Quantcast

Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

scumbag

Zainteresovan član
Poruka
155
Bila je to sesta kajsija.Konobar je diskretno spustio racun na trosni sto.U pozadini je po ko zna koji put trestala pesma koja nece izadji iz njegove glave dugo posto iseta iz kafica.Takve kicerice zbilja imaju tu moc.Gledao je u prazno polako tonuvsi u limbo sopstvenih misli,sve dok se prostor nije zamutio.Svaka nijansa se izjednacila,i jeza koju je donosio taj cesti tren rasprsila se u nagomilanim recima.
"Hej,hoces li mozda jos koju?" ,promrmljao je stidljivo.Pogledao ju je,videvsi da se nista nije promenilo kod nje.Cigara koju je drzala sada je bila samo pepeo na filteru.Njene oci uprte u neodredjeno kao da su lutale miljama sve vreme stajavsi u mestu. Iznenada se okrenula,a na licu joj je titrao smotani osmejak. "Necu,hvala.Mislim da je za danas bilo dosta,a i nisam sigurna da ces imati da platis." ,nakezila se ponovo,pride decije i glupo.Nije spremio odgovor,vec se izvio i poljubio ju je.Uzvratila je poljubac stegnutim usnama,uskogrudo,kako je samo ona umela.
 
Poslednja izmena:

...:Melly:...

Početnik
Poruka
1
zelim i ja neshto da podelim sa wama... :) nadam se da nece da was mrzi da prochitate :/

Cheznem da ti kazem...

Swuda oko mene tishina... Onoga trena kada si otishao za mene je ziwot prestao... Posle toliko godina, i swega shto sam sa tobom proshla ostala sam sama, sa swojom tugom i bolom... Bilo je lepo dok je trajalo... Proshlo je dugo wremena od kako nisi moj, od kako ljubish drugu, a u meni i dalje ziwi ona ljubaw koju sam samo tebi pruzila... Noci prowedene sa tobom mi bude najlepshe uspomene moga odrastanja... Wishe nisi moj, a i dalje te osecam, peku me twoji dodiri, peku me usne trazeci twoje, a uspomene na tebe mi bude neopisiwu bol. Da li me se ikad setish? Da li osetish isto shto i ja? Nikad necu znati... Okrutna sudbina se surowo poigrala sa nashim ziwotima, i rastawila dwoje mladih koji su ziweli jedno za drugo... Ti si nastawio dalje, kao shto bi swako pametan uradio, ne osudjujem te zbog toga, zalim ti swu srecu koju mi nismo imali... A ja, ja sam ostala u pesku wremena nashe ljubawi... I dalje se ne mogu pomaci... Bole me uspomene na tebe... Kad bih bar mogla da te widim, da te zagrlim na tren... Ali swaki put kad te widim, moje srce obuzme neki neopisiwo chudan osecaj... Ljubaw... Shta je to? Izgubila sam weru u sebe... Sreca? To je ono shto me wec duze wreme zaobilazi... Bilo je momaka posle tebe, ali jednostawno ne mogu da nastawim dalje... Ljubim drugog a ti si mi u glawi, u srcu... To tako ne ide... Niko ne zna da smiri moje nemire kao shto si ti znao... Niko nece twoje mesto u mom srcu da zauzme... Samo ti si ziwot moj! Za tebe i dalje dishem... Moje srce za tebe kuca... Eh... Tugo moja prewelika... Strahujem da mi se neshto ne desi... Srce ce mi prepuci od zalosti za tobom ljubawi... Da mi je samo josh jedna noc sa tobom... Da te zagrlim, poljubim, da ti po ko zna koji put kazem 'wolim te'... Zeljna sam twojih dodira i poljupca... Ne wredi plakati, suzama te necu wratiti... Sudjeno mi je da nemam to shto wolim... Da sam bila malo pametnija... pa gde bi nam bio kraj?! Kad izgubish ono za shta si ziweo tek onda shwatish koliko ti to zaista znachi... Mrzim sebe zbog swega ruznog shto sam ti rekla... Tebi, mom jedinom i nesudjenom... Wolela bih da sklopim ochi i nikad wishe da se ne probudim... Prwa ljubaw... bio si moj swet... Nebu sam darowala dushu zbog tebe... Onoga trena kad sam ti se prepustila, tog trena je swe moje postalo twoje... Ja sada nemam nishta... Swe si sa sobom odneo... Ostala su samo secanja na twoje dodire, poljupce, osmehe... Na twoje 'wolim te' koje cu celog ziwota da pamtim. I dalje si moj ziwot, i dalje si mi swe, jer si osoba koju nikada necu preboleti... Ni jedan nije kao ti, niti ce to ikada biti... Swe su samo blede kopije, blede kopije tebe... I kada budem nashla nekoga sa kim cu pokushati da nastawim dalje, zelim da znash owo: rechima cu woleti njega a srcem samo tebe ljubawi! Moj ziwot wishe nije isti... Niti ce ikada biti... Nema wishe tebe, nema smeha, twog zagrljaja... Swe je to nestalo... Sada se za neku drugu smejesh, drugu grlish, drugoj se predajesh i milujesh je... A ja nocima sanjam twoje ochi... Sanjam ljubaw mog ziwota... Teshko mi je, glumim hrabrost, lazno se smejem, ali patim jako... Samo Bog zna koliko sam suza prolila, koliko sam pesama tebi poswetila, koliko sam te puta nocima doziwala, koliko sam puta drugog nazwala twojim imenom... Pokushala sam sa drugim, weruj mi da nije wredelo... Josh uwek sam samo twoja! Prwa ljubaw zaborawa nema... Shta god pomislim swe me wodi tebi... Zelim te kraj sebe... Zauwek. Shta god da se desi, znaj da cu uwek biti tu za tebe... Samo mi jawi i bicu tu... Jer niko te ne zna kao ja... Ne znam koliko wremena treba da prodje da se owa bol stisha, da prestanem da ziwim od proshlosti... Znam, ziwot ide dalje, a ja i dalje stojim u mestu, oswrcuci se za proshloshcu... Koliko sam samo suza prolila... Moju bol izlechio bi samo ti, moj andjele... Zelim da widim osmeh na twom licu, zelim da budesh srecan... Sa njom cesh imati swe shto sa mnom nisi... Ali znaj, ni jedna kao ja nece da te woli! Mozda si ti mene zaborawio... Werowatno jesi... Ali shta da se radi, ziwot je surow, a ljubaw slepa... Swe je moglo drugachije da bude, da smo samo malo wishe pameti imali... Ali eto... Posle tolike ljubawi, mi se ponashamo kao najgori neprijatelji.... Porichem da te wolim, ali duboko u sebi znam da te wolim wishe od ziwota... Gde god se okrenem widim samo tebe! Kada bih bar mogla da wratim wreme... Wreme srece i ljubawi... Kada sam te imala kraj sebe... Da se opet rodim za tebe bih ziwela... Pored tebe sam shwatila shta je ljubaw, i shta znachi woleti nekog i imati srecu... Swe je owo tako chudno... Zawolish nekog i kad se najmanje nadash twoj swet se srushi... Ostane samo pustosh u dushi, i ljubaw koju nikome ne mozesh dati... Ne zelim nikog da zawolim, niti mogu... Zelim te kraj sebe... Ne mogu owako... Zelim da osetim tu toplinu ljubawi, samo sa tobom... Swetim se drugima, misleci da cu tako ublaziti swoj bol... Ali je bol i dalje tu... I dalje me kida i lomi, iako weshto prikriwam, swi znaju da te i dalje wolim... Da si i dalje moj ziwot. Treba mi twoje 'wolim te'... Potreban si mi ti... Cheznem da ti kazem owe rechi: Dokle god dishem u meni ziwecesh... Nikad te necu zaborawiti! Jer bio si i ostacesh ljubaw mog ziwota... ZAUWEK twoja...
Wolim te...
 

