Pismo Jovana Jovanovića Zmaja Ruži Ličanin
Godine 1861. Jovan Jovanović Zmaj je upoznao Ružu Ličanin. Između njih razvila nežna ljubav koja će se završiti brakom. Nažalost, čika Jova Zmaj možda je doživeo da se oženi voljenom devojkom, ali ga je u bračnom životu zadesio čitav niz nesreća: poumirala su mu sva deca (njih petoro) i još mlada žena. Ljubav i nesrećan porodični život su ga inspirisali, kako prenosi "Artnit", na ciklus pesama Đulići i Đulići uveoci, neku vrstu pesničkog dnevnika o njegovom intimnom i porodičnom životu.Iza njega je ostalo i prvo pismo voljenoj devojci koje datira iz 1861. godine, gde joj prvi put izjavljuje svoja osećanja.
"Mila gospođice Ružo!
Uvek sam se čudio, kad je ko pismo pisao tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajati, prećutati nikako.
Vi, čitajući sad ovo pismo, ili ste se namrgodili ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki, milim Vas; nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, ne zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim, Vi ćete lako a ja ću kako uzmogu. Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, ti mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.
Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju, ali onda bih Vam imao toliko napisati i kazati da u vašu šatulu zaista ne bi stalo. Od kako znam, cveće sam oduvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se njime čovek nakiti i ponositi može, ali nikad još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.
Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospođi materi pokazati, ne marim, ali samo nemojte pre, dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.
U najvećoj hitnosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem, nadam se mnogo. Bar ću na putu natenane misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.
Budite mi zdravi, sam se čudim od kud sam ovo pismo nehotice poljubio."
