Ljiljana Ninković-Mrgić: Ravnoteža sna i jave

[Милунка Савић]

AKO ME SLAŽEŠ

Ako me slažeš rastužićeš trave
I lastavice treperavih krila
Što su u našu priču verovale
Koliko i ja

Ako me izdaš na nekoj krivini
U slepom uglu vremena. U tami
Izdaćeš sebe i kad ti se čini
Da sebe braniš

Ako mi zgaziš ovaj plamen sveće
Mladicu nade ispred koje klečim
Zvezde ti više verovati neće
Ni jedne reči

 

[Милунка Савић]

DUGOVANJE

Duguješ mi trista dana
Milovanja
Bezbroj noći mesečine
I tišine
Duguješ mi kule snova
Višespratne
Šapate i zagrljaje
Sunovratne
Duguješ mi sto svetova
Izmišljenih
Sto cvetova neubranih
Bezimenih
Zlatne sate i minute
Bisesrima navezene
Bajkovite
Duguješ mi neke važne
Dragocene slatke laži
Lekovite
Duguješ mi

 

[Милунка Савић]

O TVOJIM RUKAMA

Ruke su ti neumorne
Ruke su ti vetrovite
Ruke su ti čudotvorne
Ruke su ti lekovite

Ruke su ti divlje vatre
Moje želje i molitve
Neprestane

 

[Милунка Савић]

LJUBAV MI DAJE PRAVO

Ne traži razloge druge
Ljubav mi daje pravo
Da se smejem i plačem
Od radosti i tuge

Da budem luda prema tebi
Da budem slaba prema sebi
Da budem meka kao dalija
Da budem gorka kao žalfija
Ljubav mi daje pravo

Grliš me nežno
Gledaš me plavo
Ljubiš me vešto i vrtoglavo
Zenice
Usne
Koleno
Rame
Volim te volim
Namoj uzalud
Da me zaklanjaš
Od mene same

Ljubav mi daje pravo na bol
Na hirovita duševna stanja
Ne zaslađuj moje gorčine
Šećerlemama obećanja

 

[Милунка Савић]

IŠLA SAM PO USPOMENE

Išla sam po uspomene
Kao po vodu
Kao po cveće

Pod usamljenim prastarim borom
Zaista su me dočekali
Oni isti trenuci sreće
Koje smo jednog dalekog leta
Prosipali po suvoj travi
Krijući se od celog sveta
Željni lepote neba i tajni

Išla sam po uspomene
Kao po vino
Kao po voće
I stvarno sam ih tamo pronašla
Bile su svaka na svom mestu

Godine nisu stigle ništa da izmene
Ista tišina
Isto kamenje
Isti osećaj blizine zvezda
Samo nas dvoje više nismo oni isti

Na nama se godine vide
Zato što pristajemo na korake
Koje vreme za nas odbraja
I sve se ređe osvrćemo

Na prosute dijamante
Skamenjenih trenutaka
Što čekaju na nas verno
Ispod starog crnog bora
Blizu neba

Išla sam po uspomene
Kao po vodu
Kao po cveće
Išla sam po uspomene
Kao po vino
Kao po voće
I zaista sam pronašla sve
Osim nas

 

[Милунка Савић]

O TRAŽENJU

Ako u mom oku tražiš zvezdu
Moraš verovati da ona postoji
Ako u mom oku tražiš pesmu
Moraš naučiti da je pevaš

Ako u mom oku tražiš pticu
Moraš uzletati sve do oblaka
Ako u mom oku tražiš suzu
Ništa ne moraš da učiniš

Sigurno ćeš je pronaći

 

[Милунка Савић]

PRIVIĐENJE

Vidim te nasmejanog
Na mesečini
I na kiši

Rukama spremno raširenim
Dočekuješ moj bol
I želje
I tajne

U tvojim začuđenim zenicama
Čuđenje dece
Šapat trave
Lepršanje nemoćne ptice
Huk silne reke