gorkoj

Početnik
Poruka
45
Drugovi, posle dužeg vremena sa razlogom posećujem forum i stranice čiji sam ja sa zadovoljstvom bio osnivač. U međuvremenu, objavio sam jedan roman pod pseudonimom Leon Montano i tri naučne monografije. Roman je na večnu temu ljubavi. Možete ga čitati u delovima sa fejsbuka na profilu Leon Montano. Slika profila je dete od sedam godina. U narednim nedeljama biće objavljen jedan po jedan deo, tako da ćete moći besplatno da ga čitate. Prijatno:super:
 

*samouka*

Iskusan
Poruka
6.233
Drugovi, posle dužeg vremena sa razlogom posećujem forum i stranice čiji sam ja sa zadovoljstvom bio osnivač. U međuvremenu, objavio sam jedan roman pod pseudonimom Leon Montano i tri naučne monografije. Roman je na večnu temu ljubavi. Možete ga čitati u delovima sa fejsbuka na profilu Leon Montano. Slika profila je dete od sedam godina. U narednim nedeljama biće objavljen jedan po jedan deo, tako da ćete moći besplatno da ga čitate. Prijatno:super:

Hvala!
 

gost 198065

Poznat
Poruka
7.720
Pedalj kože


Nakon godinu dana u inostranstvu, danas sam otišao u posetu udovici svog najboljeg prijatelja.
Lagao bih kad bi rekao da ne znam šta sam očekivao. Kuća me nije iznenadila, mada mislim da je u živicu zarasla ograda odavno prekoračila svako pravilo primerenog baštovanstva – ne razumem se u cveće, ali čovek ne mora biti profesionalac pa da shvati kako je Celinin ukus po tom pitanju raspojasan. U kući u kojoj sam odrastao, o cvetnim se lejama starala plaćena posluga; i još uvek se slažem da im je u tome retko ko bio ravan. Opet, u poređenju sa Celininim čudovišno preraslim puzavicama, grmovima visine čoveka i kolopletom korenja koje je mrvilo u prah napukle kamenove njene staze; čak je i potpun neznabožac poput mene priznavao da je tim besprekorno održavanim lejama i gredicama nedostajalo lepote taman koliko i izveštaju kakvog poreskog inspektora.
Proporcije su bile bezgrešne, ali, o bogovi, tako prokleto dosadne.
Čovek bi pomislio da neko poput mene zna sve o dosadi, međutim, “čovek” je vrlo retko merilo ma čega, osim uvreženih mišljenja i olakih zaključaka. Kad se rodite sa srebrnom kašikom u ustima, život vas nauči da čak i lenčarenje, iskoristi li se kako valja, može biti remek-delo. Prokletstvo ljudske vrste nije u nedostatku podražaja već u sredstvima i mogućnostima. Moglo bi se reći da u celom svom odraslom životu nisam osetio dovoljno dosade da joj – podlegnem.
Doduše, moglo bi se reći da nikad nisam ni morao.
U pet godina poznanstva, Celina je jednom ili dva puta napravila zgodne šale na račun toga. Jednom se to dogodilo kad su me ona i Pat zadržali na večeri. Mislim da sam im, nenajavljen, banuo kasno poslepodne, i da nisam pošteno spavao prethodnih dana – kako god, možda vino koje sam tokom večere popio nije bilo samo izgovor, ili je bilo izgovor za neke druge stvari. Moj je odgovor bio papren i pomalo zao. Nisam joj se izvinio, ni sutradan ni ikada kasnije, i mada se nije ni trebala nadati izvinjenju; opet mi je drago što nikad nije saznala da moju zlobu nije izazvala neslana šala. Oboje su, i Pat i ona, reakciju pripisali umoru i vinu; ali razlog usled kojeg sam, zapravo, pobesnio, pre sveg se ticao načina na koji se Celina sklupčala na Patovom kolenu.
Da, tačno je. Ja sam patetičan.
Prošlo je godinu dana od Patove nesreće, a pet od njegovog i Celininog venčanja; i ono što nikada nisam priznao ni pred kim živim na celom prokletom svetu, to je da se nisam ni smejao, nit plakao kada je trebalo. Pat i ja smo bili prijatelji ceo njegov život, do smrti. Nesreću da je bio mlađi sin u porodici koja se – baš kao i moja – još uvek držala starostavnih almanaha i rodoslova, i prava primogeniture; društvo u kojem smo se obojica rodili i rasli ne uzima za naročito zlo – dokle god znate gde vam je mesto. I Pat i ja smo zajedno grejali za pod zakovane drvene klupe ekskluzivnog internata za dečake, dobijali svoju porciju šibe od poslužitelja i članstvo u dvestogodišnjim bratstvima. Poznanstvo između Patove i moje porodice staro je generacijama. Kao deca smo zajedno provodili praznike, i zajedno se budalasali tokom adolescencije krećući se u istom krugu prijatelja, istim mestima i, neretko, istim devojkama. Naravno, posmatrano čak i iz te arogantne perspektive zdravih, mladih i bogatih dripaca koji još uvek veruju da će živeti doveka, kupati se u mleku i spavati sa celim ženskim rodom; moja je budućnost, obasjana sigurnim nasledstvom sina jedinca, bila bolja. Danas se mogu samo nasmijati, i dešava se da, sam sa sobom, ponekad to i uradim. Od nas dvojice, ja sam bio taj koji nikad u celom svom životu nije proveo ni jednog sata u jednom danu strahujući od novčanih briga i neizvesne budućnosti.
Pat je bio taj koji je dobio Celinu.
Nisam se treznio od njegove momačke večeri i bio sam pijan tokom celog venčanja. Ne toliko unezveren da ne bih kako valja obavio svoju dužnost kuma, ali s perfidnom namerom taman dovoljno da se celog događaja jedva kasnije sećam. Pat mi je uvek bio više brat nego prijatelj, i nije tačno da sam ga zamrzio tokom njegovog i Celininog venčanja.
Ne bih da budem pogrešno shvaćen. Možda sam jadan, ali niko, do mene, nema ni pojma u kakvog je zlog, rogatog, bestidno nastranog demona moj jad izrastao tokom godina. Na venčanju, nikakvu sreću nisam želeo Patu sa Celinom. Nisam mu želeo sretan dom. Nisam mu poželeo dug život i zdravo potomstvo. Ali uopšte nije tačno da sam ga tad zamrzeo.
 

