Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

Poezija Marine Drobnjaković u avgustovskom "Libartesu"

http://libartes.com/2012/avgust/poezija/marina_drobnjakovic.php

20ox1j.jpg
 
Vojnici

Gde su ti Bogovi,ti heroji
ove jadne propacene zemlje?
Kuda ste otisli?
U potrazi sam za vama ali iznova se
vracam u krug. Uzvikujem ali odgovora nema.
Samo tisina koja izaziva najgnusnija osecanja,
samo tisina koja unistava nasa cula.
Ne prestajem sa potragom! Svaki atom svoje snage,
pomaze u potrazi. Pronaci cu vas,to obecavam.

Pronasao sam Vas. Mozda nije ni trebalo.
U dubini,ispod korenja najvecih drveca se nalazite.
U najmracnijem kutku Kosmosa,
mracnijim nego sama crna rupa. Hladno vam je.
Vase mlitave ruke su kao plavo nebo. Lice Vam je oronulo.
Ipak i dalje ste zivi. Snaga jos uvek postoji u vama.
Spremni ste da izadjete iz dubina,ali ne mozete sami.
Secanje je potrebno,secanje nas i narednih generacija.
Samo jedan spomenik,ili polozen venac ljubicica,
jedna recenica bice dovoljna da pokrene iskru.
Iskra koja ce izazvati erupciju lave u vama,podariti vam volju i i snagu,
da pobedite tamu.
 
Klasična jesenja jadikovka, ali šta je tu je.
Zapravo, tek kad sam ovo napisao, shvatio sam značaj pisanja kao terapije. :)


Ispovest

Ako jednom, srećan, pročitam ove reči, osetiću bol ovih prokletih trenutaka koje životarim pod prokletim tmurnim oblacima, i u bekstvu od ponovnog zatočeništva u prokleti svet tame ili od ponovnog susreta sa ovim prokletim bićem u telu deteta, pobeći ću od sebe samog i ostati usamljeniji nego što bih bio, ogoljen i ispijen, rascepan na dva duha; jedan večiti sanjar, kome su daleke zvezde jedini znakovi pored puta, drugi večiti tragičar kome je stalo do čoveka. Razdvajanjem, prvi će izgoreti u nebeskom plamenu, zaneseno hitajući ka zvezdama, drugi će skončati gledajući čemer čovečanstva, oba neshvaćena i nesrećna, sudbinom poražena, neoplakana, nevoljena, odbačena. Zajedno stoje, ali postoje. Razdvojeni ne staju, ali nestaju. U oba slučaja stradaju, neprimetno ili primetno.

Ako jednom, nesrećan, pročitam ove reči, prisetiću se svih stradanja skrivenih u mračne hodnike lavirinta prošlosti i sresti se ponovo sa detetom koje gaji otrov u očima. Neće nam preostati ništa drugo, pogledaćemo se i zaplakati, ono zbog budućeg sebe, ja zbog njega, nejakog, nedužnog, ali ipak prokletog stvora. Čitav životni vek ću pripisati besmislu i baciti se u naručje tamnom viru večnosti. "Bolje je ovako", pomisliću, a znaću da je svejedno, ista me sudbina čeka.

Ako se setim ove ispovesti, nekad, srećan ili nesrećan, mlad ili star, živ ili mrtav, znaću kome sam pisao, i zašto. Ali ni tada ti neću odati tajnu, a i zašto bih?
Mlad si, pred tobom je život, na tebi odluka, u tebi besmisao.
Odluči da živis, da koračas ili stojiš, da puziš, skačeš, ili letiš, svejedno.
Svejedno, jer je sve jedno.
Svejedno, sve je dno.

Ista te sudbina čeka!
 
Кад боље размислим (прогуглам :)), видим да си управу.
Слушао сам Марчела (додуше, песму "Тестамент" нисам, али свеједно), мора да сам од њега "украо".
Шта могу, тако је испало.
Хвала у сваком случају.
 
