M a j č i n s t v o

[Hellen]

Mene samo zanima, da mi mame odgovore, kada ste planirale trudnoću da li ste se osetile potpuno spremne za taj veliki poduhvat?...Pošto ja imam neki osećaj da nikada neću biti potpuno spremna, u stvari ne mogu ni da shvatim kako se to određuje da li si sasvim spreman i da li je to uopšte važno ili se sve kasnije odigrava po neki nepisanim zakonima prirode?...

Бити спреман значи бити начисто са својим жељама и знати бар оквирно шта те очекује ако решиш да родиш дете.
Бити спреман не значи знати унапред све како ће изгледати трудноћа, порођај, подизање и васпитање деце...јер је то немогуће. То све иде успут, постепено.

Неко рече да се родитељ рађа са дететом (тако некако). Ја јесам желела децу (бар 4 комада) али нисам нешто лудела за туђим бебицама, нисам нешто маштала о бебама...иако сам их дуго чекала. Знала сам да то желим, али прави мајчински инстинкт ми се развио тек када сам остала трудна...
Значи, не треба од себе да унапред очекујемо превише.

Мислим да је свака жена више пута пролазила кроз фазе преиспитивања и страха:''Хоћу ли бити способна да изгурам трудноћу? Како ћу издржати порођај? Хоћу ли умети да држим и хрнаим бебу? Да ли ћу знати шта треба да радим у тој и тој ситуацији?...''
И то је сасвим нормално...

 

[Hellen]

mama koka je ok tip do one granice kada takav zivot propoveda samo sebi

u ostalim sluchajevima kada takve zene krenu da mashu svojim majchinstvom kao simbol ponosa i pobede nad svim zenama i prave takvu atmosferu da se ostale zene loshe osecaju, tipa grize savesti i to....smuche mi se

svako ima pravo na SVOJ izbor, dole sa petljanjem, ocenjivanjem i procenivanjem tudjeg privatnog zivota !

Сваки тип жене (човека) и сваки начин живота је ОК док год се задржава у личним границама.
На овој теми још нико није махао мајчинством као симболом победе над другима.

 

[love4ever]

Mene samo zanima, da mi mame odgovore, kada ste planirale trudnoću da li ste se osetile potpuno spremne za taj veliki poduhvat?...Pošto ja imam neki osećaj da nikada neću biti potpuno spremna, u stvari ne mogu ni da shvatim kako se to određuje da li si sasvim spreman i da li je to uopšte važno ili se sve kasnije odigrava po neki nepisanim zakonima prirode?...

Pa moze zeni da se ucini da je spremna za decu- polude joj hormoni, i kvrcne joj, ajd sad cu ja da radjam. Ali ne potraje to dugo. Ustvari, potraje kod zena koje dugo zude za decom, pa kad ih dobiju, dugo vremena budu u toj nekoj euforiji i vide samo dobre strane imanja dece, a ima dobrih strana, u to ne sumnjaj.

 

[allice]

Сваки тип жене (човека) и сваки начин живота је ОК док год се задржава у личним границама.
На овој теми још нико није махао мајчинством као симболом победе над другима.

Prva rechenica se poklapa.
Shto se tiche druge rechinice, moja izjava se nije odnosila na ljude koji postuju na ovoj temi, iznela sam generalno svoj stav

 

[sanja]

Porodila sam se u 36. godini. Nikad nisam ludovala za tudjom decom, niti se palila na "jao vidi ove zekice za bebice"... Trudnoca je bila logican sled dogadjaja u mom zivotu do tad. Materinski instinkt mi se nije upalio na dugme, trudnoca mi je bila teska zbgo komplikacija i rizika, prosla sam je hladne glave i imala rizican porodjaj. Kada je patronazna dosla da mi pokaze "user's manual", kupanje i slicno, pitala me je kako to da ne panicim, da sam smirena, da ne kukam ijaoooo sta cu kad vi odete, valjda je ocekivala da je zovem da privatno dolazi. Rekla sam da smirena mama radja smirenu bebu i da nemam sta da dramim i plasim se, rodjenje je prirodaj cin i dolazak bebe u kucu nece promeniti dotadasnji zivot vise nego sto je normalno. Ljubav prema bebi je dolazila postepeno, i to nas je promenilo, i to na bolje.

