Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Sitan čovek, velika sena


Sram da me bude, uzjahala sam lane,
uzjahala sam lane kako bih se vratila,
uzjahala sam lane,
preskočilo je preko i ubacilo me unutra,
na ovo mesto, kad je sunce zalazilo.

Našla sam sto, no ne mogu da jedem,
hrana je gorka, miriše na metal i crno.
Vetar duva preko obroka koga neće biti,
vetar duva preko kolača koji ne vidim,
vetar duva preko soka koji je presušio,
vetar duva, a pušta glasa.

Vidim prilično sitnog čoveka; baca veliku, veliku senku,
neuredan je, ali i dalje čistiji od ove velike trpezarije,
nije čak ni vreme za večeru, poslednji obrok je davno prošao,
i pravim banket za jednu osobu na mestu koje nekad beše.


Boja se ljušti,
noć u Nigdezemlji.

Cveće izbija kroz beton,
noć u Gradu.

Našla sam krevet, no ne mogu da jedem,
priče su bezvučne, ništa mi ne govori,
vetar duva preko lišća u godnicima,
vetar duva preko perja u pećnici,
vetar duva preko ljutito bojadisanih zidova,
vetar duva, preko svega.

Vidim prilično sitnog čoveka; baca veliku, veliku senku,
čemeran je, ali svetliji od skamenjenih silueta na zidovima,
nije čak ni popodne, pada sneg i mračno je,
i pobeđujem u trci automobilčićima za jednu osobu u mrtvom parku.

Sram da me bude, uzjahala sam bizona,
uzjahala sam bizona kako bih otišla,
uzjahala sam bizona,
preskočio je preko i odveo me je,
sa ovog mesta, u cik zore.

...

Sram da me bude, uzjahala sam lane,
uzjahala sam lane kako bih se vratila,
uzjahala sam lane,
preskočilo je preko i ubacilo me unutra,
na ovo mesto, kad je sunce zalazilo.
 
Pohotom tela vojujes protiv Duha,
a dusa prazna,neispunjena i nezasicena.
Ceznes,kao da prolaze vekovi,a ono-trenutak je vecnost.
U prosoru bez vremena,sa malo vazduha i
puno uzdisaja-gusis se.
Ceznes,a sve sto prolazi,ciniti se da je samo zbog tebe tu,
kao da zbog tebe dolazi?!
Ti si nezasita!
Ne samo okolina,mracni ponori,dubine,
dim bez kojeg neces da dises,
nego i ona pohota te jede,izjeda-ti trulis.
Bez one suze sa osmehom i onim,podmuklo nevinim pogledom-ti si nista!
Ono sto govoris u sebi,
mislis da neko cuje?!!
To su zvuci violine bez zica,harmonike bez dirki-toje praznina bez eha.
Zamisli se,spusti pogled,
pogledaj dim oko sebe,
pogledaj zutilo tvoje koze,
vidi prazninu sebe-ti si nista!

Milan Vecanski
 
Element sjedinjenja stoji sakriven iza odluke,
zakljucan,iza zatvorenih vrata
u prostoriji u kojoj ima vazduha samo za pokretanje jednog uma i srca,
ili dva,
ali da ga koriste naizmenicno.

Da bi smo otvorili vrata i vecno naizmenicno disali,
moramo da sklonimo sve sto se nalazi ispred njih,
a da pazimo da taj vazduh ne bude zagadjen i prljav.
Cistota,jedinstvo i pokretanje,
dolaze od nasih dela koja sa zeljom i potrebom postaju jedno.


Svaka strast,sama je po sebi nemir,
a posle prevelike strasti tj.nemira,
dolaze posledice.
Svi mi tragamo za necim vecim od ljubavi,
lepsim od paznje i duzim od posvecenosti.
A ti si u toj potrazi izgubila samu sebe,
kucajuci na pogresna vrata,
koja su za tebe vec bila otvorena.

