. I zato ona ćuti, plaši se da rečima ne pokvari odnos, iako joj to u početku nije bio cilj. Ti patiš i njeno odsutno prisustvo te začuđuje, boli te. Ona nije kao ostale devojke, ona je posebna. Primeti si njenu člansku kartu, sada znaš njeno ime, više ne može da te ignoriše. Pozivaš je, ali ona i dalje ćuti. Već je kasno, polaziš kući i pitaš se gde li ona noću ide. Ipak znaš njeno ime, neće moći zauvek da te ignoriše. Sledeći dan dolaziš, nje nema, bibliotekar samo odmahuje glavom i tužno te gleda. Ostao je samo njen miris, miris koji će se do kraja dana izvetriti. Istrčavaš na ulicu. U svakoj prepoznaješ nju, svaku zaustavljaš i iznova se razočaravaš. Ništa ti nije ostalo od nje, samo uspomene. No promenila ti je život. Sada ti svakoga dana sediš na istom mestu u biblioteci i čitaš, čekaš, dok te bibliotekar nemo i tužno posmatra.