Quantcast

Legitimni i legalni srpski vladar posle Dušana?

Rechke

Veoma poznat
Poruka
11.799
Da li nakon smrti Dušanove 1355. godine postoji neko ko bi se mogao nazvati legitimnim i legalnim srpskim vladarom, bez obzira na to što nije bilo jedinstvene srpske države kojom bi vladao? Da li je među velikašima koji su se uzdigli nakon Dušana postojala ličnost koja je bila legitimni pretendent na srpski presto? Jovanka Kalić u više navrata Marka Mrnjavčevića naziva legitimnim srpskim kraljem, s obzirom da mu je otac bio krunisan za Uroševog savladara, ali da li naslednik savladara ima pravo da bude legalni vladar nakon gašenja vladajuće loze?
Sa druge strane Tvrtko se krunisao za kralja Bosne i Srba, a u međuvremenu su se Lazar i njegovi naslednici nametnuli kao najjači, ali da li i legitimni i legalni srpski velikaši i vladari?
 
Poslednja izmena:

NickFreak

Iskusan
Poruka
5.322
Ban Tvrtko se krunisao zahvaljujući svojoj ženskoj liniji Nemanjićkoj a pri tome njegove titule su ovako izgledale:

Tvrtko je kroz svoju vladavinu mijenjao svoje titule i dodavao nove osvajanjem teritorija.

* 1353-1377: Tvrtko, milošću Božijom ban bosanski
* 1377-1390: Stefan Tvrtko, po milosti gospoda Boga kralj Srbljem, Bosni, Primorju, Humsci zemlji, Donjim krajem, Zapadnim stranam, Usori, Soli i Podrinju i k tomu
* 1390-1391: Stefan Tvrtko, po milosti gospoda Boga kralj Srbljem, Bosni, Primorju, Humsci zemlji, Dalmaciji, Hrvatom, Donjim krajem, Zapadnim stranam, Usori, Soli i Podrinju i k tomu.

Mislim da ne možemo da dokažemo ali mislim da je bilo verovatno još posrednih Nemanjićkih linija na pr.Dejanovići su imali isto pravo na presto kao i Tvrtko.

Posle pobede na Marici Turci nisu odmah počeli sa pravim osvajanjima na Balkanu, nego su, učvrstivši svoje položaje, stali da šire svoj uticaj i da stvaraju uporišta za dalje napredovanje. U njihovom radu bilo je nesumnjivo izvesnog sistema. Oni nisu hteli da upornom borbom izazovu protiv sebe jedan hrišćanski savez pre nego postanu sasvim sigurni, nego su se, za početak, zadovoljavali tim da balkanski dinasti priznaju njihovu vrhovnu vlast i da ih nateraju na plaćanje danka, kako bi povećali svoja finansiska sredstva. Tako oni nisu zauzeli Vukašinovu oblast, nego su pristali da u njoj vlada kao kralj, Vukašinov sin i naslednik Marko, najpopularniji junak naše narodne epske pesme. Marko je vladao južnom srpskom Maćedonijom sa sedištem u Prilepu, tvrdom gradu, koji je imao i po prirodi položaj vrlo pogodan za odbranu i od starina izgrađivan kao najtvrđe mesto Pelagonije. U severnom delu Vukašinove kraljevine imao je vlast mlađi brat Markov Andrijaš, čija se zadužbina na reci Treski, podignuta 1388/9. god., očuvala sve do danas. Vukašinovi naslednici imali su borbe i sa zapadnim i sa severnim srpskim susedima, koji su se požurili da im, posle očeve pogibije, okrnje posede. Prizren su preoteli Balšići, a Skoplje Vuk Branković. Otimanje oko Kostura postalo je čak i predmet epske pesme. Kao Marko priznali su tursku vlast i braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, sestrići cara Dušana, koji su gospodarili na levoj obali Vardara, od Kumanova do Strumice. Ćustendil, i u svom poturčenom nazivu, još uvek čuva spomen na svog gospodara Konstantina. Narodna pesma, koja Konstantina zove "begom", valjda po tom što ga je zapamtila kao turskog gospodina, opeva njega i Marka kao ljude koji održavaju dobre susedske odnose. Treći srpski dinast na jugu, Toma Preljubović, držao se u Epiru duže vremena samo kao turski štićenik.

Od osamdesetih godina XIV veka Turci su postali aktivniji i agresivniji. Oni upadaju čak i u oblasti iznad Šare, a njihove se čete zaleću i u zapadne oblasti sve do blizu primorja, i to ne samo u Albaniji nego i u Humu. Ti upadi vršeni su isprava sa malim odelenjima i nisu mogli imati osvajački karakter. Izvođeni su radi pljačke i s namerom da izazivaju nespokojstvo i strah. Ali vremenom ta zaletanja imaju izvidnički karakter i služe kao uvodne akcije za veće pokrete. Srpski letopisi, koji nastaju u ovom vreme, beleže sve češće datume tih upada i sukoba, osećajući im iz dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je god. 1380., kada je Crep Vukoslavić suzbio Turke na Dubravnici. U to vreme, zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ušća Nišave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin grad), da brani nišavsku dolinu od njihova nasrtanja.