 

[Memory]

Porodila sam se sa 21.godinu, i apsolutno nisam bila uplašena, izgubljena i tome slično.Sada kada bih se ponovo porađala, mislim da bih bila više u panici - a zašto pojma nemam. Trudnoća komplikovana, morala sam da je "održavam", ( jedva sam čekala da se okonča ), porođaj protekao ok. , snašla sam se sa bebom fantastično - kao da sam sve to već radila. Od prvog dana kada sam se vratila kući radila sam sve sama oko svoje bebe, ništa mi nije predstavljalo problem, nisam slušala kvazi-iskustva tetaka, strina, nego sve sama a šta mi nije bilo jasno, pitala sam pedijatra. Beba mi nije bila zahtevna, histerična ili nervozna - naprotiv. Imala sam i tu sreću. Nisam paničila ni u vezi čega znam da je sve to prirodno i razmišljala sam - kako sve žene tako ću i ja. Život mi se promenio iz korena, ali na bolje.
Mada, imala sam primer u bolnici - devojka koja je samnom bila u sobi - starija od mene 7. godina, toliko je paničila, jaukala, kukala,( kao da ja nisam prošla kroz isto iskustvo ), zbog bolova, grudi, katetera, samog porođaja - svi treba da joj se klanjaju. Prvo nije htela da prihvati svoju bebu, jer se porodila pod totalnom anestezijom, pa dobila ćerku - a svi UZ pregledi su govorili da je sin. Nije htela da dete uzme, da je podoji iako joj je mleko najnormalnije krenulo. Odbijala bilo kakav kontakt sa njom nekoliko dana. Ja sam bila zgrožena.
Kada je izašla iz bolnice majka joj je gajila dete, mala je spavala sa bakom u sobi i donosila ju je na podoj tokom noći jer je ovoj majci bilo teško apsolutno sve što se tiče brige oko bebe. Kad god sam se čula sa njom konstantno je kukala u vezi svega.
E takve stvari mi nisu bile jasne nikada.

 

[macka vracarka]

Moja prica:
Htela sam da rodim bebu bas tada kada sam i ostala u drugom stanju-dakle tempirala sam ops:;-)U 26oj godini,sto bi neki rekli na vreme,ni rano ni kasno.
Za sebe mogu reci da sam controlfreak pa uglavnom se pripremam temeljno za nove stvari i dogadjaje,sto prakticno sto teorijskipa je tako bilo i sa trudnocom i porodjajem.Sistem-nista nas ne sme iznenaditi
Rekla sam sebi da ce mi beba promeniti zivot samo onoliko koliko to zaista bude bilo neophodno i ostala tome dosledna.Smatrala sam da smo on i ja tim(sad sto se to kasnije ispostavilo drugacije..ybga!)i da je beba nas priozvod koji treba da nam upotpuni pricu ali ne i da postane centar nje.I on je delio to misljenje.
Sa njenih 15 dana sam otisla u pozoriste i na klopu sa prijateljima,sa 5 meseci sam je ostavila i otisla sa muzem na more 7 dana,a u 8 mesecu pocela da radim i ostavljala je bebi siterki na cuvanje.
Moram da kazem da sam cim su me ukljucili na indukciju bila u fazonu"sta mi je ovo trebalo",da nisam uzela u narucje onako muljavu tek izaslu bebu i ako su mi je nudili:?,da sam je prva dva dana drzala nekako kao tudju i da nisam odlepila od ljubavi istog trenutka kad sam je dobila.
Za mene su price tog tipa kao zaljubila sam se u svoju bebu cim sam je rodila i uopste to odlepljivanje od emocija 5 minuta posle radjanja cista glupost...
Predano sam je negovala,knjiski tako reci,upoznavale smo se i ljubav se razvijala iz dana u dan..
Prvi meseci podizanja deteta su za mene bili vrlo frustrirajuci u smislu da sam cesto hvatala sebe kako je posmatram i pitam se :Hocu li znati!?U kakvu cu je osobu napraviti!?
Da li cu umeti da je sacuvam,da je uputim,da budem "lagan i udoban" roditelj!?
To me je vremenom napustalo...ucila sam od iskusnijih,citala,i pratila je,osluskivala.
Sada kada ima skoro pet godina,zajedno smo,pruzam joj mnogo toga,vodim je,pokazujem,ucim...Lakse je i lepse nego u pelenama.Promenila me je-strpljivija sam,manje razmazena,i uopste kompletnija nekako.
Svoj materinski instinkt sam potpuno zadovoljla rodjenjem nje,i nisam luda bas za bebama vise..
Mada..Nikad ne reci nikad...