Cao svima, ja sam Andjela, studiram arhitekturu u Beogradu, a inace sam ia Trstenika, i obozavam da citam. Temu sam otvorila za sve one koji vole srecan kraj. Tek sinoc sam odgledala film Tri metra iznad neba i odusevila se. Odmah sam morala da pogledam i drugi deo, a posle toga skinula i knjige u pdfu...ali kratka je bila noc za sve to. Mozda mi je i krivo sto sam odgledala drugi deo, zato sto nije onakav kakvim sam se nadala da ce biti. Bolje da je sve ostalo kako jeste na kraju prvog dela, jer bi tada postojala neka nada. Trazila sam da vidim ima li treceg dela, ali ne, nema ga o.O Mislim da pisac nema nameru da pise treci deo koji svi zeljno iscekujemo. Zato sam dosla na jednu ideju, verovatno glupu,smesnu i nemogucu.Ali vredi pokusati. Sto da ne? Za one koji vole srecan kraj sada ga mogu i stvoriti. Sta mislite o tome da mi napisemo nas treci deo, mozda nas neko i cuje, mozda i uspemo nesto uraditi. Zato svi koji vole prve dve knjige i koji vole pisati i imaju makar malo smisla za to, neka se jave. Nadam se da ce nas biti dosta, da cemo zajedno stvoriti srecan kraj o kom svi mastamo, ne samo u knjigama, filmovima nego i u stvarnom zivotu. Da ce na kraju Babi i Step biti zajedno...
3msc.png
 
Zima

Šume sve dremaju pod belinom,
pod čistim, ledeno hladnim nebom
i one ptice nestale s pustih polja
daleko sanjaju svoje divne snove.
Sunce je pružilo lažne ruke,
zavodi duše u čeljusti beskraj,
tamo ih čeka i strepi za plenom,
da iscrpi k'o sok radost i smeh.
Sve su puteve zavejali snegovi,
svaka šansa skupljena od straha,
izlaz je svuda, al' traži vreme:
proleće uskoro sa poklonom stiže.

možda i najdepresivnija pesma koju sam ikada napisao.
 
Vidi se da si pisao u nekom određenom raspoloženju, ali zapamti- najbolje ne dolazi iz emocije koja trenutno vlada jer obično pređe u patetiku i izgubi se smisao. Emocije su takve da se ne mogu projektovati u pesmu u trenutku doživljaja, već nakon.
Zato mi se čini da su ti starije pesme mnoogo bolje; Ovde nudiš previše predvidivih "već viđenih" slika, ranije si imao neku inovativnost u tom smislu.
 
Šta mislite o ovome, mada je ovo čista zajebancija?

TI SI MENI DRAGA VEOMA DRAGA

Ti si meni draga veoma draga
Posebno u trenucima kad si naga
Ja sam s tobom u iskušenju i zato te volim
sve bi bilo mnogo ljepše kada
bih mogao da ti odolim

Znaš, ti si meni draga veoma draga
Ali uvjek tražiš nekoga vraga
Zar ti za sreću nisam dovoljan samo ja
Dobijen od boga na dar
Onako fin, pametan, lijep, čist
E ****** i svojevremeni alkoholičar

Ti draga nemaš razumijevanja
To je određeni manjak znanja
Jer nemožeš nikada dobiti sve
Uvjek mora biti koje mane
Zato zaćuti i odluku o nama sebi daj
i molim te više ne kenjaj
 
Strah

Leptiru sivi, zamahni
svojim beskonačnim krilima.
Nisu li nebesa divna,
i nije li miris čaroban
ove septembarske noći?
Težina koja te duboko probada
samo je privid -
kada dopipneš najzad zvezde
bol će nestati večno.
Ne, ne čekaj daleke sirene
jer one neće pomoći,
nego skini ljusku straha
sa svog izmučenog tela
i poleti ka krajnjoj sudbi.
Ja znam da se više ne bojiš.
 
