Pesma nad pesmama (odlomci) Solomon
Da me hoće poljubiti poljupcem usta svojih! Jer je tvoja ljubav bolja od vina.
Mirisom su tvoja ulja prekrasna; ime ti je ulje razlito.....
Potkrepite me žbanovima, pridržite me jabukama, jer sam bolna od ljubavi.
Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja.
Glas dragog mog; evo ga, ide skačući preko gora, poskakujući preko humova.
Dragi je moj kao srna ili kao jelenče; evo ga, stoji iza našeg zida, gleda kroz prozor, viri kroz rešetku.
Progovori dragi moj i reče mi: Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.
Jer gle, zima prođe, minuše daždi, otidoše.
Cveće se vidi po zemlji, dođe vreme peva nju, i glas grličin čuje se u našoj zemlji.
Smokva je pustila zametke svoje, i loza vinova ucvala miriše…
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, srnama i košutama poljskim,
ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja....
Ja spavam, a srce je moje budno; eto glasa dragog mog, koji kuca:
Otvori mi, draga moja, golubice moja, bezazlena moja; jer je glava moja puna rose i kosa moja noćnih kapi…..
Ja ustah da otvorim dragom svom, a s ruku mojih prokapa smirna, i niz prste moje poteče smirna na držak od brave.
Otvorih dragom svom, ali dragog mog ne beše, otide.
Bijah izvan sebe, tražih ga, ali ga ne nađoh; vikah ga, ali mi se ne odazva.
Nađoše me stražari, koji obilaze po gradu, biše me, raniše me, uzeše preves moj s mene.
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, ako nađete dragog mog, šta ćete mu kazati. Da sam bolna od ljubavi.
Šta je tvoj dragi bolji od drugih dragih, o najlepša među ženama.
Šta je tvoj dragi bolji od drugih dragih, te nas tako zaklinješ.
Dragi je moj beo i rumen, zastavnik između deset hiljada;
Glava mu je najbolje zlato, oči su mu kao u goluba na potocima vodenim, mlekom umivene, i stoje u obilju;
Obrazi su mu kao lehe mirisnog bilja, kao cveće mirisno; usne su mu kao ljiljan, s njih kaplje smirna žitka;
Na rukama su mu zlatni prsteni, na kojima su ukovani virili; trbuh mu je kao svetla slonova kost obložena safirima.
Gnjati su mu kao stupovi od mramora, uglavljeni na zlatnom podnožju; stas mu je Livan, krasan kao kedri.
Usta su mu slatka i sav je ljubak. Takav je moj dragi, takav je moj mili, kćeri jerusalimske...
Ja sam dragog svog, i njega je želja za mnom.
Hodi, dragi moj, da idemo u polje, da noćujemo u selima.
Ranićemo u vinograde da vidimo cvate li vinova loza, zameće li se grožđe, cvatu li šipci; onde ću ti dati ljubav svoju.
Mandragore puštaju miris, i na vratima je našim svakojako krasno voće, novo i staro, koje za te dohranih, dragi moj.......
Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dokle joj ne bude volja....
Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju.
Jer je ljubav jaka kao smrt, i ljubavna sumnja tvrda kao grob; žar je njen kao žar ognjen, plamen Božji.
Mnoga voda ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti.
Da ko daje sve imanje doma svog za tu ljubav, osramotio bi se....
Dodji, dragi moj! I budi kao srna ili kao jelenče na gorama mirisnim........