gost 198065

Poznat
Poruka
7.720
Pedalj kože, 2


Znam tačan datum, tačan trenutak kad sam zamrzeo Pata. Znam kakva je gužva bila u pubu. Znam da je bio St.Patrick’s Day. Sećam se kako su neke pijane irske budale urlale secesionističke pesme IRA-inih bombaša – šta, vraga, sećam se i koje su to pesme bile. Sećam se kako je neko prevrnuo onu besmislicu od trbušaste staklenke sa mirisnom svećom i kako se vreo vosak rasuo duž celog stola, crven poput sveže krvi. Izgledalo je kao masakr, ili oltar tokom crne mise. Kao nešto sasvim primereno rađanju demona.
Ne verujem u slučajnosti, a vi?
Danas bih se mogao zakleti da sam osetio momenat u kojem se u mojim slabinama neki važan deo otkačio. Ne kažem: glavi; jer sam sasvim siguran da to s glavom nikakve veze i nema. Na svetu postoje planski, sračunati, ledeno racionalni pomori kojima su smisao, i svrha – kad im jednom sagledate krajnji cilj – bleštavo jasni, i svetle bakljama logike. Ima ljudi koji svesno, s potpunim razumevanjem uzroka, načina i posledice gaje svoje lične demone, hrane ih kakvog su god mesa gladni i vode, ili bivaju vođeni, krajnjem cilju neopterećeni savešću ili krivicom.
Ako je vaše zlo od takve vrste i korena, vi ste sretan čovek.
Ja nikad nisam hteo da sretnem Celinu. Da mi je ostavljeno da biram, poslednje što bih izabrao bilo bi da sretnem Celinu – pored Pata. Da sam te večeri u pubu znao šta će se dogoditi trenutak pre nego me je moj nabolji prijatelj – moj brat – pozvao da se okrenem; verovatno bih radije slomio vrat nego to učinio.
Ali, okrenuo sam se; posred svih onih pijanih i ludih Iraca, sa prstom zlatne tekućine u svojoj čaši i svojom besramnom arogancijom bogatog naslednika koji zna da mu se bogovi smeše. Život je bio sjajan pola sekunde pre toga. Samo delić udisaja, treptaj – jedna vlas trepavice debljine rascepina između trenutka u kojem sam bio siguran da se bogovi na mene smeše, i sledećeg u kojem sam shvatio da mi se, zapravo, smeju.
Morate razumeti jedno: Celina nije najlepša žena koju sam u životu sreo. Da su stvari toliko banalne, onda bi ih i glava objasnila. Čak i tokom tog prvog magnovenja u kojem smo se upoznali, bio sam potpuno svestan da sam već video – a i ne samo video – devojke pravilnijih crta, lepšeg kroja usana, izdašnijih oblina. Ako postoji neka pokora za izdajništvo; ako se teret koji nosim na ramenima ičim pod nebom (i zemljom) može iskupiti; ako postoji pravilna raspodela između greha i kazne; kosmička pravda; onda je to moja potpuna, celovita svest da je Celina, mada ne najlepša žena na svetu – iako, sasvim sigurno, ne najslađa, najduševnija ili najplemenitija – u mojim očima svejedno savršena.
Ne može biti prostije. Od te večeri u pubu ja ženski rod delim na Celinu, i sve ostale.
Slepi, zahvalite bogovima. Razumni, nosite svetom glavu visoko i oholo. Vi, koji ne vidite, nećete prepoznati muziku sfera u rečima koje pet godina nisam pobio čak ni kad sam bio u pravu. Pošteđeni ste sramote da u tom glasu uhvatite notu koja me čini malim i drhtavim čak i kada sam mu otvoreno uzvraćao da iznosi besmislice i naopakosti. Vi ćete čuti srž, ali nećete propratiti sjaj u oku; nemate pojma kako su dugoprste ruke, kao u volšebnice, kojima se srž podupire i u vazduhu uobličava. Vama, koji glavom procenjujete proporcije, vrline i istinu; nikako se ne može dogoditi da vas do nogu razoruža jedna od koje ima plavlje kose i zamamnije obline kolena; plemenitijih ideala i veće nesebičnosti; mednijeg jezika i blažih kriterija. Bez vida, bez subjekta, vaša će ocena biti na pravdi bogova istinita, i znaćete da sam trebao odlučiti bolje.
Ono što nećete znati, to je da me niko nije pitao za odabir.
Jer, u trenutku kad sam se obazreo u onom sumračnom pubu, smoren irskim plebsom koji peva o porazima umesto o pobedama; sa svojih prstom skupocene, zlaćane tekućine u čaši i svojom nikad ozleđenom oholosti momka koji uvek dobije šta želi i bez saosećanja prezre sve što mu dosadi, ili mu nikad i nije bilo zanimljivo; prvo što sam video, a što je moje oči uhvatilo kao u paučju mrežu tako da se ni danas, posle pet godina, nisam uspeo rasplesti; bio je pedalj Celinine gole kože dok se propinjala na prste da okači neki mali blesavi crni kaput dvorednog kopčanja na blesavu vešalicu pored stola; delić njene kože boje alabastera ili, možda, onog kamena od kojeg su neimenovani antički vajari klesali svoje boginje rođene iz morske pene; pedalj njene kože ne duži i ne širi od mog dlana. Nakon toga, nikada nisam poželeo ništa više nego da svoj dlan stavim na to mesto; da pod njegovim reljefom osetim toplinu koja ga čini živim, pokretljivim, jedinim. Ponekad, kada su noći naročito teške, kada egzotični mirisi mojih beskrajnih karavana pod nebom stranih pustinja i njihove čudne, drugačije žene mošusne puti ne uspevaju zavarati glad koju već pet godina ćutim pod nepcem; tada pomislim da bi mi bio dovoljan samo jedan put, jedan dodir mog dlana na golom pedlju Celinine kože kojim bih uhvati smisao.
Ne kažem, nit verujem, da bi mi to olakšalo. Možda bih bio čak još i gladniji.
Ali možda bih znao zašto.
Staza duž naprslih kamenih ploča je prekratka. Ona me ne može osloboditi ni razrešiti nada za koje bih lagao kad bih rekao da ih ne očekujem, a koje su možda tek varka, iluzija. Pet godina sam dolazio u ovu kuću, u poset svom najboljem prijatelju i njegovoj ženi, i njušio vazduh. Lešinarski vrebao svaki trenutak ne bi li uhvati nagoveštaj nesreće, usahle naklonosti, zla. Demonski paroščići koji su pre pet godina načinili rascep tamo negde pri dnu mojih slabina, danas su oštrovrhi bodeži što ruju po zjapećoj, živoj rani. Ja nemam ni stida ni srama. Smrt čoveka kojeg sam pola svog života smatrao bratom za mene je bila ekstatični nalet trijumfa koji nikakav sumpor pakla ne može dovoljno da naplati. Ni suzu nisam pusti za Patom. Vest o njegovoj nesreći učinila je da mi usta ovlaže kao i onom vampiru koji mi urla u grudima. Prvi put posle pet godina, i jednog venčanja u srednjevekovnoj seoskoj crkvi na vlastelinskom imanju, ja sam se od srca nasmejao.
Ali, pa šta sad.
Bio sam jedini i koji je, dok su svi nazdravljali, čučao u noći među nadgrobnim pločama nepoznatih, i ridao.
Kad čovek živi dovoljno dugo na svetu, nauči da postoje kosmičke pravde, i kosmičke pravde.
I da ljubav, takvu kakva je, ne moraju na svojim paperjastim krilima nositi serafimi s rupicama na obrazima. Strele koje poleću s njihovih lukova mogu imati vrhove umočene u žuč, pelin i otrov.
Mogu ih odapinjati demoni opnastih krila i krivih kandži i rogova.
Čovek može hoditi božijim svetom i biti vampir žedan krvi pod pedljom nečije tople kože.
A voleti.
Voleti.

