Ljubavna pisma i priče poznatih

[Nina]

Branko Radičević i Mina Karadžić

..

Mina Karadžić, književnica, slikarka, intelektualka, ćerka Vuka Stefanovića Karadžića i velika ljubav prvog srpskog lirskog pesnika Branka Radičevića. On joj je, između ostalih pesama, posvetio i pesmu koja počinje stihovima „Pevam danju, pevam noću“, a koja je pronađena u njenom dnevniku kao pesnikova posveta.Posle njegove smrti Mina je napisala tekst „Sećanje na Branka“, a u njenoj slikarskoj kolekciji se takođe nalazilo nekoliko njegovih portreta.

Između njih je postojala uzajamna privlačnost, ali Branko nikada nije priznao svoju ljubav zato što je imao veliko poštovanje prema njenom ocu, njegovom prijatelju, ali i zato što je smatrao da nije dostojan njene ljubavi budući da potiče iz ugledne i poznate porodice. Prema njenom kasnijem umetničkom radu može se zaključiti da je i ona gajila simpatije prema njemu. Mina se pet godina nakon tragične smrti mladog pesnika, udala za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na Liceju. Ali je on posle godinu dana preminuo. Pa se ona sa njihovim sinom Jankom vratila u Beč. I posle toga se posvetila samo stvaralaštvu, odbijala je mnoge udvarače na Bečkom dvoru

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

 

[Tea]

Moja Kordelija!
Kako bih te mogao zaboraviti?
Da li je moja ljubav delo secanja?
Čak da je vreme izbrisalo sve, i samo secanje, naši odnosi ostali bi tako živi,tebe ipak ne bih zaboravio.
Ako bih tebe zaboravio? Koga bih onda trebalo da se sećam?
Pa samog sebe sam zaboravio da bih se tebe sećao; ukoliko bih, dakle, tebe zaboravio, prinuđen bih bio da se samog sebe sećam, ali u trenutku kada bih mislio na samoga sebe, morao bih se tebe setiti.
Ako bih te mogao zaboraviti
Seren Kjerkegor

 

[Nina]

BRANKO MILJKOVIĆ

Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega, moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti, osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je...Doviđenja.

Branko

 

[Nina]

Žoze Saramago i Pilar Sančez

Na muralu u Lisabonu ispod Žoze Saramaga i njegove žene Pilar piše "Uvek stignemo tamo gde nas čekaju".
Bio je mašinbravar i automehaničar, a dospeo je u sam vrh književnosti i smatra se najvećim portugalskim književnikom svih vremena.
Nobelovac je rođen u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija ga je prinudila da promeni niz zanimanja, da bi se tek 1976.,
sa 54 godine posvetio isključivo književnosti.

Dva put se ženio. Sa prvom ženom Izabel ima jednu ćerku. Drugi put je kako sam kaže to ipak bila ljubav za sva vremena.
Pilar del Rio Sančez je već bila priznata novinarka u Španiji kada je pročitala njegovu prvu knjigu. Knjiga ju je fascinirala i podstakla da odjuri u knjižaru i potraži drugu knjigu istog autora. Zatim ga je pratila u TV emisijama i u štampi. Pronašla je njegov broj i nazvala ga telefonom:
"Ja sam vaš čitalac", rekla mu je. Uskoro dolazim u Portugal, ja bih da vas upoznam."

Nije ga pitala za intervju. Saramago je navikao da ga zovu novinari sa sličnim zahtevima. Nije imao nikakvih problema oko toga. Sastali su se u četiri sata popodne u hotelu. Otišli su iz hotela da prošetaju prema manastiru Jeronimos, stazama kojima je hodao najveći portuglaski pesnik Fernando Pesoa.
I tako je započela veza, iako je razlika bila 28 godina. On je imao 64, a ona 36 godina.

Pilar je ubrzo postala njegov prevodilac sa portugalskog na španski. Imali su sledeći obrazac rada: Saramago bi napisao dve stranice dnevno (nikada nije otišao dalje od te mere) i ostavio ih na stolu Pilar. Ona je čitala i prevodila. Sutradan, Saramago je ispravljao. Na taj način, knjiga je rađena u isto vreme
i na portugalskom i španskom.