 

[no imagination]

Malo me zacnulo ono sto si rekla o zaljubljivanju u svoju bebu. Na prste mogu da izbrojim koliko puta sam plakala u zivotu, a jedan od njih je kad sam uzela cerkicu u ruke prvi put. To se ne moze isfolirati i odglumiti...najiskrenija emocija od svih koje sam osetila. I garantujem da nije glupost.

 

[Mirka šizika]

Ja takodje nisam imala nikakvu emociju kad sam videla svoju bebu. Pricali su mi posle jer se ne secam nicega , imam prekid filma od drugog napona pa 10 min, da sam kad su mi je dali pitala babicu , koja mi je kucna prijateljica , doslovce :" Sta cu ja sad sa detetom? "

Trebalo mi je par meseci da se sa njom sazivim , prve stvari sam obavljala ko robot , mehanicki, podoj , povi, okupaj , gledaj dok spava ...Pravi pravcati materinski instinkt sam dozivela kad je imala 6 meseci i kada su joj sekli nesto na zivo ...a mene ostavili ( krajnje neljudski ) ispred vrata da sacekam . Valjda su mislili da cu da popijem kaficu i popusim po koju dok oni na zivo seku moj dete , koje urla iz petnih zila.

Umesto da kulerski pijem kafu , ja sam isprred tih vrata plakala ko kisa , i prvi put shvatila da sam majka , da je to moje dete , da od sad pa nadalje treba da sam uz nju , i u dobru i u zlu.

Tako sam prelomila , od tog dana sam postala ozbiljnije , i pozrtvovanija ... postala sam majka , tak kada je moje dete imal 6 meseci .

Zato kad mi kazu da su voleli date od prvog sekunda ja to takodje ne razumem . Ok rodis dete , i nosila sam je devet meseci al ne zanm , jednostavno nisam odmah osetila to nesto.

I sto rece macka gore ...moja potreba za decom je do skora bila zadovoljena njome , al evo hvatam ebe da gleda u bebe ...ja bi sad mozda jos jednu malu devojcicu ...ali samo mozda.

 

[Emily_Bg]

Rodila sam dete sa 25 godina.To je zaista promenilo moj zivot potpuno.Od jedne totalno otkacene,razuzdane,koja je uvek u nekoj akciji osobe postala sam mirna,fina i pozrtvovana mama.Sigurna sam da se meni da trudnoca desila bas u pravom trenutku,ne bi valjalo ni da je pre,a ni posle.Iskreno,ja sam se mnogo radovala kada sam ostala u drugom stanju,i zeljno sam iscekivala dan kada cu se poroditi.Naravno,imala sam neke normalne strepnje tipa da li ce porodjaj proci dobro i da li ce beba biti zdrava,redovno sam isla na preglede i pridrzavala se upustava,ali nisam se nesto preterano plasila predstojecih dogadjaja,pre sam ih zeljno iscekivala.Najsmesnije je od svega sto se moja okolina vise brinula kako cu izadji na kraj sa obavezama nego ja sama.Valjda posle svih mojih ludih dozivljaja nisu bili sigurni da cu ja moci sve to dobro da podnesem.Ali sam ih i vise nego prijatno iznenadila.Desavalo mi se,da me neki poznanik sretne u gradu kako guram kolica,i ne primecujem nista koliko sam skoncentrisana na svoju bebu.I onda mi kaze:Nikad nisam mogao da zamislim ovu sliku ni u najludjem snu.Ali tako to bude.Rodjenje dete promeni zenu potpuno.Pocnes da shvatas neke stvari,koje ranije nisu mogle ni u ludilu da ti budu jasne,uhvatis sebe kako potpuno drugacije razmisljas nego pre samo nekoliko meseci.......Sve te obaveze,na kraju se pretvore u slatke muke i dugo se pamte i prepricavaju kao lepe uspomene.Posmatras svoje dete,svakim danom je sve pametnije,lepse,gledas ga kako raste,kako sve vise lici na tebe.......pricas sa njim,upoznajes tu malu dusu,pomazes mu da se formira kao covek....Sta ces lepse?!?