Ona mi otvara vrata, i kaže:
-Hej. To si ti. Dugo te nije bilo, zar ne?
Nikada me nije bilo, zar ne, hoću da odgovorim.
Ono što kažem, jeste:
-Pa, sad sam tu.
 

coviax

Primećen član
Poruka
671
***** SJECANJ ALI I FEBRUAR

Majstor Ivan Kovac,stari ezotericar(majstor za popravku ezotericnih pomagala)baci pogled na kalendar i pvc traku po kojoj je setajuci crveni pravougaonik uokviravao broj 24 i opsovavsi,samo sto nije pljunuo te listove kartona i papira okacene na zid.
24.februar...A napolju promice sneg i ni isteranog kera...
Dva dana pre toga je prosetao jednu pecaljku Dunavom i zabacio je ispod Tvrdjave i...i bio jedini pecaros na podnevnih 12-13 o C na celom toku od dvehiljadeosamsto i statijaznam kilometara obe obale...
Kad se vrati i posle rucka "zaseo za kompjuter",na jednom od foruma procitao opasku "***** ti sjecanj..."
"I ja sefe,ali i februar..." pomislio je Kovac tada,a sad kad gleda sneg koji promice -dodaje_"...i vas bogati kreteni iz Davosa sto ne priznajete da zatopljava planetarna klima i tako joj ne date da zatopli..."
I jos pomisli:"Kad me niste do sada zvali da vam to popravim,sad i da me zovete..."
Odlomak iz nenapisanog romana
"Predugi zivot majtora Kovaca"
 

Egregor

Početnik
Poruka
8
“I sto put’ se dig’o iz pepela,I sve do neba leteo,sebi sam bio i kazna i sud ali sam sam birao put”

Ljudi kazu “mlad si,nista ti jos nisi prosao”,ali ono o cemu oni pricaju ja to zivim svaki dan.Zivot kao zivot,svako ga gleda svojim ocima,iako se svodi na isto tj pracenje nekog svog zacrtanog cilja.Kao i svi naravno i ja sam ga imao,kazem imao iz razloga sto se on godinam gubio i sto sam vec odavno stvorio utisak da hodam kroz pustinju vodjen samo prividjenem-fatamorganom ili ti onim sto sam sam zamislio odnosno zeleo da ucinim.Nekad su ti ciljevi realni,nekad ne,trudio sam se da moji ciljevi uvek budu realni ali se ispostavljalo da su oni iako na prvi pogled lagani uvek bivali teski i nerealni. Pratio sam ih,pokusavao ili bar mislim da sam pokusavao posto vise ni sam nisam siguran u to,al retko kad uspevao da napravim tek po koji korak prema tome cilju,uvek se ispostavljalo da na ako si spreman na taj korak napred moras biti spreman i na rizik da se vratis dva koraka nazad.Prihvatajuci tu “cudnu” zivotnu igru ljudi se srecu s raznim iskusenjima,mozda je cilj toga da covek iz svega toga izadje jaci,pametniji,iskusniji… ja sam izasao iz toga pomalo zbunjen pokusavajuci da shvatim da li su sva ta zla i dobra koja sam prosao dosla tu s namerom da i ja izadjem jaci pametniji,iskusniji.Izasao sam iskusniji to je sigurno ali da li sam dovoljno pametan da ne dozvolim da ponovo skrenem s tog puta ka vec dugo zacrtanom cilju,i da li cu imati snage da idem do kraja? Znam,svi mi mozemo reci “Ja imam snage za to” ali isto tako svi mi negde u dubini sebe vrlo dobro znamo da taj put ne mozemo preci sami,ja znam to,znam da sam ne mogu daleko stici,mozda je u tome i moja greska,mozda sam ja iz svih iskusenja trebao izaci s nekom poukom,a ne s ogromnim nepoverenjem u ljude,koju su nazalost svi skloni zavisti I nekom svom inetersu,naravno ima tu I dobrih ljudi za koje cu uvek biti tu,samo je moj problem u tome sto nisam siguran da li ce i oni bitu uvek tu za mene …Ne mogu nikog da krivim ni za sta u zivotu,sam sam birao svaki potez koji cu povuci na ovoj ogromnoj tabli saha zvanoj zivot,krivicu samo sebe.Mozda sam mogao bolje,mozda moram bolje ali ne umem.Neki kazu “Ima vremena” ali ja mislim suprotno,mislim da je zivot kratak i pokusavam da svaki sledeci potez odigram pametno I ne dozvolim da ponovo prolazim kroz vec vidjene I prozivljene stvari…
 

ne_ve_na

Poznat
Poruka
9.601
Алиса је знала да је дошао тренутак. Опсовала је и родитеље и ужу и ширу фамилију и комшијину мачку и скочила. Њен лет, иако је трајао само пар секунди, био је нешто најлепше што је доживела...
Алиса је тек напунила 20 оног дана кад је одлучила да нестане.
Њен живот није био ништа необично, никакво чудо, никаквих несхватљивих ствари.
Сем оне да је знала.. Још откако је почела саму себе да узима за озбиљно, знала је. Знала је да ће се одлучити за тај, многи ће рећи, кукавичлук.
Алиса није веровала у судбину. Само је негде, у дубини своје душе осећала да ће, без обзира да ли је прати агонија, еуфорија или равнодушност, осећала је да ће је сама окончати.
Нема оног ''Бог ће одлучити.''
Ни у Бога није веровала.
Ништа није знала да уради како треба, осим да пише. Писала је предивне песме и била је свесна тога. Не, она није желела да учини то да би је памтили или да би се осветила онима који је воле, за које је увек мислила да јој наносе бол..
Она је само желела да нестане онда када јој све досади.
Није видела пуно тога, али сматрала је да је видела довољно.
Алиса није херој. Није ни кукавица.
Алиса је девојка која је на свој двадесети рођендан изабрала леп мост и скочила.
 

ne_ve_na

Poznat
Poruka
9.601
I - Ја
II – Ја број 2 која у претходном дијалогу показује да је изнад мене саме.

Претходни дијалог нећу остављати овде.



II Докле више?
I Шта докле?
II Докле ћеш више да претвараш свеске у хрпу тричаве поезије, прозе у покушају и испразних дијалога са самом собом?
I Како можеш рећи ''дијалози'', ако причам сама са собом?! И докле ћеш више да ме нападаш и да пљујеш по свему што напишем? Ко си уопште ти?
II Хоћеш ли да ти одговорим на све или да одаберем питање мени најдраже?
I На све! Наравно, не мораш редом. Код мене је све ионако наопако.
II То одлично знам.
I Молим?
II ТО ОДЛИЧНО ЗНАМ!!
I Немој да се дереш, чула сам те и први пут. Није ми јасно како?!
II Ја сам ти.
I Молим?!
II ЈА САМ ТИ!!
I Дођавола, о чему се овде ради?
II Мислиш, о коме.
I Шта год.
II О теби.
I Аха.
II И о мени.
I А ти си ја?
II Да.
I Ко сам онда ЈА?
II Драга моја, ретко ко је успео да то питање постави себи, а затим да да прави одговор. Можда нико. Не кажем да није било добрих покушаја, али...
I Тишина!!!
II Преспора си.
I А?
II Споро пишеш. Ја сам већ почела да развијам теорију, пре него што си ми се раздрала.
I Ма дај.
II Не мораш да верујеш.
I У шта?
II У оно о чему размишљам.
I А о чему размишљаш?
II Знаш ти. Ослушни мало..
I Ђавола знам. Стани. Чекај. Како то успеваш?
II Хех, па лако је. Падне ми на памет нека ствар и онда..
I Човече, па..
II Жено.
I Жено... Ма каква бре жена! Дериште! Дериште једно, јасно је мени КАКО ти размишљаш. Није ми јасно како то долази до мене!
II Исто као и твоје, само твоје мисли.
I То није нормално.
II Па ниси ни ти.
I Шта?
II Нормална.
I То никад нисам ни хтела...
II Да, да.. ''Грожђе је ионако било кисело.''
 