Priča o vremenu

Radna verzija naslova: "Kako je idiot sistematski uništavan od strane iskrenih dušebrižnika"

Oni su bili tako uporni i toliko dosadni, da mi je u jednom trenutku došlo da lupim šakom o sto i urliknem besno: “Dosta!!!“ Penjanje na frižider je ionako u našoj kući odavno zabranjeno. Ljuštim krompir, a oni zvrje, jure, kikoću se ko da im je poslednje. Nema za njih napolje, nema ni unutra. Kao da su van vremena i porstora. Kao da su odavno stigli negde, gde se ja toliko trudim da doprem, a nisu se ni borili za taj put. Kao da su oduvek znali kako treba i kako mora da bude da bi bilo ispravno. Nekad imam utisak da su bezlični, nemaštoviti. Kada ih oteram u ćošak, znaju da satima tamo ne rade ništa. Nekad se lagano iskradu sednu ispod prozora u mračnoj sobi. Imaš utisak da meditiraju. Deluju tad kao da su beskrajno nesvesni svog postojanja i sveta oko sebe. Kao da ulaze u nekakve predele duše, koji ih zovu u večite smiraje. Kao da, dodatno spoznajući sebe, oni bivaju sve sigurniji u svoje daleke izvore, iz kojih su potekli. Njih nije briga da li ću pričati sa njima, ili ću samo biti tu, posmatrati ih, proučavati, ili ih neću ni pogledati. Nekako su sigurni da će ostati tu. Da ću ih pustiti da me gnjave, da mi šišaju kosu svaki put kada im se prohte da uzmu makaze u ruke.
Danas su baš preterali! Danas sam rešila da im se najebem keve! Slušajte vi, sotonjare jedne! Ili ćete da mirujete, ili idete van! Ali baš baš van! Izem vam vašu buku! Onaj plavokosi samo me pogleda pogledom tipa „već viđeno“ i nastavi da drema pored prozora. Znam ja, čeka on svojih pet minuta. Advokat, jedino se on još uvek blago iznenađuje ovakvim mojim reakcijama, prekrsti svoje ionako nekako uštogljene ruke i lagano ih, uz značajan osmeh, spusti na sto i isprsi grudi ko klinka koja još ne zna koje su prave vrednosti u životu, pa prsi sise sve u šesnaest. Prostreli me nebo plavim očima i, onako sa pola glasa, izusti: „I, šta nam možeš?“

„Šta vam mogu? Mogu, recimo, da vas izbacim odavde. Dosta ste stanovali tu, jeli, pili besplatno, lumpovali, a zauzvrat ništa korisno niste dali. Nijednu lekciju, nijednu pouku. Ama baš ništa! Mogu, na primer, i da vas ubijem! A mogu i da vas iskoristim! Kako? Tako što ću vas ubaciti u priču.“

„Ali ti si to odavno uradila. Mi smo od početka deo jedne priče. Šta je tu novo?“

„Novo je to što će sad ova priča biti napisana. Ali vi nećete biti glavni likovi. Bićete nešto sasvim drugo. Meta. Ono nešto što ću morati da razorim.“

„Slušaj. Nemoj da mi govoriš iz budućnosti. Ono što sad govoriš, to ne misliš. Pomislićeš nekad, ali ne sad, i pitanje je koliko ćeš uspeti da se izboriš sa tim teretom, da li ćeš uspeti da stigneš do cilja. Sada budi iskrena i prema nama i prema sebi. Da li si dovoljno jaka da kreneš u tu pustolovinu?“

„Da li sam jaka? Kako, pa ja sam oduvek jaka! Naravno, krećem već odmah!“

„Ako si jaka, zašto si čekala do sad? Zašto ti je milion puta ova ideja prošla kroz glavu, a još nisi krenula ka ostvarenju. Godinama odlažeš. Zašto?“

„Pusti me da krenem! Ja sam sad to čvrsto odlučila i neću odustati. Nekada sam odlagala. Možda sam bila kukavica i plašila se šta ću sve otkriti o sebi. Možda nisam ni htela da pogledam unutar sebe. Uopšte ne želim da razmišljam o tome, želim da krenem!“

„Onda kreni već jednom! Samo, dok koračaš tim putem, imaj na umu da ćeš mnogo puta svesno raditi na svoju štetu. I, molim te, pošto si odlučila da praviš tu retrospekciju događaja, a ja ti sad pričam o onome što će tek da se desi i na osnovu čega ćeš tek izvlačiti pouke, najiskrenije te molim da se, kad budeš tumačila prošle događaje, i osećanjima vratiš na njih. Da ih iznova proživiš kao prvi put i da ih tek onda beležiš. Jer ti sad deluješ u vremenu koje je buduće onom što se več desilo, a što je osnova za početak ove avanture. Kreći! Kreći i ne spuštaj krila!“

Nastaviće se...
 