 

[mackica ns]

Mislila sam da će sve priče ovde biti iste, ali baš je dobro što nisu :smile:

Rodila sam sa skoro 26. Nismo baš planirali, planirali; ali smo dočekali kao lepu vest. Bila sam spremna, tek sa ove distance vidim koliko. Sama sa sobom.
Odlepila sam od ljubavi čim sam zatrudnela, a kamoli kad sam ga videla prvi put. I još uvek sam. Bio je ''teška'' beba, i sad je mnogo zahtevan ali jednostavno mi nije teško. Kakvi izlasci, kakvo more bez njega... On jeste centar naše porodice.

Nekako ova priča od Emily je najsličnija mojoj :-) Potpuno se sve promenilo, ali na toliko bolje...
Nisam se ni ranije pitala da li ću znati i da li ću ikad biti spremna i sl. Znala sam nekako i verovala da idem najboljim mogućim sledom događaja. To što nisam ranije propustila ni jedna izlazak je dovelo do toga da mi sad ne fali tako nbeštoY; a ne obrnuto - kako sam se odvikla od ''takvog načina života''...
I stvarno se nisam niti jednom unapred zapitala da li ću znati... Hraniti, kupati i sl. Kupala sam ga još u porodilištu, sa tri kile, nad lavaboom... Sisao je dva sata posle rođenja.
Ne znam da napišem sve što osećam....

 

[scarlet.ohara]

ju, ja sam mislila da si ti pile babino mnogo starija! bar si mi tako delovala po postovima i uopšte načinu pisanja, reagovanja...

 

[pile_babino]

ju pa koliko si mi ti davala? ccc jesam matori filozof

 

[Hellen]

Moja prica:
Htela sam da rodim bebu bas tada kada sam i ostala u drugom stanju-dakle tempirala sam ops:;-)U 26oj godini,sto bi neki rekli na vreme,ni rano ni kasno.
Za sebe mogu reci da sam controlfreak pa uglavnom se pripremam temeljno za nove stvari i dogadjaje,sto prakticno sto teorijskipa je tako bilo i sa trudnocom i porodjajem.Sistem-nista nas ne sme iznenaditi
Rekla sam sebi da ce mi beba promeniti zivot samo onoliko koliko to zaista bude bilo neophodno i ostala tome dosledna.Smatrala sam da smo on i ja tim(sad sto se to kasnije ispostavilo drugacije..ybga!)i da je beba nas priozvod koji treba da nam upotpuni pricu ali ne i da postane centar nje.I on je delio to misljenje.
Sa njenih 15 dana sam otisla u pozoriste i na klopu sa prijateljima,sa 5 meseci sam je ostavila i otisla sa muzem na more 7 dana,a u 8 mesecu pocela da radim i ostavljala je bebi siterki na cuvanje.
Moram da kazem da sam cim su me ukljucili na indukciju bila u fazonu"sta mi je ovo trebalo",da nisam uzela u narucje onako muljavu tek izaslu bebu i ako su mi je nudili:?,da sam je prva dva dana drzala nekako kao tudju i da nisam odlepila od ljubavi istog trenutka kad sam je dobila.
Za mene su price tog tipa kao zaljubila sam se u svoju bebu cim sam je rodila i uopste to odlepljivanje od emocija 5 minuta posle radjanja cista glupost...
Predano sam je negovala,knjiski tako reci,upoznavale smo se i ljubav se razvijala iz dana u dan..
Prvi meseci podizanja deteta su za mene bili vrlo frustrirajuci u smislu da sam cesto hvatala sebe kako je posmatram i pitam se :Hocu li znati!?U kakvu cu je osobu napraviti!?
Da li cu umeti da je sacuvam,da je uputim,da budem "lagan i udoban" roditelj!?
To me je vremenom napustalo...ucila sam od iskusnijih,citala,i pratila je,osluskivala.
Sada kada ima skoro pet godina,zajedno smo,pruzam joj mnogo toga,vodim je,pokazujem,ucim...Lakse je i lepse nego u pelenama.Promenila me je-strpljivija sam,manje razmazena,i uopste kompletnija nekako.
Svoj materinski instinkt sam potpuno zadovoljla rodjenjem nje,i nisam luda bas za bebama vise..
Mada..Nikad ne reci nikad...