Rudjer

Iskusan
Poruka
5.515
Rudjerova vaskršnja poslanica



Draga braćo i sestre, Hristos vaskrse!

Vaskrs je, Vaskrs je, pucaju prangije!

Jedna djevojka je bacila čini na mene i pomutila mi razum. Planiram da joj iskažem svoja plemenita osjećanja čim prije, što kaže Džemal Bijedić u filmu ''Lepa sela lepo gore'' kad ga je narod upitao kad će prenijeti njihove pozdrave drugu Titu. Pozvaću je da sa mnom zaplovi nemirnim morem ljubavi i strasti. Jutros, dok sam bespomoćno ležao u krevetu, bez snage da ustanem, mamurno srce je šaputalo njeno ime. Molim te, dođi i vaskrsni me na ovaj najveći hrišćanski praznik! Ti si stvorena za tako nešto!
 

fitolend

Aktivan član
Poruka
1.204
Papirne lepeze, cvetne marame, šarene konfete, crvene balone bacao sam na tebe kada si prolazila ispod moga prozora. Krao sam ljiljane iz gradskih parkova da ih ostavim na pragu tvoga stana. Smejala si se mojim grubim šalama, glupim pokretima, nezgrapnim gestovima. Gledala me u oči dok sam srkao supu znajući da te to užasno nervira. Čudila se mojim revolucionarnim idejama; idealima kubanske revolucije.
Šetali smo se ulicama grada , brojali prozore na soliterima, u parku na klupi rešavali ukrtenice: ja- horizontalno, ti- uspravno. Čekao sam te rašarirenih ruku da skočiš iz tranvaja u moj zagrljaj. Voli me govorio sam ti svakog jutra na ulazu u fakultet, kao što tebe vilim.Pisao pisma kada nisam bio u Velikom gradu. Slao ceduljice u obliku papirnih aviona s rečima ljubavi. Volela si me.

Vraćali smo se starim, rasklimatanim tranvajem. Sedela si, ja sam stajao, gledao ka reci, sunce je zalazilo. Sumrak. Osećao sam da nešto ne valja. Ćutala si. Tranvaj se tresao. Na petoj stanici smo sišli i pošli ka parku. Uhvatila si me za ruku.
- Znaš šta?! Moram da ti kažem. Ali tako stoje stvari..... Ne umeš da *****! Ovo malopre na ništa nije ličilo, ... ne znam da li ti to nazivaš tucanjem. To je ništa. Staviš, vadiš i svršiš. Ne mogu .... shvataš....
- Čekaj, šta nije u redu?
- Ne razumeš. Ti uopšte ne razumeš. ... kako da ti kažem.... meni je potreban seks, dug, dobar seks. ... večito sam nedojebana!

Potrčao sam, hvatajući se za glavu, širio ruke. Odjednom sam stao. Vidik mi se suzio. Ti si stajala. Ćutala. Oh, bože. Tad sam se setio. Znam, pričala si mi o svom, nekom drugu. Jednom sam ga slučajno upoznao. Govorila si mi o njemu kao velikom ljubavniku. Strašan je..č – izustila si, onako u prolazu. Odakle znaš? Upitao sam . Priča se u kuluarima, od svojih drugarica; odgovorila si. Osetio sam u sebi da si me prevarila, varala. Gutao sam to saznanje. Ništa ti nisam prebacio. Ćutao sam. Ali, život je tekao dalje. Grlila si me, ljubila.
Prišao sam ti. Ti si stajala, gledala nekud u stranu, ćutala, mirna.
- I šta predlažeš? Šta treba da uradim?
- Ništa. Ništa ne možeš da učiniš..... tropa si. Tropa si!

Sećam se. Nebo se zacrnilo, mrak je već pao. Tada je sevnula moja otvorena šaka. Opalio sam ti veoma snažan šamar. Pala si, bez jauka, Okrenuo sam se i otišao. Nisam se okretao. Žurio sam. Potrčao sam. Trčao sam. Trčao sam. Bežao. Trčao između tranvajskih šina, saplitao se, padao i opet trčao, trčao sa željom da naiđe tranvaj, ali koji, gle čuda nije ni naišao. Kao da su svi tog trena stajali i čekali da prođem. Ušao sam u sobu, bez daha, znojav, mokar od znoja i legao.
Iz sobe nisam izlazio 9 dana.Spavao sam, dane provodio u bunilu. Sećao sam se prve noći u tvojoj maloj sobi, na trećem spratu predratne zgrade, sa čipkanim zavesama na prozoru. Tvoje nago telo, tvoje ruke koje me grle, tvoje nabrekle dojke koje sam ljubio, tvoje vrelo međunožje pod mojim prstima.Blaženstvo koje me je ispunjavalo dok sam prodirao u tebe Drhtao sam od uzbuđenja. Bila si prva žena u mom životu. Čekao sam te prepun neukaljane i potpune ljubavi. Sećam se, kasnije, si mi pričala o tvojim predhodnim muškarcima.Htela si da budeš iskrena prema meni. Bežao sam od toga. Oh, kako sam te voleo. Koliko te volim sada, ovog trena.

Dani su prolazili u slikama. Živeo sam prošlost. Nije me napuštao tvoj lik, ni kada sam pokušavao da zaspim, izmrcvaljen vremenom, ni kada sam se budio. Ti, tvoje telo, tvoja *****, sise. Onanisao sam nekoliko puta dnevno, slomljen nabujalom seksualnoj požudi. Ja.... Znala si da si mi prva. Rekao sam ti, nije me bilo stid. Onda si plakala. Zašto plačeš? Ne znam, od sreće valjda, govorila si.
Sredio sam sobu, promenio posteljinu, onda se okupao, obrijao. Spavao sam mirno, bez snova. Ujutru sam krenuo ka zgradi fakulteta. Kada sam ušao u veliki hol oblio me je hladan znoj. Imao sam osećaj da na mojim plećima neko postavlja težak teret. Kako sam koračao kao da sam vukao rečne brodove, mišići su mi se grčili. Zateturah se. Odnekud, ne znam ni sam kako i odakle, valjda me posmatrala, priđe mi kolegenica sa grupe.
-Šta ti je? Jesi li dobro?
- Da, ma sve je u redu.
- Ali sav si u znoju, .. imaš temperaturu!?
-Ne
- Hoćeš da sedneš? Gde do učionice?

U tom isprekidanom razgovoru dođosmo do učionice. Neko mi donese čašu vode. Bilo mi je bolje. Vraćao sam se u neko normalno stanje.
- Sve je sada u redu. Bolje je. Dešava mi se, to je od moje iznenadne vrtoglavice. Moj vertigo
- Zašto si sam? Gde si bio svih ovih dana? Ni Dunje nema
- Rekoh ti. Nisam mogao ni iz kreveta da ustanem. Kako sam mogao da dolazim. Sve se okretalo oko mene. ... nemaš pojma kakav je to osećaj
- A Dunja, gde je ona?
- Tu je, zašto pitaš?
- Ni ona nije dolazila.... jel svama sve u redu?.... niste valjda raskinuli?

