Komšinica
Čovek postoji sve dok ne ispuni, njemu nepoznatu ali najvazniju duznost, ili dok ne uprska svaku mogucnost njenog ispunjenja.
Te i takve misli mucile su čelo Matjaža Kola u stanu , na drugom spratu, nekakve mišje zgrade u Ljubljani. On se , dakle, posle teškog dana u lokalnoj firmi boja i lakova, gde je radio kao knjigovođa,oko četiri sata poslepodne vratio u svoju jazbinu. Već tri, četiri dana, radio Študent, javljao je o najhladnijoj zimi koja je zadesila srednju Evropu u poslednjih šezdeset godina, o tome kako se boriti protiv ledene nemani, i naravno o čudacima i njohovim dovitljivim načinima grejanja.
U stanu Matjaža Kola vladala je odista nepodnošljiva studen, te je on brže bolje otišao u svoju spavaću sobu, zaključao se i uključio električnu kaljevu peć, koju je juče, uz dosta truda osposobio za rad ( o grejanju preostale dve prostorije Matjaževog doma, nije bilo govora. Sa mizernom platom, jednostavno nije mogao priuštiti i taj izdatak).
Međutim, prilikom prvog paljenja peći još od prošle zime, a kako se na grejačima nalazila ogromna prašina usled manjka pedantnosti vlasnika, prostorijom se širio nesnošljiv smrad. On se može opisati, kao dugotrajan miris masti. Tepih je zaudarao na pseću mokraću i statičnost godinama nepomeranog nameštaja. Svo to silno drvo, najpre konstrukcija Matjaževog kreveta, onda uzki ormar i ramovi za prozore, izglealo je kao sivkasta, vlažna zemlja. Ogavno i trulo. To ga je uznemiravalo.
Kada je jutros ustao iz kreveta, Matjaž je znao da će i danas biti poražavajuće potišten. Ali pored te grozne slutnje, znao je i da mu je potreban odlazak na posao, zvocanje nadređenih i doručak sa kolegama. Šta ga drugo održava, nego kretnja i rad ?
Vremenom se Matjaž i navikao na smrad peći i ružnoću svoje sobe, kojoj se svakodnevno čudio, ali i svakodnevno na nju zaboravljao, trom i nemoćan da je promeni. I tako ležeći, sklopio je oči. Na kapku njegovog desnog, obolelog oka, kao da je kolo divljih stopala izazivalo treperenje i bol. Sa tim treperenjem odjednom su u Matjaževu svest nadirale uspomene iz detinjstva.
Leta je kao osmogodišnjak provodio u očevim šljivicima, u grubim igrama na zelenim poljima i dugim putovanjima, koje ponajviše pamti po vucaranjima majke i njega po železničkim stanicama, kada ga je ona ljubila i kupovala mu grisine. Pa onda onaj vreo septembarski dan kada je Ana u trećem srednje obukla laku purpurnu suknju i šljokaste sandale, isti onaj dan kada je nespretni David slomio nogu. Setio se i onih subota, kada su majčine tužne i zelene oči činile njeno lice sa spuštenim obrazima nekako nestvarno lepim. Iste takve oči imla je još samo baka Mira, ali su se njene u vek davile i nestajale u naborima okolne kože. A ona mu je pričala jezive priče. Kako je njena neuka ćerka, oplemenjena majčinstvom, nosila bebu kroz drugo dvorište, zapela o ciglu i svom težinom ju spljoštila u naslaganu kurzovinu. Mrtvo, krvavo telo u beskrajno žutoj kurzovini. Žaljenje je brzo prestalo, te je i majka posle sata plača uz Mirine prekore, uklonila leš, zaboravila događaj i nastavila dalje.
Svi ti ljudi, hrabri u svojim nastojanjima, umeli su živeti. Matjaž pomisli na svoju ljubav prema dalekom selu, snuždenoj majci, očevom osmehu bez četiri zuba u četrdesetoj, Aninoj suknji, brdu neshvaćenih stvorenja što obitavaju u železničkim toaletima, i Jovaninom nateklom ramenu posle ujeda stršljena u avgustu neke davne godine.