Milan Vecanski
 
Ajmo sada
nešto jednostavno

Kao neprospavana noć
kao nezaliveni jorgovan
na terasi šestospratnice
kao jutro bez kafe
kao Vrana
koja me pozdravlja
svako jutro
sa susednog krova
kao jogurt
koji je teško
otvoriti
kada ti se ruke tresu
Strašno ako te neko gleda
Procenjuje
i proračunava
ili još bolje
Jer to znači
- Ma ne marim ja -
a i neko će mi otvoriti
taj prokleti
jogurt

Jednostavno
i nimalo tužno
 
Poslednja izmena:
Na prljavom prozoru
Kroz osmicu od dima
Gledas put

Iz soljice sa
plavom slicicom vrba
Pune gorkih suza
I gorkih kletvi
Gledas put

Spavas
Bude te
Jutro je
Na put

Ptico
Sto nikad prozborila nisi
Progovori sada
Reci mi
Kuda vodi vijugavi put
Iza uma
Na pocetku zadnjeg sna

Kad dodjes dole
U raj
Vezacu ti oci
I nikom necu dopustiti da te budi
Zaboravices imena I lica
I ici cemo na put
Bez kraja

Na kraju soljica samo padne
Razbije se
I prolije se sav jad I gnev
Prokletnika

U tom slucaju gospodine
Neka krene ovaj voz
Iz grada duhova
Neka pocne Put
 
ПРОФАНА САДАШЊОСТ НАША...

Неки тмасти облаци надвили су се над нама,
Све наше душе су обухватиле
И у само срце су се слиле:
Неке злосутне мисли и страдања,
Више живот не „живимо“-умрла су сва наша надања.

Где год погледамо видимо развалине,
Гробове,пустош,рушевине,
Згажен је сваки морал,зацарили су пороци,
Ништа више није ко што су нам оставили праоци.

„Отворило се подземље“, јазбине,пећине,
Из њих су измилеле:звери,пацови,змије и гмизавци мали,
(Ко да су из Свемира на Земљу пали),
И од једном постадоше суверене величине.

Као плима нарасла су:разбојништва,
Трговина наркотицима,пљачке,убиства,
Разврат и блудња,
Свугда се осећа „опојни мирис“ труљења,
За то су сва наша богатства „обрана“.

Криминалци,лопови,блудници,идиоти,
Из васколиког колорита криминала,
Постадоше „угледни бизнисмени“,
(Са својим богатством сада су на цени),
Док ратни профитери „постадоше патриоти“,
А то сада није „ствар мала“.

Васкрсли смо мрачне душе и репове,
Који су у несувислом времену транзиције
Накуповали некретнине и напунили џепове,
И остварили своје „суверене позиције“.

Рокада животних вредности је још од када извршена,
„Крадуцкање“ је одавно легализовано,
„Способност“ је одсудство гадљивости на лоповлук,
За оне који су на власти све је дозвољено,
Зато су сва наша надања распршена.

Уместо хероја,џинова,
Који су нашу богату историју стварали
И светиње Православља одржали,
Странке су постале „Божанства нова“.
Њихове вође су нашим животима „загосподарили“,
Јер Овде можеш све да имаш,
Ако се на њихову идеологију „примаш“.

У безнађу живи наше поколење,
Које тражи друкчије живљење.
А „значајним“ је проглашено наше јавно мњење,
Које велики утицај „има“ на синдикате,
(Поткупљене режимске ћате),
Који „изборише“ за радне људе плате,
Које им годинама и годинама нису дате.

Живимо у добу када је све „извесно“,
Наша будућност је „светла у српском рају“,
Ал`нас тамо не примају.
Мада би тамо „ко шеици живели“,
Ал` „хлеба и игара“ не би смо толико имали,
Ко што их сада имамо на претек,
Док их тамо не бисмо имали ни за лек.

Имовина у селима је сва запуштена,
Коровом су обрасле њиве и пашњаци,
Нигде плач деце да се чује,
Нема младости,бела куга царује,
Само каткад се чују болни старачки јауци.

Нека мрачна тама
Надвила се над нама.
Не види се ни педаљ Земље наше,
Нигде зрака ни светлости,
Само безнађе оста да се „гости“.

Ал` кад се „отвори небо“ над нама,
И „громови“ почну срахотно да праште,
Разбуктаће пожаре на све стране,
Тешко оном ко им на пут стане.
А доћиће и до „страшног суда“,
Јер одавно болује моја Земља худа.

Куда ћете онда „суверене величине“?...
Куда? Куда?
И гле,каквог чуда?!
Огромна светлост с истока ка нама долази!
Гори! Небо гори!
Ил` то Бог на Земљу силази?
Да „суверене величине“ и светске тиране
У пакао пошаље,а ко им се душа за злодела не покаје.