Лепа је тема и, ко што каже Мачкица, може се прочитати много различитих доживљаја и искустава, али чему омаловажавање туђих осећања само зато што их ми нисмо у тој мери, у том тренутку и на тај начин осетили?
Треба ли да се забринем зашто што сам заплакала од среће када су ми ставили бебу, онако крваву и слузаву, у наручје... и што сам целу ту ноћ провела не спавајући и као омађијана гледајући у њу? Мислиш ли да је то лаж или да су моја осећања глупост?

 

[pile_babino]

Лепа је тема и, ко што каже Мачкица, може се прочитати много различитих доживљаја и искустава, али чему омаловажавање туђих осећања само зато што их ми нисмо у тој мери, у том тренутку и на тај начин осетили?
Треба ли да се забринем зашто што сам заплакала од среће када су ми ставили бебу, онако крваву и слузаву, у наручје... и што сам целу ту ноћ провела не спавајући и као омађијана гледајући у њу? Мислиш ли да је то лаж или да су моја осећања глупост?

jao i ja bas isto hhhh zajedno sa tatom.Bas smo mame koke
Ali ne mislim da je ona bas htela da kaze da je to glupost nego da naglasi kako ona to ne razume ili nije razumela.
Nadam se da se ne varam )trazim potvrdu macko vracarko javi se

 

[Ines1864]

Pa rekla je eksplicitno: Za mene su price tog tipa kao zaljubila sam se u svoju bebu cim sam je rodila i uopste to odlepljivanje od emocija 5 minuta posle radjanja cista glupost...
Nešto mi ne deluje kao da je to rekla samo figurativno....

 

[pile_babino]

pa ja se ipak nadam

 

[mackica ns]

I ja neću nikad zaboraviti kako pored sveg umora (koji je bio neopisiv) nisam htela da spavam, nego gledam mog anđela :-)
One male ručice kako se trznu, pa prekriju lišce. To mi je najupečatljivije sećanje.

A tata se rasplakao kad nas je video, dva sata po porođaju. Međutim, kad smo došli kući nije bio mnogo od pomoći i nije bio tako blesavo zaljubljen. NJemu je trebalo podosta vremena da ga oseti kao svog sina... Ili, sav je bio u fazonu: nemam ja s njim šta da radim; kao i njemu treba mama, a i on je meni dosadan.
Sad je već mnogo drugačija priča :-)
Izgleda da tata ima malo zakasnele reakcije

 

[macka vracarka]

jesam rekla explicitno ali zaista mi nije bila namera da omalovazavam tudja osecanja..Meni samo zvuci nemoguce i meni se nije dogodilo...Vidim da nisam jedina,jer i Mirka ima neku slicnu pricu...
Elem,beba je bila u stomaku i bile smo svuda skupa..bile smo to nas dve ali sam ipak to bila samo ja...sada u jednoj noci ili za sat dva, ne vazno postajemo nas dve,odvojene licnosti i osobe..i na to sam morala da se naviknem...da spoznam da je ona moja beba...
Eto,ako sam uspela da objasnim..nije za poredjenje ali na sve novo se navikavamo,ja sam inace od onih koje ne veruju u ljubav na prvi pogled..osim kada su cipele u pitanju:wink:

 

[sanja]