Gledao sam u to znatiželjno i ljubopitljivo lice moje kolegenice i imao sam osećaj, dok sam skupljao hrabrost da priznam neumoljivu istinu, da svi u toj maloj prostoriji čekaju moj odgovor.
- Da, nismo više zajedno.
Ona me zagrli i poljubi u obraz.
- Prebolećeš ti to, znam, veruj mi. Ali nije lako, ni malo nije lako.

Nastavio sam da redovno dolazim na predavanja, na vežbe. Nekako sam opravdao izostanke. Ali muke u želedcu, povremeni napadi straha, nervoza
nisu me napustali. Ti, nisi dolazila. Nije te uopšte bilo. Niko o tebi ništa nije znao. Ni tvoje najbolje drugarice. Sa njima mi je bilo najteže. Ubijale su me pogledom, siktale, ismejavale. Trpeo sam, nadajući se da ću nešto saznati. Ali, ti kao da si nestala.

Vremenom, utihnula su ogovaranja, ispitivački pogledi, meškoljenje kad okrenem leđa. Nekako su se počeli navikavati da dolazim sam. Nije bilo pitanja među pitanjima. Ali je meni, u kasnim večernjim satima bilo teško. Malo je reći teško, možda izuzetno teško.

Recitovao sam ti Nevernu ženu na sred Velike tvrđave: I povedoh nju do reke, devojkom je smatrajući...... Zatečene penzionerke u šetnji, aplaudirale su mi kao i gosti, poznatog kafića u centru, dok sam ti, popevši se na odvaljenu žardinjeru, recitovao Barbaru: Seti se Barbara, kiša je lila nad..... Bila si srećna tada. Video sam ti u očima dok sam te ljubio, dok sam ti zavlačio ruku ispod suknje, podvlačio pod gaćice i hvatao te za tvoju čvrstu guzu, milovao tvoju ribu......Bar sada mislim, da sam ti video ili sam želeo da to vidim u tvojim očima.

Danas je nedelja, a ja moram na to neizbežno predavanje. Briga me za tog poznatog književnika i teoretičara književnosti i njegov esej o našim simbolistima u svetskim razmerama, spava mi se. Ipak, kada sam pogledao kroz prozpor i video osunčani grad, požurih da se spremim s nadom da ću nakon predavanja otići u šetnju. Kada sam ušao u amfiteatar bio je delimično popunjen. Kakva sam budala, mogao sam da nedođem- pomislih u sebi. Uputih se prema levom krilu, te sedoh u redu pri kraju, dve stolice od prolaza.
Ubrzo se klupe ispuniše i žagor poprimi oblik galame. Onda se svi utišasmo, jer je ušao gost sa našim profesorom. Sedoše.
U tom trenutku, sunčevi zraci se probiše kroz niske prozore amfiteatra i obasjaše vrata. Vrata se otvoriše i okupana svetlošću se pojavi ona. Pojavila si se ti, ti Dunja.Nisam mogao da verujem. Obučena u nebesko plavoj haljini sa čudesnim šeširom, naočarima za sunce i čipkastim belim rukavicama. Zastala si za tren, neodlučna gde da kreneš, ipak se uputi, na kraju, odlučnim koracima ka delu gde sam ja sedeo. Počeh da se znojim, usta i grlo mi se osušiše. Ti si se pela, lagano, dostojanstveno podignute glave, kao da si me tražila. Ja sam počeo da se smanjujem, da nestanem iz ovog prostora, među ove ljude. Tresao sam se od neke vrste stida, pomanjkanja hrabrosti. Ona se lagano pela, sve dok nije zastala predamnom i skinuvši naočare, upitala me: Slobodno, Nemanja? Ništa nisam odgovorio. Nisam mogao, nestalo mi je glasa, snage. Znoj me je sve više oblivao, kupao sam se u njemu.
- Šta ti je Nemanja? Jel si dobro?
Gledala me je pravo u oči, nasmejana, lepa da lepše ne može biti.
- Ništa, ok je,,, znaš moj vertigo.
Gledam, potpuno ukočen, smrznut. Dunja, iz male torbice vadi papirne maramice i lagano počinje da mi briše znoj sa lica. Da li me je volela u tom trenutku ili se poigravala samnom? Ne znam! Brisala mi je lice i svi su to posmatrali ćutke, u potpunoj tišini prostora.
Dunja, Dunja, Dunja, govorio sam ti. Dunja se smešila. Onda iznenada zagrlila me i poljubila. Nežno kako samo ona zna. Potom stavila moje ruke na njene nabrekle dojke. Onda mi se u glavi sve zavrtelo. Padao sam, ali njeno lice je bilo svuda, sve dok se moje oči nisu......

- Doktore, doktore, usplahireno poče da viče medicinska sestra, trčeći ka lekarskoj sobi.
- Doktore, probudio se! Otvorio je oči!

Nad mladićem, koji je ležao u šok sobi, okupi se nekoliko lica u belim mantilima.
- Reaguje na svetlost? Šire se zenice? Da!
- Nožni prsti? Koleno? Prsti ruke?
- Da, potpuni povratak!
- Da li nas vidite mladiću?
- Da li nas čujete?

Dve mlade sestre se počeše smejati, nešto pokazujući.
- Opet mu se digo, neko prošapta.
- Da, stalno mu se diže, i dok je bio u komi. To sestra Lukić najbolje zna.
- Dosta! reče stariji lekar. .. Da li je to istina?... sestro?... kao sada?
- Da, pa piše vam u njegovom kartonu. Doktor Nicić je pisao o tome.
- Da li nas čiujete?
- Da li nas vidite, mladiću?

Mladić u bolesničkoj postelji okružen mnogobrojnim medicinskim aparatima je ćutao.

Tišina!
 