Ил` да све народе помири
И сукобе на Земљи смири?
Ко то да зна? Ко то може знати?
Када су Господњи путеви непознати!
Видећемо кад светлост и ватра стигну до нас?!
А тада! Знаће се које за пакао,а ко за спас!
 
Kafa se jos nije ni zakuvala,a on je vec trcao niz stepenice.Pratio je miris njene kose i zaostale slike vidjene njenim ocima.Tesko je bilo gledati ga u tom stanju.Razdor pazljivo stesnjen u um.Cist ocaj koji je curio je niz tu dvomesecnu bradu.Trcao je i trcao.Van svake preforsiranosti ka cilju koji nije video kraja.Izasao je iz zgrade i izleteo pravo na autobus.
 
СВИРАЛА БАБА!...

Свирала баба у кларинет
Тако силно да је чује цео свет,
Да покаже да још умећа и даха има
И да ће се њена свирка свидети свима.

Али нажалост, све не иде
Тако лако да је сви чују и виде,
Јер баба наједном да свира стаде
И кларинет јој из руку на земљицу паде.

Усплахирена, свуда око себе погледа
Да своје најмилије угледа
Са очима пуних немира,
Суза, туге и бола,
Зашто баш сада престаде да свира,
Кад је коло већ одсвирала допола?

Баш сада када је заносно свирала
Најлепша, за игру, народна кола,
Ал' даха више не имаде,
Ничице на земљицу паде
И никад више са ње није устала.

Тако и наша власт, ко храбра баба, стално „свира“,
Ал' та „свирка никог не додирује“ ,
Јер кад народу црева крче, нико нема мира,
А камоли још да се њеној „свирци“ радује.

Тако је и храбра баба
Хтела да свету покаже све,
Али узалуд, све је џаба,
Када више нема ње.
 
Лажу те, Земљо моја!...

Лажу те, Земљо моја!...
Лажу те и то сваког дана,
Јер још крвари жива рана твоја,
Коју ти нанеше Арнаути и Сатана.

Лажу те, лажу, још и те како,
``Велики војни стратези``-цивилно одабрани,
Да се Земља миром брани,
О, то се бар могло видети лако,
Кад су ти силом део територије ``откинули`` душмани.

Лажу те, Земљо моја, лажу,
Да се без војне силе отета
Територија у поседство своје враћа,
То говоре ``наша на власти браћа``.
Па зар нам миром Космет отеше светски тирани,
Ал` то снисходљивци не смеју да кажу?

Лажу те, Земљо моја, Земљо исконска,
Удворице које се за власт боре,
Зато безусловно слушају шта им зборе
Они који су те бомбардовали.
Стога те до амбиса доведоше
Земљо моја, Православна хришћанска,
Јер за њих није битна част, родољубље и идеали.

Лажу те, Земљо моја, да рата
``никада`` више неће Овде да буде.
Па зар тако мисле да лажу твоје људе?
Балкан је увек био ``кост у грлу`` светских тирана
И зато су увек желели да на њему
Буду са својим трупама ( базама ).

``Нашим`` органима власти наредише
Сатана и ``Велики брат`` :
Кол`ку војску смеју да имају,
Да млади људи војну обавезу добровољно осгварују,
Јер ни у ``сну`` више неће бити рата у Овом крају.

Тако да синови твоји
оспособљени неће бити стручно,
Земљо моја, поносна Словенска,
Нити ће моћи твоју целовитост одбранити,
Од оних који војну силу употребе бесомучно.

Шта је данас родољубље и част?
Органи власти то заборавише,
Јер се остваривањем својих интереса бавише.
А ``отровала`` их је ``и једина алтернатива``-
западњачка река,
Иако се пет ратова Овде водише прошлог века.

Сервилност органе власти је захватила,
Нису свесни ни достојни историје своје,
Јер им се душе за богатство своје боје,
Зато желе у НАТО, да би се Земља, ``ратова решила``.

Све ишчезе сада у њиховом разуму,
Јер немају крепост наших предака и вољу,
Који витештвом бранише Земљу своју.
Више пута отете делове и целовиту територију
Себи враћаше од свих оних који на Њу кидисаше,
И отимаше делове територије свете Земље наше.