Egoizam, duhovna praznina. Besciljni dani, pustošni razgovori, izveštačena radost. Gluma, isfolirani likovi, sudbine od gline. Laži, beznađe, pustoš. Reči bez značenja, osmeh bez radosti, život bez svrhe. Ljubav na papiru, mržnja u vazduhu. Životare na međama vremena, izmišljaju snove, priželjkuju blaga, vape za iluzijama. Ljudi koji žure kao da zaista imaju cilj. Kao da sati stvarno postoje, kao da trenuci koje gube imaju nekog značaja. Kao da niko od njih nije svestan umiranja, prolaznosti, sveta čiji je deo. Niko od njih i ne sluti koliko sličnih života traje zajedno s njihovim, koliko se mogućih svetova otvara u budućnosti ka kojoj očajno hrle i koilko je prošlosti ostalo iza svih njih, i kako će i njihovi ništavni trenuci jednog dana biti na smetilištu istorije, nepovratno raspršeni iza jedne nove generacije. I u toj velikoj gomili apsurdnih stvari oni i dalje nalaze opravdanja za svaku banalnost, za svaki uzaludan krug, za svaki bačen život.
 
evo i ovde da potrazim pomoc. dakle imam u planu da napisem knjigu cito za sebe,devojku,drustvo. za sada ne mastam o vecim izdavacima s obzirom da nisam knjizevno obrazovan. imam temu koja dugo stoji u meni usled raznih inspiracija. mogu da zamislim pricu do odredjene tacke,onda se zapitam sta dalje -.-. otvoren sam za svaki predlog i pomoc.nadam se da ovde ima takvih koji zele da pomognu.
 
Direkt:
Džaba tema bez realizacije. Poenta je da sve staviš na papir, i donekle oblikuješ. Donekle, jer ako ideš sve smišljeno, ono što može doći u procesu pisanja se gubi.
Što znači- samo kreni.

Ljudima je najteže da krenu; svako ima ideje
Kliknite za proširenje...

Procitah jedan roman Tomasa Bernharda u kome on na dvesta i kusur strana pise kako pokusava da napise knjigu ( o kompozitoru Mendelsonu),
ali ne uspeva ni do kraja romana da napise prvu recenicu. I da slazem se ( iako ja ne pisem) da treba da pravi beleske, da zapisuje sve sto mu padne
na pamet , a ima veze sa tom knjigom i jednog dana ce ga muza posetiti pa ce imati ceo koncept.
 
Trebaš mi

Sada mi nedostaješ
sada verujem u to
boli me da gledam i mislim kako sam umesto
neba izabrao pakao.

Zato što mi nedostaju tvoji poljupci
zato što umirem iznutra
ja odlazim od tebe ka tami
i pronalazim sebe u blatu.

Istina je da sam loše
patnja je vrištanje.

Da, trebaš mi
trebaš mi
da sećam te se,
nedostaješ mi, osećam te u duši

Da kajem se, mrzim sebe,
ali šta to sada vredi.

Sada mi nedostaješ
sada se osećam izgubljeno
sada mogu da osetim samoću
koja me toliko plaši.

Zato što mi nedostajes u mislima
zato što je bol toliko intenzivan
da preživiš poslednju bitku
znači prepešačiti pustinju.
 
Moj trip je automatsko pisanje. kada napišem nešto, pesmu ili priču, sve je to već viđeno u mojoj viziji, i sve što treba da uradim je da zapisujem to što čujem i vidim. I kada se nekada vratim na neki tekst, i dalje je tu svaka rečenica gde je i trebala da bude napisana. A iz hobija zapisujem snove, tačnije vodim dnevnik snova. Redovno sagledavanje i u što više detalja opisan taj svet, budi maštu do neslućenih granica. Setite se kada ste bili deca, kako je čudesan bio taj svet iz vaše mašte. To nije bilo ništa drugo do sagledavanje astralne ravni iz koga direktno proističu naši snovi. Meni je svaka knjiga koja je uobličena u neki šablon nezanimljiva. Volim ritam, volim žargon, volim da osetim ulicu kako pulsira. Da osetim duh vremena u kome živim. Da rečima opišem taj haos koji je konstantno oko mene. Da kao pesnik a priori izvršim misiju: da ljudima dam da vide svet kroz moje oči i moj duh.
 