U tvojim začuđenim zenicama
Sva obećanja sveta
I sva lepota
Kratkotrajnog
Priviđenja

 

[Милунка Савић]

PROTIV RAZUMA

Sati uzalud opominju
Ne mogu da budem razumna
U tišini
Koju je tvoje ime preplavilo
Ćutke
U kojoj su tvoje ruke
Kazaljke za vekove postale

Šiparički je gledati kroz prozor
Šššiparički je naslanjati uvo
Naslanjati srce na trenutke
Šiparički je čitavog dana
Osluškivati drage korake
Osluškivati drage korake
Ispred vrata

Ali ne mogu da budem razumna
U rastresitoj samoći jutra
U zgusnutoj samoći dana
U izmaglici predvečerja

Ne mogu da budem razumna
Kad tvoje ime izrasta ćutke
U krin i u krik
Na usnama

 

[Милунка Савић]

ROBINJA LEPOTE

Bežim od dana koji me guši
Na mesečinu u krilo trave
Bežim od straha u mojoj duši
Od ružnih snova i od jave

Niko me ne zna. Svi mi se čude
Korak po korak ja sam sve plavlja
Plaši me nemoć što guta ljude
I što im očaj u oči stavlja

Šta ću sa sobom ovako meka
Ovako sama kao kometa
Ptica u meni uzalud čeka
Na ružičasto rađanje sveta

Korak po korak. Ne stižem nigde
Okružuju me prastare laži
Ja sam robinja Strašne Lepote
Koja se večno uzalud traži

 

[Милунка Савић]

U LAVIRINTU

Ti si moj užas i moja tajna
Koju mi svako čita sa lica
Ti si tamnica za moje misli
Bespuće jedno bez završetka
Po kojem lutam izgubljena
I ostavljena
I strašno gorka

A kraja nema i nema svetla
Uzalud nova osviću jutra
Jer ja i dalje ostajem negde
U neprozirnim maglama noći
Koje mi stalno o tebi šapću

Tvoje su oči odavno mrtve
Ti si oslepeo ne vidiš me više
Al moje ruke lude od želje
Potpiruju već hladne zvezde
Očekujući neki plamičak
Nekakvo sunce
U pomrčini

Ti si moj nemir i moja varka
Koja mi ne da da vidim nebo
Ti si moj smisao van svakog smisla
Sva sam pokisla i sva sam troma
Od oluja negde u mozgu
Koje me stalno zatiču golu
I strašno željnu
Tvojih ruku

 

[Милунка Савић]

MAMURLUK POVRŠNOSTI

Sveća je gorela
I dogorela
Ja sam te volela
I prebolela
A možda ništa nije ni bilo

Možda smo hteli i pokušali
Nešto o čemu nismo znali
Ni zrno znanja
Opasno je izneti snove
Na hladnokrvnu svetlost dana

Grlili smo se politurom kože
Kao poklopcima zaključane škrinje
I nikad nismo prodrli dublje
Od površine

 

[Милунка Савић]

POVRATAK U GRAD

Dva smo letnja dana i dve lude noći
Dokazivali da čuda postoje
I samo što smo poverovali
Stvarnost je hladno došla po svoje

S najvišeg vrha osećanja
Zanosom čistim opijeni
Survavamo se u vrevu grada
Probuđeni i uplašeni

Dva smo duga dana i dve noći letnje
Bili avantura davanja bez kraja
Sad smo opet puni savakodnevne sete
Muškarac i žena prognani iz raja

 

[Милунка Савић]

PORED REKE

Žega i trave
Glas umorne ptice
Zgužvan u lišću stare topole
Pored reke

Ovde sam
Zbog slutnje da ćeš doći
Ovde sam
Zbog tebe u meni

Ptica je izgleda prepoznala tugu
Vršlja po travi oko mojih nogu
I možda
Neku utehu šapće

Meni se samo plače
Strašno
Ne umem da pričam sa pticama
Kad tebe nema

 

[Милунка Савић]