Занемео од злочина, страве и ужаса,
Слушам каква сва зверства починише,
На нашој крвљу натопљеној Груди.
Па Сатану и ``Великог брата`` питам :
Да ли су звери, људождери, монструми ил` људи,
Те Арнаутима са њиховим знањем дозволише
Да то учине, те ``људске`` псине,
и зашто све то од свог народа и света сакрише?

Ваљда су мислили да од поубијаних, закланих људи,
Свих родољуба и Срба,
све органе изваде и у своје људе уграде,
Да би и они људи постали, душу и храброст имали,
Као што је наши људи имаше,
Пре него што их киднаповаше, заробише
и зверски поубијаше.

Презирем малодушност и понизност
Органа власти моје Земље свете,
Јер немају храброст и решеност
Да свету, Арнаутима и Сатани кажу :
Да ће се борити свим ставкама међународног права,
Али и свим средствима којим располаже држава,
Да „откинуту“ територију у поседство своје врате.

На Балкану, моја мила Мати,
мира неће никада бити,
док се Космет у наручје твоје не врати.
То морају Сатана и ``Велики брат`` знати,
Јер ће из нанесене болне ране крв стално капати.

Та љута рана скоро зацелити неће,
Јер више од деценије тај жар те пече.
Тај жар који тиња у једном трену ће се распламсати,
У безброј варница које ће у дух и снагу
Пркосних твојих синова ужести,разбуктати,
Духом родољубља и силе душе ће им запалити,
Те више неће покорности имати
Према Сатани и Арнаутима.

Уз челична крила носилаца Православља,
Наших савезника и пријатеља,
Синови моје Земље неће окупацију више трпети,
Нити ће икакве милости имати према њима:
Светским крвницима и тиранима.
Тада ће и крв њихова пролиптати,
Јер за њих на Космету никаква славља више неће бити.

Гледам све те лепоте и богатства моје родне Груде,
Земље моје, крвљу заливене,
Молим те Боже – Ти помози њене људе
Да врате Космет у поседство своје,
И заувек заштити од катаклизме Њу и синове њене.
 
LJUBAVNI SONET

Ima neke strasti u očima tvojm,
Volim beskrajno te tvoje oči zelene,
Ah, taj njihov plam omađija mene,
Niko još ne zna, da te volim svim srcem svojim.

I taj žar što tvoje oko u mom srcu stvori,
Ugasiti niko ne može više,
Mila, tvoje čari srce mi omamiše,
I krasni izgled tvoj stalno mi dušu mori.

Čekam da slasti sa usana tvojih pijem,
Eh, i da tvoje krasno telo ljubim i milujem,
Volim te neizmerno, moja srećo i radosti.

Ima puno žara u tvojim poljupcima,
Ćar bi bila, i tvoja i moja, da te ljubim noćima
I da večno ostaneš najlepši dragulj moje mladosti.
 
MOJOJ LJUBAVI...

Ivana je lepa devojka,
S nje draž i ljupkost greje,
Njen umilni glas je ko sunčev sjaj
I miris što sa cveta orhideje veje.

Smeje se tako veselo i srećno,
A ispod mednih usana
Katkad sevne niska bisera beli’,
Voleo bih da je gledam večno
I da srećan život sa mnom deli.

Volim je neizmerno sa plamom
Koji mi dušu potpuno izgara,
Jer ona je moja žudnja stara,
Zato želim da sav život provede sa mnom.

Sva duša je moja obolela
Od njene lepote i krasnog tela,
Ne znam kako boli da sa duše skinem,
Jer raj s njom viđah i za njime ginem.

Kad bi moja bila sva vaseljenja
I živog bih Boga zvao,
I sve nebo i sve galaksije
Njoj bih na dar dao.
 
MOJA SI...

Moja si ljubav ti,
Slatki anđele, ubavi;
Moja si radost i sreća,
Već mnoga, mnoga proleća.

Moja si želja i patnja,
Otkad upoznah tebe;
Moja si neprestana čežnja,
Da te imam kraj sebe.

Moja si vatra i plamen, mila,
Što mi u duši gori,
Jer to mi žudnju u srcu stvori,
Za tvojim čarima, kojim’ si me osvojila.