Ispričala je jednom anegdotu- "Imali smo gomilu zidnih satova, a ja sam sve iznosila napolje, pred spavanje, jer nije mogao da zaspe zbog njih.
Jednog dana uzeo me je za ruku i poveo me od sata do sata."

"Vidiš?" "Ni jedan ne pravi buku", rekao je sretan kao dete.
Svi su bili zaustavljeni na isto vreme u četiri.
"Zašto četiri?", pitala sam.
"Zato što smo se u četiri popodne upoznali."

Saramago je preminuo u junu 2010. Imao je 87 godina. On i Pilar su ponekad razgovarali o smrti. "Naći ćemo se negde drugde", govorio je.
Njegova supruga Pilar del Rio, predsednica Zadužbine Žozea Saramaga u Lisabonu, posetila je Sajam knjiga u Beogradu 2013. godine.
"Postoje nade koje se graniče s ludošću. Pravo da ti kažem, da nije takvih nada, odavno bih digao ruke od života."
Preuzeto od Zane Poliakov

 

[Nina]

Ljubavna priča Bobi i Nik Ekrolin ima kultni status.
U stvari, njihova ljubavna priča traje još od nedelje, 17. avgusta 1969. godine, trećeg dana Vudstoka.
Euforija je splasnula, ali ljubav je bila svuda oko njih.
Fotka koja je nastala tog dana obišla je svet kao omot za Vudstok saundtrek pre 48 godina.
Dve godine kasnije, Bobi i Nik su se venčali i još su u braku
A recept je jednostavan. Ideju Vudstoka preneli su u bračni život: „Zajedno bez nasilja, samo mir, ljubav i deljenje. "

 

[Nina]

Pismo Fridriha Ničea upućeno Lu Andreas-Salome

“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.
Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu - nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke - zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjasti egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj Fridrih Niče ”

 

[Nina]

 

[Nina]

Rilikeovo pismo upućeno Lu Andreas-Salome
Minhen, jun 1897.

Išunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dusu.

Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubinu noći
Kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.

To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj medju tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.

 

[Nina]

Kada je imao 28 godina Borisav Stanković, slavni pisac se oženio na jedan boemski, romantičan način, naime sasvim slučajno, mada je on kao sujeveran čovek duboko verovao da je ta slučajnost bila njegova sudbina. Svoju ženu ugledao je prvi put na jednoj fotografiji u nekom fotografskom izlogu na Terazijama. Bila je odevena kao „maska“, u mornarsko odelo – za maskenbal koji se tih dana pripremao u Beogradu.

Mada je u to vreme bio na vrhuncu svoje književne slave, Bora je tih dana bio neobično mrzovoljan. Izbegavao je društvo. Međutim kada je tog dana spazio lik mladog „mornara“, zainteresovao se za nepoznatu devojku, rekao je to svojim najbližim drugovima, ali na tome bi ostalo da ga istog dana, uveče, baš ti drugovi nisu pozvali na maskenbal. Posle dužeg opiranja on je najzad pristao ali pod uslovom „Samo da nagvirnemo, pa odmah posle da idemo u Skadarliju na vino“.
Prva ličnost koja je srela na ulazu Boru i njegovo društvo bila je devojka „mornar“. Ista onakva „kao da je izašla sad iz fotografije“, kako je to posle Bora govorio. Videvši je, zbunili su se svi, a najviše sujeverni Bora. On je skoro hteo da pobegne, toliko nije znao šta treba da radi. Devojka je, izgleda, to primetila, „osmehnula se blago na njega, ponudila mu da ga odvede do garderobe, i on se pribrao i krenuo za njom, kao omađijan . . .