hedon29

Aktivan član
Poruka
1.321
Vece sa Klipanom Klipanovicem

Najveca, najbogatija, najgledanija televizijska kuca je odluchila da pozove u emisiju uzivo kontroverznog, lucidnog(zlobnici, koji ga lichno poznaju, kazu da je stvarno lud) pisca, da bi ostala najveca, najbogatija i najgledanija. Voditelj te emisije je i ranije chuo za dotichnog i, kao i uvek, dobro se pripremio, sakupio sva moguca lascivna pitanja, i pred ogledalom utvrdio vec dobro uvezbane, svima znane poze, koje ce po ko zna koji put izvesti pred objektivima kamera, trudeci se da prikaze veliku prisnost i nonshalantnost u ophodjenju sa gostom. Malo ga je zaintrigiralo to shto dotichni umetnik do sada nije gostovao ni u jednoj emisiji, chak nije davao ni izjave. Mada, to, realno gledajuci, moze biti samo jedan veliki plus za njega i njegovo stanje na bankovnom rachunu, mislio je. Tokom ugovaranja za emisiju, pisac je odavao izgled mirne i pomalo povuchene osobe, koja tokom razgovora sve vishe i vishe utanja u sivu koshulju i crne pantalone.
I, dan emisije je stigao. Pisac se pojavio taman na vreme da ga nashminkaju u shminkernici, pre nego shto izadje pred kamere. Chutljiv povuchen kao i prilikom razgovora u vezi emisije, sedeo je gledajuci kroz ogledalo, dok mu je shminkerka puderisala chelo.
Tachno u programirano vreme kamere se upiljishe u voditelja i njegovog gosta. A gledaoci ispred svojih tv prijemnika skupishe se, kao i ranije uostalom, da vide shta ce im novo biti bacheno u lice.
I, voditelj poche...
Chast mi je da vecheras imam priliku ugostiti.............bla, bla, truc....truc... Recite, kako se vi osecate? Kako vam je vecheras u ovom nashem skromnom studiju? Nadam se da smo ga uspeli doterati u vashem stilu, mrachnom i pomalo depresivnom?
- Da, veoma se prijatno osecam. Mada primetih da nije bash kao kod mene kuci. Neshto mi nedostaje. Ah, da, setio sam se. Nigde nisam video prashinu, niti igde ijednog pauka, makar i maleckog. Bash me interesuje koliko je plata chistacha studija niza od vashe? - reche pisac
- Verujete mi da ne znam tachno - osmeh, od uveta do uveta, onaj dugo uvezbavani ispred ogledala, i do savrshenstva doveden, tako da i oni gledaoci, koji inache primete razne opscene, ne primetishe ovu
-Da, kao shto sam i pretpostavljao, verovatno se ne secate ni lika chistacha, osim ukoliko je dobro "parche". Uzgred, to me podseti da vas pitam, da li ste, mozda, gej?
-Sad se preko lica voditelja razvuche jedan totalno zbunjeni osmeh, koji je bio sasvim neizveshtachen, mnoge zene nezna srca, ispred malih ekrana, umalo ne zaplakashe od te iskrenosti emocija, voditelj je lichio na zbunjeno shtene koje je vlasnik, ne videci ga, zgazio
-Oprostite - poche pisac - da li bi mogli zameniti ovaj moj vocni sok iz chashe sa nekim skupim vino, ipak je vasha tv kuca na dobro glasu, i bio bi red da se neshto otmenije popije, zar ne?
-Ah, naravno. Mislili smo da ne zelite nishta alkoholno.
-Da, i nisam zeleo, ali sam se predomislio.
-Odmah stize - neko iz studija negde otrcha i donese neko skupo vino koje natochishe umetniku
-Dakle, niste mi odgovorili na pitanje, da li vas seksualno privlache mushkarci?
-O, ne, ne
-Znachi volite zene. Kada vam sex najvishe prija, kada ste trezni ili pripiti, ili mozda neshto jache?
-Kako kad, zavisi od raspolozenja, veoma sam umeren shto se tiche pica - voditelj se vec pomirio sa drugachijom koncepcijom emisije, od one kako ju je on zamislio
-Umereni? I ja, takodje. Mada mi je dosta vremena trebalo da dodjem do tog stadijuma. Polomljena noga, par razbijenih arkada, i mnogo noci provedenih sa glavom iznad kade, wc sholje, lavora, shta mi je bilo blize.
-Kada smo prichali u vezi emisije pomislio sam da su to samo zlobne priche, u vezi sa vashim mladjim danima.
-Ne, nisu netachne te glasine. Chak se ponosim njima. Koliko samo svetaca je bilo belosvetskih probisveta, ubica, pijanaca, varalica, silovatelja. Pa svi uspeshe naci svoj stan pod okriljem nashega Gospoda. Evo recimo, jedan veliki varalica, izrabljivach i lopov je postao nedavno i ktitor jedne crkve. Da sluchajno i vash gazda, vlasnik vashe tv kuce, ne daje neke priloge crkvi?
-Ne znam, stvarno ne bih znao reci - vlasnik, koji je gledao emisiju od samog pochetka, sve do ovog pitanja je mislio da ce emisija primamiti nesluceni broj gledalaca
 

ne_ve_na

Poznat
Poruka
9.601
Не водимо ми љубав.
Оно што настаје између нас двоје када смо голи, распаљени бар минималном количином перверзије, није вођење љубави.
Не кажем да нема емоција, чињеница је да се волимо, само нам оне у том тренутку нису потребне.
То што за нас није вођење љубави је tуцање. Туцање са по обавезно бар два моја и једним твојим свршавањем.
Сирово tуцање, драги...
 

*samouka*

Iskusan
Poruka
6.233
Tik-tak..
Ne, jos nije vreme za to
Nezainteresovano odmahujem rukom,
Smrt preko puta mene se smesi
Ceka me
Mora da ceka
Provalila sam ja nju odavno
Jos jedan dan, glupavi dan
Nisam sama
Psujem sebe sto ne mogu da zaspim
A opet, svejedno mi je
San ili ne
Sreca il' bol
Podnosi organizam sve
Jedna po jedna sekunda klize
Ko je njih uopste izmislio?
I cemu sluze?
Kad vreme merimo, brzo nam izmice
Tonemo
Gubimo se
Divljamo, umiremo i ljubimo
Ne znamo ko smo, a znamo toliko
Pred nepoznatim ne uzmicemo
Sve nam je ravno, a depresije nema
Kotrljamo se ako moramo..
Pa hajde, vec jednom, probudimo se iz poslednjeg sna
Pogledajmo oko sebe
Shvaticemo
Ja znam da shvaticemo i poletecemo
Da nam ptice zavide
Jednoga dana kad suze se budu stvarale samo iz radosti
A srce postalo od celika
Znam da znacemo prvo da zivimo
A onda sve ostalo



Čitala Ja....
ma i to kiselo grožđe je zdravo......
 

HeraLeandro

Početnik
Poruka
1
Najtopliji dan u godini, to su i meteorolozi potvrdili. Prethodna noć besana,što zbog vrućine i komaraca, što od uzbuđenja zbog sutrašnjeg viđenja. To nikako nije mogao biti običan dan, zato sam preskočila svakodnevne aktivnosti, doručak i kafu, moj organizam nije hteo baš ništa,ne funkcionišem, kao u ranoj mladosti kada sam bila zaljubljena, ali šta mi je sad?
Našli smo se tačno u podne. Pričala sam o običnim stvarima i glumila uzdržanost.
Priča je presušila, ostali su samo nemi pogledi, ali taj njegov pogled nisam mogla dugo da izdržim. Tako oprezno je dodirnuo moju kosu, kao dete koje prvi put stoji pred harfom i plaši se da će je pokvariti, njegovi prsti su se lagano oslobađali i sa posebnom pažnjom dodirivali moje pramenove, čula sam tu
muziku, za tren je stvorio harfu. Naglo sam naslonila glavu na njegovo rame, kao da sam tražila da me zaštiti od sebe same i njega. Posle par sekundi podigla sam upitni pogled i odgovor je pao, ali bez reči.
Ono što mi se kod njega posebno dopada je to što ne koristi puno reči. Njegove rečenice su kratke, jasne, bez reči kojima se opisuju osećanja, a to je dobro, jer ako se osećanja mnogo prepričavaju izližu se i reči i osećanja. On ne govori mnogo, njegove ruke i oči govore za njega. Ja sam shvatila da ne volim reči još pre nekoliko meseci, kada sam se zaljubila u balet i sada sam to potvrdila. Volim muziku i pokret, reči opterećuju. Pišem da bih se oslobodila reči.
Nikad nisam videla Jelisejska polja, ali po zvučnosti bih rekla da odgovaraju njegovim očima. Dok sam se gubila u tim poljima, u prostranstvu zelenog i tihog, njegova ruka me je stegla, znala sam da sam na sigurnom.
Dva sata je došlo nešto brže nego običnim danima, ja sam morala nazad u stvarnost, a on na posao.
Čovek koji korača mojim snovima mesecima unazad, čovek koji sada te iste snove ostvaruje, zato nisam mogla biti sigurna da li se sve zaista zbilo.
Uveče sam se vratila u stan, miris njegovog parfema prisutan, da, bio je ovde.
 