Moja si, iako nisi bila,
Moje si jedino pijanstvo i omama;
Moje si ushićenje i zanos, mila,
Moj si san koji sanjam noćima.

Moja si, al’ to stvarno ne beše,
I ako se tvoje sjajne oči vragolasto smeše,
Ti samo beše sen i trepet razdanja,
O kojima će duša moja večno da sanja.
 
Na njen rođendan

Ljubav,
potopljeni svijet,
epilepsija...
Tonem,
ne znam plivati,
utopljenik na pijesku
u zoru
i jele vite
u njenom prozoru.
Zovite zoru,
molim
zovite zoru
da me nađe
i pokaže put.
Plaču kaluđerice u horu,
red
crnih stabala
maršira prema sumraku,
noć uplakana
ruke oko mene
savija
i sve je ljubav
sve - epilepsija.

Zove
žena u crnom
sa praga
doma srušenog,
plače i zove
Boga
ogluvjelog,
zove anđele
da upale
grede polomljene,
da vatrom
tamu iz srca
protjeraju.

Marija
zaplači moja Marija
i kreni
na put
ka novim svitanjima,
neka te
ljubav ne uplaši
neka te nebo
od tuge sačuva.

Cigani
vaše su čerge hramovi,
hramovi slobode ljubavi,
bubanj
udara u grudima,
voljim vas
čergari,
divim se vašim hordama.
Srce je
ogledalo slomljeno,
grudva snova
okamenjenih,
srce je
zgarište,
izgorelo
kad sam ga
dao drugim ljudima.

Sunce
odbija da sija,
nije više
u Zemlju zaljubljeno,
gubi se
začarani svijet,
klija u ljudima
ljubav,
klija
epilepsija.

Ostani
ili odlazi,
sama izaberi,
svoje snove ostvari
ili iznevjeri,
mene više niko
ne može da prevari,
ostavljenog
i ti me ostavi,

izdao me i život
pa šta
od ljudi
da čekam....
 
KUNEM SE...

Kunem se,
ostade mi samo ovo malo srca izgorelog
i nade što zvijezdama streme,
sve bih dao
da opet vidim to oko vedro
i da noći ne budu nijeme
jer
moja noć svijetla nema,
luče su ,sjajne,davno pogašene,
iskra se
u pepelu uspomena skrila
i samo je tama oko mene.
Samo tama
da jutro ne bi zajutrilo,
da zora ne bi zarudjela,
sve se lijepo od mene skrilo,
ruža crvena odavno je svela,
ruža i ljubav mrtva ispod pepela.

Kunem se
ni prema nebu više glavu ne podižem,
ne pozdravljam zvijezde udaljene,
crv sam što u blato uvaljen,gmižem,
sve dobro je visoko iznad mene,
sve dobro je kod tebe ostalo,
daleko,od kraja svijeta dalje,
imam još samo ovo srca malo
a i ono me crnoj tami šalje.
Crnoj tami
tamnijoj od tvog oka,
u ponor,u bezdan...U grob
zvijezdo moja visoka.

Kunem se
među ljudima nema mjesta za mene,
snovi su zanosni davno izblijedili,
samo ruža što vene i uspomene
govore da smo nekad živjeli,
samo toliko...
Ostalo je zapisano u velikoj knjizi sudbine
i kad sve prođe
i kad sve mine
za našu ljubav da se zna...
Radi istine.
 
Zakljucaj se,
Uzmi kasiku I skuvaj
Jos neki minut slobode I utehe

Nista pametnije ne mozes uraditi
U mrtvom zapadnom gradu
Nego preziveti jos neki dan

Lutalice u hladnoj noci
Lajavi psu svih slepih ulica
O da
Znamo kako je dobro
Kada blagi meki zubor
Prelije tisinu I smrad

Oteraj lopova
Razbija bravu zakljucane tuge

Grohotom se smejes

Zaspao bi
Oci se sklapaju
I tako je dobro
I tako je sigurno u tisini
I tako je prvivlacno
Zaviriti dalje
I otkriti sta ima tamo
Iza straha
Iza kraja

Zaspao bi
Ali nemoj
Brzo skoci na noge
Nista pametnije ne mozes uraditi
U mrtvom zapadnom gradu
Nego preziveti jos neki dan

Sacekaj andjele
I ispunjenje obecanja
Otetog na prevaru
Od Boga
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top