Како изгледа тај врли нови свет коме модерни и напредни грађани и народи широм светских меридијана тако горљиво теже? Какве карактеристике поседује тај нови човек неолибералног кова, космпополита, грађанин света?
Зомбирани хуманоид не зна за саосећајност, солидарност и одговорност према другима зато што он више не обитава у оквиру заједнице. Он држи да су му сви непријатељи и конкуренција коју треба надвладати служећи се свим средствима и без икаквих скрупула или обзира (ако је потребно, газећи по лешевима). Ако са неким и другује, ту нема љубави, него је та особа само инструмент путем кога се долази до неког личног (махом материјалног) интереса. Има високо мишљење о себи и води се крилатицом: „Искористи или ћеш бити искоришћен“.
Одбацивши морални компас (јер морала нема без заједнице) и ослобођен социјалне контроле, гледа увек и искључиво себи да угоди, и то у оним најприземнијим (телесним) и најпримарнијим страстима и поривима. Кроз различите експерименте које врши над својим телом (нпр. непостојање сексуалних инхибиција или утапање у паралелни свет опијата) зомбирани хуманоид на несвестан начин покушава да надомести и компензује значајну потребу која му недостаје, а која не постоји без заједнице – изражавање и узвраћање емоција.
Бег од стварности завршава уљуљкан у крилу потрошачког менталитета и материјалистичког односа према животу. Задовољство и осећај среће проналази у куповини (праћеној логиком брендирања и подстакнутом агресивним рекламним кампањама) и гомилању ствари, што временом само себи постаје сврха. На тај начин најмоћније корпорације и финансијски магнати репродукују своју економску моћ. Успаван примитивном забавом (ријалити програми), лаким нотама и културним смећем (шунд уметност, сапунске опере) и ружичастим светом медијске цензуре, зомбирани хуманоид се држи подаље од политике, истинских културних вредности и правих информација и знања о свету који га окружује. Он је без жеље и без шансе да се промени и самим тим утиче на промену реалности око себе. На тај начин најмоћније корпорације и финансијски магнати одржавају своју политичку моћ.
Србија је данас у раљама неолибералне глобализације. Самосвесни појединци, којима је малтене одузето право грађанства, су кап у мору свеопште апатије. Њихов усамљени глас отпора не допире далеко и њему се за сада мало ко одазива. Да ли и колико нас је неприметно постало шраф у глобалној машинерији која немилосрдно меље? Ставите прст на чело, замислите се и одговорите искрено, али понајпре себи.
Дарко Панић
Зомбирани хуманоид не зна за саосећајност, солидарност и одговорност према другима зато што он више не обитава у оквиру заједнице. Он држи да су му сви непријатељи и конкуренција коју треба надвладати служећи се свим средствима и без икаквих скрупула или обзира (ако је потребно, газећи по лешевима). Ако са неким и другује, ту нема љубави, него је та особа само инструмент путем кога се долази до неког личног (махом материјалног) интереса. Има високо мишљење о себи и води се крилатицом: „Искористи или ћеш бити искоришћен“.
Одбацивши морални компас (јер морала нема без заједнице) и ослобођен социјалне контроле, гледа увек и искључиво себи да угоди, и то у оним најприземнијим (телесним) и најпримарнијим страстима и поривима. Кроз различите експерименте које врши над својим телом (нпр. непостојање сексуалних инхибиција или утапање у паралелни свет опијата) зомбирани хуманоид на несвестан начин покушава да надомести и компензује значајну потребу која му недостаје, а која не постоји без заједнице – изражавање и узвраћање емоција.
Бег од стварности завршава уљуљкан у крилу потрошачког менталитета и материјалистичког односа према животу. Задовољство и осећај среће проналази у куповини (праћеној логиком брендирања и подстакнутом агресивним рекламним кампањама) и гомилању ствари, што временом само себи постаје сврха. На тај начин најмоћније корпорације и финансијски магнати репродукују своју економску моћ. Успаван примитивном забавом (ријалити програми), лаким нотама и културним смећем (шунд уметност, сапунске опере) и ружичастим светом медијске цензуре, зомбирани хуманоид се држи подаље од политике, истинских културних вредности и правих информација и знања о свету који га окружује. Он је без жеље и без шансе да се промени и самим тим утиче на промену реалности око себе. На тај начин најмоћније корпорације и финансијски магнати одржавају своју политичку моћ.
Србија је данас у раљама неолибералне глобализације. Самосвесни појединци, којима је малтене одузето право грађанства, су кап у мору свеопште апатије. Њихов усамљени глас отпора не допире далеко и њему се за сада мало ко одазива. Да ли и колико нас је неприметно постало шраф у глобалној машинерији која немилосрдно меље? Ставите прст на чело, замислите се и одговорите искрено, али понајпре себи.
Дарко Панић