I posle toga, cele večeri nije se odvajao od nje. . . I do smrti je ostao pokraj nje!“ Samo nekoliko nedelja posle te večeri, ona mu je postala žena sa kojom će posle izroditi decu i provesti ceo svoj vek. Bora se često prvo njoj obraćao za sud, kada bi nešto novo napisao. Gospa Angelina čuvala je do smrti, kao najveću amajliju, poslednju nedopušenu Borinu cigaretu, što govori o večnoj zaljubljenosti u svog muža.

 

[Nina]

Pismo Ive Lole Ribara svojoj devojci Slobodi Trajković, pisano 1942.

"Najdraža jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek! – da te ono nikad neće stići, već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano.

U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobjede. I zato su te dvije stvari, u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.

Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš, uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.

Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Uvijek tvoj."

 

[Nina]

Jednu od najlepših izjava ljubavi,napisao je Franc Kafka u pismu Mileni Jesenskoj.

" Milena, ako te vole hiljade znaj da sam ja jedan od njih, ako te voli samo jedan onda sam to ja, i ako te ne voli niko, onda znaj da sam mrtav."

 

[Plant]

,.. seti se, ,... osam godina je prošlo,...

 

[Nina]

Ljubavna priča Meše Selimovića

"Meša Selimović se oženio tokom Drugog svetskog rata Desankom Đorđić, svojom gimnazijskom ljubavi. Nakon rata biva postavljen u Odeljenje za istraživanje saradnje sa okupatorom tokom Drugog svetskog rata. Jednog dana u njegovu kancelariju ulazi lepa, mlada žena u koju se on odmah zaljubio. Ta žena se zvala Daroslava Darka Božić. I koliko god se Meša Selimović opirao toj ljubavi na prvi pogled, iako mu se malo pre toga rodila ćerka Sloboda, on nije mogao protiv te ljubavi. Izbačen je iz Komunističke partije, nije mogao da se zaposli, pa se seli u Sarajevo, gde ga opet čekaju muke. On od svoje ljubavi i svoje Darke nije odustao"

 

[Nina]

Jedan od najvećih pesnika, Stevan Raičković nikada nije prežalio preranu smrt svoje supruge Bojane, koja se dogodila 1979. godine. Stevan je bio rado viđeno lice i upečatljiva pojava Beograda, a deca su ga čitala u lektirama. Raičković do svog poslednjeg nedeljnog popodnevna u 80. godini života (2007) nije uspeo da prežali svoju Bojanu.

„Mislim da je Steva prvi put umro, kada je umrla njegova Bojana”, na komemoraciji povodom smrti svog velikog prijatelja rekao je Matija Bećković. Nije puno pričao o njoj, ali je mnogo pesama posvetio njoj. Sve svoje rukopise je spalio, tako da je uz njegovu samrtničku postelju ostala samo fascikla sa rukopisom za knjigu o njegovim sećanjima i razmišljanjima o Crnjanskom kao pesniku kome se neizmerno divio.

Evo jedne, u nizu, posvećene Bojani:

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna

Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira

Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

 

[Nina]

Pismo Besmrtnoj Dragoj - Ludvig van Betoven

(Dobro jutro 7.-og jula)
Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišit ziveti mogu li samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, juce… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog
L.
Večno tvoj
Večno svoj
Večno naš

 

[Nina]

 

[Plant]

od Olivera:

Ima dana kad sam sjetan
I kad ne znam kud sa sobom
Prazan sjedim kraj klavira
Ima dana što me peku
Jer se stare rane bude
Uvijek kada glazba svira
Ima dana kad ne shvaćam
Da je život kao rjeka,...
I da nikad nema mira
Ima dana što mi nose
Zvuke neke stare pjesme
koja srce bolno dira​

Spojler

Zbogom ostaj ljubavi
Ti što gasneš a iza tebe tama
Zbogom ostaj ljubavi
Ti što ideš i ostavljaš me sama
Dok se hladna spušta noć
U srcu mom
Kao plima raste bol
U srcu mom
Zbogom ostaj ljubavi
Zbogom srećo
Što veneš među nama

 

[Nina]

