Ljubav jeste veoma bitna, ali ne uzimam je vise za smisao zivota. Stoji to da kada smo voljeni i prihvaceni da se tada osecamo potpuno ali ako nam je ljubav smisao zivota, to ima i odredjene mane, jer bez te ljubavi se osecas kao niko i nista i potpuno bezvredno, a to nije dobar temelj za vezu, jer ima ono, "ko nije srecan sam nije srecan ni u vezi (ili ne moze biti, tako nesto)".
Ne mozemo ocekivati da ce ljubav ili neko u nasem zivotu resiti sve nase probleme. Primera radi, nesrecni smo jer smo depresivni, usamljeni, stidljivi, nesigurni i upoznamo tog nekog, euforija.
Ali ispod toga, i dalje smo ona stidljiva i nesigurna osoba, tako da ljubav nije nikada magicno resenje koje resava sve nase probleme i daje smisao nasem zivotu, posebno jer mnogi ljudi nemaju srece u ljubavi.
Licno smatram da su te zrtve poprilicno sebicne, jer mislim da nema niko pravo da nam govori "ostavi porodicu zbog mene, prijatelje, nemoj nikada da pricas sa njima". To vise prelazi u manipulaciju i zlostavljanje nego u normalan odnos. Jedno je ako oni zive negde u inostranstvu zajedno, pa onda neko napusti prijatelje i porodicu, ali ovako "kako ja kazem, ili idem" jednostavno ne ide. Ista stvar i privatnost, meni je privatnost svetinja, i ne bi mi bilo ok da moja "voljena" osoba insistira da zna sta pricam sa prijateljima ili o cemu pisem na forumu ili u dnevniku, sta vec. Svako ima pravo na privatnost, niti ja imam nesto posebno da krijem, mada ok, ima par stvarcica kojima se ne ponosim, ali ni to mi ne bi bio problem da sa nekim podelim pod uslovom da znam da me nece osudjivati i upirati prstom, dizati buku. Ovako, da nesto mutim "iza ledja" i sl. ne, ali opet mislim da moja "voljena" osoba nema pravo da cita i da zna ko me zove, kad me zove, zasto i sta je pricam sa nekim. Ako hocu da podelim to kada sam spreman podelicu, ali ucene "ili kazi ili idem" nisu odlika zdravog odnosa, jedino ako nije nesto ko zna sta neko uhvacen u prevari ili sta znam. Ispada sada da ne volim zrtvovanje, mada vodim se onim ako te neko voli prihvatice te u potpunosti, a takvih ljubavi je malo. Jednostavno, ne volim da menjam svoje neke navike, i onako kako funkcionisem zbog nekog u mom zivotu, jer osecam onaj pritisak "ili tako kako kazem, ili nikako". Jedno je naravno evolucija licnosti, napredovanje, a drugo je, "to se u vezi tako radi, to tako mora".
Nesto ne verujem da ce neko da me trpi, imam nekih lepih i fatalnih mana koje mi ne idu u korist. Mada 2 500 000 zena u Srbiji, verovatno postoji neka osoba sa kojom bi mogao da funkcionisem, tako da se nikada ne zna. Ne bi mi smetalo da sutradan upoznam tu osobu i da provedem ostatak zivota sa tom osobom, pod uslovom da smo zaista "srodne duse" i da mozemo da funkcionisemo.
Sta mi je vaznije, pa sta znam, zdravlje, psihicko i fizicko, porodica, mada neki veci smisao nemam u zivotu, s druge strane, ne bih ceo zivot hteo da provedem solo ili da budem sam tamo sa 40, 50, 60.
Mislim da mi ta samoca tada debelo deprimirala.
sve se svodi na kurrvanje