Chica11

Početnik
Poruka
26
Pozdrav svima!

U toku je jedan zanimljiv konkurs kratke price pod nazivom "Srbija je dom", ciji osnovni cilj je upoznavanje sa nekim novim, za nas mozda nepoznatim delovima Srbije, njenim mestanima, obicajima....
U saradnji sa hotelom Rtanj na Kopaoniku, UPOZNAJ SRBIJU tim će na portalu www.upoznajsrbiju.co.rs u periodu od 1.septembra do 1.novembra organizovati konkurs za kratku priču o Srbiji. Ideja je da nam kažete zašto volite svoje mesto.
 

milsu

Ističe se
Poruka
2.519
НЕОБИЧНИ ЗЕКА

Некада давно, у једној шуми иза седам гора и седам мора, живео је један зека. То није био обичан зека. Овај зека био је заљубљен у једну веверицу. И то не обичну веверицу, већ најлепшу веверицу на свету. Или бар најлепшу за коју је он знао. Међутим, веверица као да није обраћала пажњу на њега. Зека је живео тако усамљен и тужан. Други зечеви су му се чудили, зашто не заскаче остале зечице као и сви нормални зечеви. Ипак, овај зека желео је само веверицу.

Схвативши тако да време проводи узалуд у самоћи и патњи, одлучио је да свој живот узме у своје руке. Нема више шта да чека, мора да приђе веверици, па нек буде шта буде, ништа нема да изгуби, а може само да добије. Једног јутра стао је на пропланак куда је знао да веверица увек пролази да закопа лешнике које пронађе у оближњем селу. Када је веверица наишла, зеки је срце сво устрептало, толико да се био збунио и заборавио шта је хтео да каже. Али веверица одлучи да тог јутра не прође уобичајеним путем преко пропланка, већ около ивицом. Зека ипак није изгубио храброст. Док је размишљао шта ће даље, у подне наиђе на један бадем који је неко био испустио. Радостан, узе бадем, и, скупивши довољно храбрости, приђе веверици која је стајала баш пред дрветом у чијој дупљи има своју јазбину. Зека је хтео да каже колико је воли, али се опет збунио, па је само успео да јој пружи бадем. Веверица му истог часа изби бадем из руке, рекавши: "Поједи га сам!", и у неколико грациозних скокова одскакута горе у дупљу, махнувши заносно дугим раскошним репом. "Ах, па она мене воли.", помисли зека сав срећан. "Жели да се још више потрудим око ње како бих је заслужио, а онда ће ми се предати." И он одскакута за њом у њену јазбину. Веверица је таман изувала сандалице, спремајући се на поподневни одмор. Зека више није хтео да чека ни часа. Одлучно зграби веверицу, и пружи своју њушкицу према њеној да је пољуби. Веверица га угризе, и поче да вришти: "Упомоћ! Упомоћ! Напасник! Упомоћ! Спасите ме!" Утом баш наиђоше два вука из патроле, ухватише зеку, и поведоше га са собом.

На суђењу зека се бранио ћутањем. И да је умео нешто да каже, једноставно није могао да говори. Оптуженог за напаствовање и неморал и блуд, очекивала га је најстрожа казна. Ипак, с обзиром да му је ово био први преступ, суд је одлучио да му укаже прилику да се покаје. Довели су му једну зечицу, која је била најискуснија у томе, да је заскочи. Ако то испуни, биће помилован и пуштен на слободу. Зека погледа у искусну зечицу, затим погледа у веверицу, и његово срце толико устрепта поново, да рече: "Не бих дао прилику макар још једном само да погледам веверицу ни за безброј заскакања безброј најискуснијих зечица!" Судије, стари зечеви, врло се расрдише на ове зекине речи. "Баците га старом лисцу!", повикаше сви у глас као један. Предвече, зеку везаше за стабљику трске на обали оближњег језера, где је стари лисац често ловио дивље гуске и патке и понеког зеца, и оставише га тамо самог да га лисац прождере. Зека пусти једну сузу, и она капну доле у језеро. Обори поглед, и угледа свој лик у води. "Па, ја нисам зец!", запањено ускликну у себи. "Ја сам предиван веверац!" Утом наиђе лисац иза трске, прогута га, и отиде на починак.
 

Timosten

Aktivan član
Poruka
1.073
....

Šuplje priče i prijatelj bez karaktera


Arko je moj prijatelj. Svakog dana mi krećemo u šetnju tačno u pet do šest. Družimo se već pet
godina. Ja sam njemu odan. Arko meni ne. Mislim da on nema karakter. Bez obzira na to, on je
moj najbolji prijatelj.
Danas smo opet šetali i ćutali, kao i obično. Tako se najbolje razumemo. Razmišljamo…

Brankovina, zadimljena, na sredini bubnjara ili kraljica peći, ko će to već znati.
Mesto naših brucoških okupljanja, druženja i pijančenja. Bili smo golobradi, mladi i mislili
da je ceo svet pred nama. Tito je već bio pokojni. Nismo se zbog toga sekirali,
bezbrižno smo pričali o svemu i svačemu, bili najpametniji i pili crno vino. To je bilo
mesto gde su poznati pesnici i pisci, boemi, zabavljali studente i “grebali” se od njih za piće
na raćun svoje slave. Da l’ zbog toga što su bili bez prebijene pare, zato što su bili škrtice ili
zato što su glumili boeme, nikad nisam našao odgovor.
Povremeno smo se pitali: Šta će biti sutra?

Bilo je to vreme kad je D. Ćosić izašao ili ušao u senku, ni to nikad nisam sebi razjasnio.

Onog dana kada su počeli da renoviraju K. Mihailovu ulicu svi smo znali da je djavo odneo šalu,
da ne ide na dobro. Nismo mogli ni pretpostaviti kakvo će ludilo doći. Počele su priče
o Kosovu i Bosni. Na Kosovu Albanci, u Bosni Lonac. Na opšte ludilo niko nije ni pomišljao.

E, ova priča nije o tom ludilu. Priča je o kolektivnom i pojedinačnom, o mislima.
Razgovaralo se u slavnoj Brankovini o svemu i svačemu, o Ničeu, Šopenhaueru, Andriću, Krleži, Kiš
je već završio obdukciju, Kami, Kafka, Kjerkegor (tada popularno ILI - ILI) …ne mogu
ni da se setim kojih sve tema nije bilo. Priče su trajale do jutra, konobari su zaključavali vrata iznutra.
Pesnici, studenti i konobari svi za jednim stolom. Lenjinov san je bio ostvaren. Najobrazovaniji
konobar u Beogradu je uporno sedeo i ispijao špricer, čekao je smenu.

Odlazili smo ujutro, mamurni, puni utisaka, prazni do besvesti…

A onda jednoga dana, kao što to obično biva, videh da sam sam. Nazvah društvo iz Brankovine
i rekoše mi da su i oni sami.

Počeli smo da mislimo, a misao ne trpi gužvu, tako mi reče Ranko.
Misao raste u samoći.

Umalo zaboravih, Arko je nemački ovčar. Ja i dalje tvrdim da on nema karakter.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.