Džejms Džojs - Nori Barnakl

Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoć veoma uzrujana. Neću govoriti o sebi, jer osećam se kao da sam postupio veoma svirepo. U neku ruku, nemam prava da očekujem da mene smatraš išta boljim od drugih - zapravo, imajući u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo pravo da to očekujem. Ali, izgleda da sam ipak to očekivao, makar zbog toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takođe, nešto pomalo đavolsko u meni što me nagoni da uživam rušeći predstave ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebičan, ohol, lukav i bezobziran prema drugima. Žao mi je što ti je moj sinoćnji pokušaj da se ponašam onako kako sam verovao da treba, zadao toliko bola, ali ne vidim kako sam drugačije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugačko pismo objašnjavajući, koliko je bilo u mojoj moći, kako sam se te noći osećao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa mnom postupaš kao da sam samo običan partner u požudi. Možda će ti smetati brutalnost mojih reči, ali veruj mi da takav postupak prema meni, imajući u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene. Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošću. Iznad svega, nemoj ići unaokolo i boriti se s mislima jer ćeš se od toga razboleti, a znaš da si nežnog zdravlja. Možda ćeš mi večeras moći poslati makar par reči da mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.

Džim

 

[Nina]

Umesto pisma srce utisnuto u ciglu

Avgust i Marija Braun
Avgust Braun je rođen sredinom 19. veka u austrijskoj pokrajini Tirol, a u Sarajevo je došao da živi sa suprugom Marijom. Ubrzo je otvorio prvu ciglanu kapaciteta dva miliona cigli (1879. godine) na Koševu. Godine 1880. osnovao je kompaniju za proizvodnju građevinskog materijala. U to vreme (1885. godine) postojalo je sedam ciglana koje su godišnje proizvodile 15 miliona cigli. Na izložbi u Budimpešti 1896. godine dobio je zlatnu medalju za građevinske proizvode. Proizvodio je građevinsku stolariju, podove, cigle, emajlirane kanalizacione cevi sa fitingima...

Poznata je činjenica da je Braun na svoje cigle utisnuo i svoje inicijale A B.

A kada se zaljubio u Mariju, svoju buduću suprugu, pored svojih inicijala, kažu, na ciglu je utisnuo i srce.
Takvim ciglama je gospodin Braun za Mariju sagradio jednu od najvećih i najlepših zgrada u Sarajevu,
koju je nazvao Marijin dvor, po čemu taj deo grada i danas nosi Marijino ime: Marijin dvor.

 

[Nina]

Emil Sorian i Simone Boue

Emil Sorian rumunsko-francuski filozof i esejista, jedan od najpesimističnijih i najprovokativnijih mislilaca 20. veka umro je na današnji dan 1995. godine u Parizu.Iako je Sioranov pogled na svet pun melanholije i poraza, u ličnim odnosima, naročito ljubavnim - imao je dugogodišnju partnerku - francusku intelektualku i prevoditeljku Simone Boue. Zajedno su proveli skoro pedeset godina, od kraja 1940-ih do njene smrti 1997. godine.

Simone je igrala tihu, ali ključnu ulogu u njegovom životu. Pomagala mu je da prevaziđe mnoge njegove duševne krize. Bila je prva koja je pročitala njegove tekstove i često mu je bila jedini "živi" kritičar u tom trenutku. Nikada nisu zvanično sklopili brak, ali su živeli zajedno u Parizu.
Nakon njegove smrti 1995, Simone je uništila neke njegove rukopise, što je izazvalo brojne kontroverze među proučavaocima njegove misli.
Neki to tumače kao čin poštovanja njegove volje da se ne objavljuje sve što je pisao, dok drugi to smatraju nepopravljivim gubitkom za književnost.

Sioran je o ljubavi pisao retko .Jedan od njegovih karakterističnih stavova:
"Ljubav? Privremena amnezija u pogledu ništavila."

Ipak, veza sa Simone pokazuje da je uprkos svom pesimizmu, živeo duboku, tiho odanu bliskost.
Nije verovao u instituciju braka, ali je, paradoksalno, ostao veran jednoj ženi ceo život.

"Najdublji razgovori vode se u tišini.
Ako možeš da cutiš s nekim satima, a da ti ne dosadi - to je ljubav."