Pridruzujem se, za stvaranje osecanja treba vreme... Prvo nisam znala sta me je snaslo, Ana place, muz me budi a ja kazem "Nije za nas", potpuno smireno sam je hranila, oblacila, kupala... imala sam frku da joj obucem bodi... vremenom sam se oslobadjala pocetnog osecaja slicnijeg strahu od odgovornosti... sa 3 meseca je vec bila zreo bebac, i kad sam jednom uhvatila njen pogled plakala sam i plakala.. i pozitivne emocije su sazrele i imacu ih za nju zauvek.. danas, kad me pozove telefonom, i kaze da je boli dzep (svrbi je noga) ili da se uplasila kad je videla naseg komsiju jer je "veeeeeiki"-2,15cm trudim se da razumem kako se zivot gleda iz perspektive dvogodisnjaka. A kad kaze "mama, idi posao i kupi viiisle" dan mi pocne a osmesima i poljupcima..

 

[pile_babino]

jesam rekla explicitno ali zaista mi nije bila namera da omalovazavam tudja osecanja..Meni samo zvuci nemoguce i meni se nije dogodilo...Vidim da nisam jedina,jer i Mirka ima neku slicnu pricu...
Elem,beba je bila u stomaku i bile smo svuda skupa..bile smo to nas dve ali sam ipak to bila samo ja...sada u jednoj noci ili za sat dva, ne vazno postajemo nas dve,odvojene licnosti i osobe..i na to sam morala da se naviknem...da spoznam da je ona moja beba...
Eto,ako sam uspela da objasnim..nije za poredjenje ali na sve novo se navikavamo,ja sam inace od onih koje ne veruju u ljubav na prvi pogled..osim kada su cipele u pitanju:wink:

ok sada kada sam shvatila da je bilo namerno onda ne mogu da podrzim recenicu -cista glupost. Opet prejako za nas koje to nismo tako dozivele. Ipak je to dete zivelo devet meseci u meni ispod mog srca i meni je te price o majkama koje nisu nista osetile prema svojem detetu, cista glupost (samo da vidis kako deluje)

 

[no imagination]

jesam rekla explicitno ali zaista mi nije bila namera da omalovazavam tudja osecanja..Meni samo zvuci nemoguce i meni se nije dogodilo...Vidim da nisam jedina,jer i Mirka ima neku slicnu pricu...
Elem,beba je bila u stomaku i bile smo svuda skupa..bile smo to nas dve ali sam ipak to bila samo ja...sada u jednoj noci ili za sat dva, ne vazno postajemo nas dve,odvojene licnosti i osobe..i na to sam morala da se naviknem...da spoznam da je ona moja beba...
Eto,ako sam uspela da objasnim..nije za poredjenje ali na sve novo se navikavamo,ja sam inace od onih koje ne veruju u ljubav na prvi pogled..osim kada su cipele u pitanju:wink:

Ni ja nemam obicaj da gledam na sebe i svoje dete, kao na jednu osobu, slazem se da mi je trebalo vremena da se naviknem na nju posle porodjaja, i da sam je vise gledala kao odgovornost i obavezu...ali da sam se raznezila, odusevila i raspametila kad sam je videla, stvarno je tako! Zavolela sam je iste sekunde. A ceo dan sam bila tako euforicna i u spidu, nisam spavala, nisam jela...samo sam chekala da mi je donesu.

 

[macka vracarka]

Eto sad smo 1:1..
Mada je moje misljenje ne promenjeno.8-)

 

[no imagination]

Eto, porodila se a teshko joj da izvali jedno "izvini"!

 

[Debela Berta]

Citam tako juče ovu divnu temu i razmišljam kao slatko ovo i ono a onda se moj džangrizavi dečko probudi i krene da urla. Ja pridjem kažem, dodji kod mame pile moje, a on i dalje urla. Jel se nisi naspavao hoćeš još? A on iz sveg glasa viče ne ne ne. Hoćeš da piješ vode, hoćeš da ručaš? Ne ne i ne i urla li urla. A onda se ja smorim ko zeka i pitam se šta li mu je sad, od onog andjelka od pre 5 min, pretvorio se u čudovište