LOŠA IMITACIJA

Mog dragog
Koji me zaista voli
I koji samo slučajno ima
Tvoje ime
Sto puta više nego tebe
Boli tuga
Moje samoće

Moj dragi
Koji rukama plete
Mesečinu u moje snove
Ne bi nikada dozvolio
Da ga zovem
A da ne dođe

Moj dragi
O kojem sanjam
I koji samo slučajno ima
Tvoje oči
Nikada ne bi mogao tako
Olako da me zaboravi
Kao ti

 

[Милунка Савић]

O KRIVICI

Ovakva tišina
I ovakva tama
Nisu nikad bile
Ono što ja hoću

Al i tako gorka
I toliko sama
Ja ne krivim tebe
Za moju samoću

Krivica je dublje
I dalje i bliže
Nego što si ikad
Znao da mi priđeš

Za nemire moje
Sa kojima živim
Ti ne zaslužuješ
Da te smatram krivim

 

[Милунка Савић]

KAKO DA ĆUTIM

Kad goluždravu i opuštenu
Razneženu pticu u meni
Zakolješ nožem tupim
Kako da ćutim

Kad svaku travku proklijalog
Poverenja u mojoj krvi
Nemilosrdno zgaziš i smrviš
Kad svakog svica sa mog lica
Ugasiš tamom smrti
Kako da ćutim

Kad mi se grudi neoprezne
Nezaštićene i ogoljene
Lepote gladne
Radosti žedne
Zalede ledom pred uvredom
Kad mi se svaka zvezda u oku
Suzom zamuti
Kako da ćutim

Kako da ćutim
Da ne vrisnem

Da ne pocepam želje u krike
Da ne poludim
Da ne presvisnem
Od poniženja i od panike
Kad u tebi prepoznajem
Ubicu ptice
Ubicu pesme
Koju mi niko ubiti ne sme
Kad mi najbolje izvore mutiš
Kako da ćutim

 

[Милунка Савић]

ZAŠTO

Što meni treba ova strela
U centru duše i malog mozga
Ova tuga prastara bela
Od trajanja laži i sna

Što meni treba ova čežnja
Izlizana od upotrebe
Ova želja za potiranjem
Same sebe radi tebe

Šta me to tera bičuje veže
Za ludu zvezdu za varku sreće
Protiv zakona zemljine teže
Srce mi hoće što razum neće

Šta me to vuče na tvoje rame
Tiranija osećanja
Jasno je ti si tamnica za me
A ja te kao slobodu sanjam

Ništa mi s tobom nije jasno
I ne može mi pomoći niko
Volim te volim ali zašto
Kad je ta ljubav gorka toliko

Ova teskoba srca i neba
Ovaj suludi grč i san
Zašto zašto zašto mi treba
Nek sam prokleta ako znam

 

[Милунка Савић]

AKO ME VOLIŠ

Ako me zaista voliš
Zašto me onda ne uvedeš u svoje snove
I zašto vrata ne zaključaš
Zašto ne ostaviš poruku svetu
Da ni za koga nisi kod kuće

Ako me voliš
Zašto od mene kradeš svoje najlepše vreme
Zašto gledaš u sat na ruci
Zašto se konačno ne okreneš
Kazaljkama mojih želja
Zašto ne ostaneš

Ako me zaista voliš
Zašto propuštaš leto za letom
Zašto previđaš mesečinu
Zašto me lepo ne povedeš
U neku dargi zelenu šumu
Zašto zaboravljaš

Ako me voliš
Zašto pristaješ na tuđa pravila igre
Zašto me varaš danima praznim
Zašto bez mene odlaziš igde
Zašto ne ostaneš

 

[Милунка Савић]

PREKOR

U ovom davanju i uzimanju
Na koje smo se zakleli ćutke
Čini mi se da mi zakidaš
Neke vekove
I trenutke

U ovoj želji u ovoj čežnji
Koja već traje mimo htenja
Sve mi se čini da me varaš
I da sam strašno
Oštećena

U ovoj noći punog meseca
Dok sam tebe gladna i žedna
Meni se čini da mi zakidaš
Od mesečine
I od neba

