Smrt člana porodice - koliko vremena je osoba u šoku?

[manem78]

pa dobro imaš i one slučajeve "jel kolega jel si ti dao neki dinar što mi rikno ćale, ako nisi ne pričamo"

a utrkivali se ko će pre da ga smesti u domza života jer im "smetao" za jednu sobu

Pa ja nisam takav slučaj. Imao sam super roditelje koje sam jako voleo i brinuo se o njima. Ali nisam njihovu smrt doživeo kao trajni šok i večnu bol. Ne znam. Ne reagujem tako. Prosto prihvatim.

 

[Belgradeboy]

Tužne sam realnosti pročitao. Namerno neću reći priče, jer to svakako nisu. Sećajte ih se. Znam da dani rodjendani i smrti padaju najteže. Držite se. Ja još nemam ta iskustva, ali s obzirom da moji polako stare sve me to jednog dana prepunog šoka čeka.

 

[Džudi S]

Moj otac je umro pre 32 godine. Bol je ostao, samo je malo manji. Posle njega je umrlo mnogo mojih bliskih i voljenih osoba. Bukvalno sam od 1993 do 2020.godine išla na sahrane.

Tata je imao rak grla sa metastazama. Mučio se devet meseci.

Tog jutra kada je umro, nisam mogla da plačem. Zaplakala sam se tek uveče kada su njegove kolege i koleginice došle kod nas.

Posebno boli činjenica da je imao 50 godina kada je umro.. nije video sestrinu svadbu, nije dočekao unučiće..

Živim sa majkom i ne znam kako ću se osećati kada ode...Ne bih volela da se muči kao tata.

Inače, ne postoji vreme u kome treba da se preboli. Ja sam otežano tugovala, tačnije dugo..

 

[Zelena milja]

Inače, ne postoji vreme u kome treba da se preboli.

Ne postoji.