9. mart 2013.


Blejali smo kod ortaka iz puke Božije promisli. Naizgled običan dan pretvorio se u susret.Tog jutra sam se video sa Zlajom, našim zajedničkim ortakom iz osnovne. Išli smo u grad sa Nešom, na godišnjicu narodne pobune. Zajedničko nam je što smo sve to proživli na ulicama istog grada '93. - '94. I ostalih godina. Nije bilo ništa spec, samo smo pokazali da nas još uvek ima. Pričali smo o muzici, o nečemu što smo gotivili još u osnovnoj. Mi smo živeli tu muziku i bili smo alternativa okolini. Kad smo bili klinci, nikada nismo bili gajbi. Uvek smo tražili da vidimo šta ima tamo. Ja, Zlaja, Sale, ekipa iz razreda. Nismo znali za komp, priroda je bila naš mentalni ekran.

I ništa. Vratimo se iz grada popodne. Kao peace brother, keep in touch! Uveče banem kod Aymena, i dođe po nas Sale; on se inače druži druži sa Aymenom , a i ja s njim. Odemo do Saleta, on završi muše, skuva kafu i sipa nam po sok. Izađemo napolje, pa svarimo voter pajp, i tu nas džidža čačne. Čim smo ušli u stan, Aymen smota još jednu buxnu, pošto kao žurimo. Opet izađemo napolje, zduvamo buxnu i pokidamo se. Sale baš i nije u ok odnosu sa Zlajom al ja sam ok sa njim. I celo vreme je puštao YouTube klipove o generatoru na magnetni pogon. I ima neke super magnete, kao skuplja ih za to. Oženjen, ima malo dete, žena radi treću. Živi kao podstanar, ima vlagu u stanu i oseća se buđ. Merka zgodne komšinice, ženi se javlja na fon.

Aymen je prespavao generatore. Sale ga iscima da se probudi. Koji ti je, reče Aymen, vidiš da sam umoran. Ajde nemoj da spavaš sad, reče Sale. Kada je došao sebi, Aymen shvati da je gladan. Upita Saleta gde je hleb, a ovaj reče: Neću da ti kažem! Aymen je ustao, počeo da traži hleb i celo vreme se češkao. Mi smo se pocepali od smeha, čista fleška. Pomislih, gde su oni klinci koji su živeli slobodu, koji su bili priključeni direktno na Astral? Evo nas! Ecce homo! Jbt, imamo 33 godine, kao Isus kada je počeo da pripoveda Istinu. Živimo u pravom pravcatom paklu sa svojim zakonitostima i ograničenjima. Nikako da se cimnemo, a patimo. Ili, Ili, lama savahtani?

Napolju je padala kišica, pitah Saleta da me odbaci na stanicu. Uz put mu rekoh, znaš, klincima sam pričao kako smo se zezali kad smo bili klinci. I mnogo im se dopalo. Znaš kada smo istraživali, crtali mape, preplovili kanal na onom deblu? Sale reče, a sećaš se kada smo skakali sa one kuće? Zlaja se tolio zabo u pesak da nije mogao da se iščupa! Smejali smo se u glas. Sada, dok pišem ovo i dok kompletiram sliku u glavi, pred očima su mi livade bezbrižnog detinjstva. Preživeli smo građanski rat, ekonomske sankcije, prognane, ulične proteste, inflaciju rekordnu u svetu. Novac nismo znali kako izgleda. A ipak smo bili bezbrižni. Tu je ključ slobode, gledati na svet kao dete, sve doživljavati lako i u pokretu. I ma šta da se desilo, samo furati dalje.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Pisaća mašina Agate Kristi i rukopis njenog poslednjeg romana na izložbi
Odgovora
0
Pregleda
118
Nina
Nina
Baudrillard
Prometejev čitalački klub - februar
Odgovora
1
Pregleda
150
Black_star
Black_star
KPCTAHK
Da li ste pročitali, prijatelji, veliki i mali
Odgovora
0
Pregleda
171
KPCTAHK
KPCTAHK

Back
Top