U ovoj trci na ovoj stazi
Kojom bez tebe nikad ne krećem
Čini mi se da mi potkradaš
Iluzije
I deo sreće

U ovom davanju i uzimanju
Gde je sve bol i sve lepota
Mani se čini da mi zakidaš
Od ljubavi
I od života

 

[Милунка Савић]

UMOR

Umorili smo se od blistavih varki
Pa ove dane bez obećanja
Prihvatamo pokorno
Ćutke

Ja sve teže prepoznajem
Samu sebe u tvom oku
I sve sam manje žalosna
Zbog trava
Što cvetaju i umiru
Bez nas dvoje

Sedim u prohlaadnoj zaključanoj sobi
Sama
I tiho plačem s vremena na vreme
Ali to je već odavno
Stvar navike
U razloge je nemoguće
Proniknuti

Umorili smo se od blistavih varki
Hladnokrvno se svode računi
Jednog trajanja
Za koje smo detinjasto verovali
Da nema kraja

 

[Милунка Савић]

IZGUBLJENO BOGATSTVO

Imali smo jedno drugo
A mislili smi kako nemamo dovoljno

Sad više nemamo ništa osim sećanja
Na izgubljeno bogatstvo

 

[Милунка Савић]

NISI ME SMEO OSTAVITI

Nisi me smeo ostaviti
Onako plačljivu i bespomoćnu
Pod ruševinom naših nada

Nebo je gledalo i čudilo se
Nisi me smeo ostaviti
Tako

Sa strane gledano
Ja sam bila samo
Uplakana žena na ivici parka
Sa malo ludila greha i bola
U rasparanim zenicama

Nebo je gledalo i čudilo se
Ptice su sasvim poumirale
I oni retki prolaznici
Koji nisu imali pojma
Zastajkivali su
Zaprepašćeni

Ti si jednostavno otišao
A ja sam bila
Tvoja ljubav

 

[Милунка Савић]

AKO NAS OVA LJUBAV NE MOŽE SPASTI

Ako nas ova ljubav ne može spasti
Ako nam ne ume pokazati put
Kojim se beži od samoće
Ako ne može zalečiti
Izranjavljene nade u nama
I naše misli oprati kišama
Zašto smo onda napunili grla
Mesečinom punog meseca

Zašto smo tako ljubomorno
Skupljali zlatne vlati sunca
Pramičke vetra
Krpice neba
Srebrna zrnca slavujeve pesme

Sad smo potpuno razoružani
Obezglavljeni tužni čuvari
Ovog skladišta u našoj duši
Ovih sasvim nepotrebnih
Ludih stvari
Koje više ne umemo
Da ostavimo
I ako su otežale
Od beznađa
Kao kamen
Davljeniku oko vrata

 

[Милунка Савић]

ZIMSKA ELEGIJA

Tužna sam ali svejedno
Idi
Hladno je ali nemoj
O tome
Napolju sneži
Ti ipak idi
Vetar će snegom zavejati stope
Od mojih vrata do kapije

Ne okreći se
Znam da ne želiš
Plakaću samo malo
I tiho
Možda još noćas i sutra
Možda
Ti me sigurno nećeš čuti
Ne brini
Shvatam
Odlazi
Ćuti

Stisnuću dlanom srce
I misli

Iščupaću noktima svaki
Očaj sa čela
I bol iz grla
Hladno je ali
Ti samo idi
Odavno su se pogasila sunca
Koja su mogla da me zgreju

Napolju sneži
Ti ipak idi
Vetar će brzo izbrisati stope
Od mojih vrata do kapije

 

[Милунка Савић]

IZGOVOR

Imao je ženu
Koja mu je rodila sina
To joj je sva zasluga
I koja mu je dosadila užasno
To joj je sva krivica

Imao je oči
Raznežene
Od gledanja u samoga sebe
To mu je najveći greh
A mislio je kako me voli
Mnogo
To mu je jedini izgovor