Sioran je znao da u ljubavi postoji nešto što uzdiže čoveka iznad ništavila, ali je i dalje ostajao veran svom unutrašnjem bolu kao životnoj istini.
U tom smislu, ljubav za njega nikada nije bila spas, vec samo kratki predah od istine

 

[Nina]

Vuk Stefanović Karadžić - Ani Kraus

Od srca ljubljena prijateljice,
Primio sam već odavno Vaša dva najdraža mi pisma, ali nisam bio u Karlovcima da bih mogao odmah da Vam odgovorim. Od 1. marta do prekjuče bio sam u jednom manastiru ( 4 milje daleko odavde).

Vaša pisma dirnula su me u srce i dobro znam kako Vam je sad. Ali šta da radimo, moramo se predati volji Svemogućeg: samo on može sve da izmijeni i da nas obraduje...
U manastiru proveo sam dva mjeseca. Bilo je dobro i prijatno. To je neopisivo romantičan predeo. Bio sam, hvala Bogu, stalno zdrav, ali ne i sasvim zadovoljan. Često bih iz dana u dan govorio: okolina je, istina, lijepa, ali šta mi sve to vrijedi kad izvor i srz moje radosti, moja najljubljenija Nani, nije ovdje.
Ako Bog da, doći ću Vama kroz deset nedjelja, u septembru, kao što sam vam rekao. Ah, bože moj! S kakvom čežnjom očekujem najsrećniji dan kad ću se predati vašem zagrljaju. Tada Vas neću nikada napuštati. Želim da umrem i umrijeću srećno kraj Vas. Nemojte mi više pisati dok ne dobijete sljedeće pismo od mene, jer ću ja kroz osam dana otputovati za Oršavu i odande ću vam pisati.

Želim Vam savršeno zdravlje i mir u duši.

Vaš vječno najvjerniji
Vuk Stefanović

 

[Nina]

Tatjanino pismo Onjeginu - (iz poeme "Evgenije Onjegin") A. S.Puškin

Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću bar i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi… mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi… A ne, ja nikom ne bi’
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jamstvo bio
da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
i neviđen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj’o,
u duši davno glas odzvanj’o…
Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš’o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o priviđenje moje drago,
promak’o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag’o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? Čuvar duše mlade
il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jamči lepim
i predajem se njoj bez straha…

 

[Nina]

Jovan Dučić - Magdalini Magi Živanović
Žitomislić, 29. XI. 1894. godine

Draga Mago,
Došao sam opet u moju milu samoću. Vratio sam se ovamo. Bez igde ikog i moje tuge koja me neprekidno prati!
Juče sam ti pisao i znam da si primila moje pismo, a da li si ga pročitala ili turila u vatru, ja ne znam. Oprosti mi što ti evo opet dosađujem mojim pismom jer...
Dakle dozvoli mi da ti reknem još ovo.
Sinoć sam ti rekao: ništa ne biva bez povoda. To se nekad govorilo za me i Mirkovićku, a to se danas govori za tebe i onog lijepog što si ga onda na slici viđela i begenisala.
Kako čujem o meni io tebi ne govori se više. Svijet je kao i ti zaboravio da u ovom bijelom svijetu ima jedna grdna zemlja, što se zove Jovan Dučić. Okrenula se nova pjesma, a stara pala u zaborav.
Istina draga Mago, to mene reže po mom srcu. Ja sam još živio, ali nikad još nisam bio tako obmanut, no ipak znaj da ću ja biti opet živ i zdrav. Vidjet ćemo ko će bolje proći.Ja moju reč ne bih pogazio, a što više održao bih je s radošću. Ja ne govorim nikad svoje riječi, pa ne bi ni ovaj put...

Samo mi je jedno čudno, draga Mago, čudno mi je da si mene toliko nisko mogla smatrati da nisam ni jednak, a kamoli veći od tog gospodina. Pa ja toga gospodina poznajem. O poznajem bolje nego tebe.