Tih ljudi više nema. Matjaž ne zna ništa o njima a ljubav koju poseduje će negde zalutati, učauriti se i odumirati. Kako progutati ovakovog sebe ?- mučilo ga je. Život koji vodi, učinio je da razmisli : sete li se oni, za koje ne zna ni da li još dišu ili su samo prizori iz mladosti, sete li se čupavog Matjaža, njegove dobrote i svojeglavosti. On živi u gradu sam.Taj grad je tajan, bolje rečeno stran. Matjaž priznade, kada mu lice ovlaži suza i ruke raščupaše kosu, da je on čovek-uspomena, da parazitira i vene i da za tako nešto više neće naći opravdanja ni u sebi, a kamoli u nekom drugom. Čovek postoji sve dok ne ispuni, njemu nepoznatu ali najvazniju duznost, ili dok ne uprska svaku mogucnost njenog ispunjenja. Tada ustade poražen sećanjima, isključi kaljevu peć, otključa vrata i stupi u hodnik. Telo mu se treslo od hladnoće.
Nad Ljubljanom je devetnaesti čas dana, sa prozora Matjaževog stana pružao pogled na dva zaleđena mosta, potpuno čisto nebo, iznad krovova zgrada sa one strane reke. Sedamnaest godina zarobljenih u tom pogledu, Matjažu se činilo kao ceo jedan tuđi život. Kao kad prvo jutarnje probijanje zraka kroz grudi nekad zna biti užasavajuće bolno, tako se u njegovim plućima nešto razdiralo i sukobljavalo. Slusajući sopstveno jecanje kroz zidove i plafon, koje mu se učini kao odvratno, grkljanje vašljive skitnice, više ne osećaše ni trunku samosažaljenja. To više nije ličilo na nešto što bi odavalo život, naprotiv cela situacija u kojo se nalazio bila je besmisleno smešna, i on se izjednači sa nekakvim otužnim stvorenjem, odvojenim od okolnog prostora.
Dvadeset minuta ksanije, Matjaž se nalazio u kupatilu, ogoljen do pojasa zurio je u prozorče pri vrhu prednjeg zida. Ono što mu se vrzmalo u glavi : ispraznost, flomasteri i šaranje po licu, nepoznate devojke, kritike koje je primao kao mladi pisac, ambivalentnost u izrazu, neostvarenje ljubavi. Neostvarenje ljubavi.
Kada je kaiš izvukao iz pantalona, najpre mu se pričini da to i nije najadekvatnije oruđe za samoubistvo. Onda se osmehnu. Na momenat se i zadivi svojoj odlučnosti. Čvrsto je stegnuo omču oko vrata i zavezavši drugi kraj za plinsku cev koja je išla uz gornju ivicu desnog zida, bio je spreman da odgurne šamlicu pod sobom, pa ubrzo potom umre.
Važno je bilo to izvršiti što pre, te Matjaž sklopi oči i prevrnu oslonac pod sobom. Bol je bila začuđujuće snažna i kroz iskolačene oči, kao da je osećao da će mu svo telo ispasti. A onda neko poče lupati na glavnim vratima stana i Matjaž tada , nesvestan zašto tako nešto čini, levom rukom razbi ogledalo, bočice ispred njega, i teškom mukom dohvaćenu četku baci o vrata kupatila. Posetilac, valjda privučen ili uznemiren ovakvim zbivanjima, bez odobrenja uđe u stan i dotrča u kupatilo. Bila je to starija Sarajlijka Jasmina, Matjaževa komšinica. Uz nekakav povik uzbuđenja podiže Matjaža ponovo na onu lakiranu šamlicu. Zatim je stala na stolicu koju je prethodno donela iz kuhinje i odvezala Matjaža iz njegovog neuspelog samoubistva. Niko od njih dvoje nije bio u stanje nešto da kaže sve dok se Matjaž uz neprijatan smeh rasplače kao dete. Jasmina reče da mu je donela par parčadi pite od bundeva.
) il' nešto drugo, sa čim se ne planiram baviti u životu ?