Vjeruj ja sam dolazio u bolja ženska društva u Mostaru, pa ipak ne zaljubih se. Šta više nisam ni želio sa djevojkama da dolazim u dodir. A znaš zašto? Uvek mislim: Oh, neću. Zašto da joj činim krivo (tj. tebi Mago) kad ona ne izlazi iz svoje kuće i na svjetlost, zašto da ja činim to.
Tako sam radio.
Kad sam otišao iz Bjeljine i poljubio se s tobom, a ja sam se zarekao Bogom i životom da moja usta neće poljubiti nikog više, dok tebe ne poljube kao svoju.

 

[Nina]

Anton Pavlovič Čehov - Olgi Leonardovnoj Kniper
Nica, 2.januar 1901.

Dušo moja, jesi li sad mrzovoljna ili vesela? Ne budi mrzovoljna, mila moja, radi i što češće piši svom starcu Antoniju. Odavno nisam dobio ništa od tebe, ako ne računam pismo od 12. decembra, koje sam primio danas i u kojem opisuješ kako si plakala kad sam otišao.Uzgred budi rečeno, to je čudesno pismo! To nisi pisala ti, nego sigurno neko drugi na tvoju molbu. Sjajno pismo...

Opiši mi bar jednu probu "Tri sestre". Treba li šta dodati ili oduzeti? Igraš li dobro, dušo moja? Jaoj, pazi se. Ne pravi tužno lice ni u jednom činu. Ljutito da, ali tužno ne. Ljudi koji u sebi dugo nose nesreću i navikli su na nju, samo zvižduću i često se prepuštaju svojim mislima. tako i ti, za vreme razgovora na sceni često budi zamišljena. Shvataš?

Naravno, shvataš, ti si pametna. jesam li ti u pismu čestitao Novu godinu? Zar je moguće da nisam? Ljubim ti obe ručice, svih deset prstiju, ljubim te u čelo i želim ti sreće i mira, i malo više ljubavi, koja bi potrajala malo duže, jedno petnaest godina. Šta ti misliš, može li biti takve ljubavi? S moje strane da, a s tvoje - ne. No ja te grlim bez obzira na sve...

Tvoj Toto

 

[Nina]

Lav Nikolajevič Tolstoj - Valeriji Vladimirovnoj Arsenjevoj

12.-13. novembra 1856, Petrograd

Osećam da sam lud, ali ne mogu da se uzdržim mila gospođice, i mada nisam dobio od vas ni retka, opet vam pišem. Prošla je ponoć, a vi sami znate kako to doba navodi na nežnosti i , prema tome, na ludosti.
Zbogom, idem da spavam, stežem vam dragu ruku i mnogo, suviše mnogo mislim na vas. Sutra ću nastaviti. A sad ću pisati u žutu beležnicu - i opet o vama. Budala sam.

13. novembar

Nastaviću ovo pismo drugi put kad budem primio od vas, a sad me ovo nekako ne zanima, i u glavi je drugo. Pišem vam poslednji put. Šta je s vama? Da niste bolesni? Ili se stidite preda mnom zbog nečega?Ili se stidite zbog onog odnosa koji se među nama uspostavio. Ma šta bilo, napišite barem jedan redak. Iz pošetka sam bio nežan, potom se ljutio, sad osećam da postajem već ravnodušan - i hvala bogu.

Neki instikt mi odavno kaže da od ovog neće biti ništa sem nesreće i za vas i za mene. Bolje je da se na vreme zaustavi.
Kad vas volim, često poželim da vam dođem i da vam kažem ono što osećam; ali u trenutcima kao ovaj, kad se na vas naljutim i osećam se sasvim ravnodušan, još više bih voleo da vas vidim i da vam kažem sve što se nakupilo i da vam dokažem da mi nikada nećemo moći da se razumemo...
U svakom slučaju, zaklinjem vas bogom, uspomenom na vašeg oca i svim što je sveto, budite iskreni prema meni, sasvim iskreni, ne dajte sebi da se zanosite.

Zbogom, nek vam bog da sve najbolje.
Vaš gr. L. Tolstoj