Međutim Kraljević Marko kao očigledni Turski pretedent na presto gde se verovatno pokušavala akcija osvajanje Srbije iznutra bez većih borbi ni Obilić ni Lazar ni Dušan ni Karađorđe nema toliko narodnih pesama i hvalospeva kao Kraljević Marko koji pije na Bajram ubije po potrbi nekog nižeg turskog činovnika da bi bio junak pred narodom!
Očigledno da je bio dobar ratnik ali isto očigledno nedozreo situaciji glup i ograničen fabrikovani junak turskih epova i ilijada ili zaista glupi junak u kojeg su Srbi poverovali!
 
Poslednja izmena:

NickFreak

Iskusan
Poruka
5.322
Ovaj deo takođe interesantan:

U isto doba Turci su prodirali i prema Albaniji, pošto su u južnoj Maćedoniji i u Epiru utvrdili svoju prevlast. Hrišćanski gospodari tih oblasti išli su im posredno na ruku svojim borbama oko pojedinih krajeva ili za vlast. U tim borbama naročito su bili aktivni članovi dinastije Anžu iz južne Italije i drugi velikaši poreklom iz Italije; koji su, pomagani delom od svojih zemljaka, održavali svoje ranije vladarske posede na istočnoj obali Jadranskog Mora i u Grčkoj, ili težili da ih prošire, ili da dobiju nove. Od srpskih dinasta u Albaniji je bio aktivan jedino Balša Balšić koji je uspeo da ženidbom postane gospodar Valone i Berata, i koji je vodio duge borbe da bi dobio i Drač. Taj vrlo borbeni i nedovoljno razboriti čovek, sa velikim ambicijama, stvorio je sebi neprijatelje na više strana. Videli smo da se sukobljavao sa Altomanovićem, kraljem Markom i Tvrtkom na srpskoj strani. Tako isto borio se i u Albaniji. Anžujci su hteli da svakako dobiju Drač kao svoje staro uporište, a za Drač se otimao i Karlo Topija, najmoćniji albanski dinasta. Balša je imao izvesnih trenutnih uspeha, ali se iscrpeo u čestim podvizima, koji nisu odgovarali njegovoj stvarnoj snazi. Turci su, videći ta trvenja, okrenuli svoje čete i na tu stranu. U borbi s njima, u Musakiji, Balša je 18. septembra izgubio glavu. Njegova udovica zatražila je potom mletačku zaštitu i s tom pomoći održala se u oblasti Valone, koju je posle ostavila svom zetu Mrkši Žarkoviću, sestriću Dragaša Dejanovića.

Iza toga Turci ponavljaju svoje upade u severne i severozapadne oblasti. God. 1386. Turci su osvojili Niš, glavno čvorište na putevima od juga prema severu i od istoka prema zapadu. Namera im je bila da posedajući to mesto i kraj bliže prate veze između Srbije i Bugarske. Srpska vojska razbila je Turke kod Pločnika, ali Niš nije uspela da povrati. Iste ove godine javljaju se prvi put i turske čete u Humu. Njihov nenadni i neobični upad izazvao je zaprepašćenje i veliku pometnju; ljudi su, u strahu, bežali sa stokom na dubrovačko zemljište, prema moru. Dve godine potom krenula je nova turska vojska prema Humu, ali je, kao što smo već pomenuli, kod Bileće pretrpela poraz.

Porazi kod Pločnika i Bileće naterali su emira Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Mada rastrojeni i teško pogođeni porazom na Marici, Srbi su još uvek pretstavljali glavnu vojničku silu Balkana. Nju je trebalo slomiti, da bi se moglo s uspehom raditi na daljem podvlašćivanju Balkana. Turske pripreme za napadaj vršene su dugo i već u februaru 1389. god. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji.
 

NickFreak

Iskusan
Poruka
5.322
Ovde se krije i poreklo Đurđa Skenderbega ali nećemo sad o tome.....

Knez Lazar je stvorio središte u Kruševcu, držeći najbogatiji i najplodniji deo srpske države, ceo sliv obe Morave. Ispred njega, prema Turcima, nalazilo se u srpskoj, njemu podređenoj vlasti Kosovo, koje je štitilo Srbiju s juga. On se nadao, da će u savezu sa Bosnom i Bugarskom moći obezbediti svoje područje od sudbine južne srpske države. S njim počinje povlačenje srpskog državnog središta prema severu, odnosno uzmicanje ispred novog neprijatelja. Knez Lazar ne nastavlja punu tradiciju nemanjićske Srbije. To pokazuje, najpre, njegova titula, koja nije ni carska ni kraljevska; zatim, ni ne pokušavanje s njegove strane, da počne jače delovanje prema južnim granicama, na račun turskih vazala Mrnjavčevića i Dejanovića; najposle, njegovo nevezanje ni za jedan od starih bilo političkih bilo crkveno-prosvetnih centara. Svejedno je, da li je on to činio što je hteo ili što sticajem prilika nije ništa mogao da postigne u tim pravcima. Činjenica je, da s njim dolazi do historiskog izraza severna iznadkopaonička Srbija, čije je učešće u našoj historiji bilo dotada očevidno manje aktivno od učešća raško-kosovskog i metohisko-zetskog. Lazareva vladavina znači nov period u našoj prošlosti, ma koliko se stari pisci trudili da je pretstave kao prirodni i u nekoliko čak i porodični nastavak nemanjićskog doba. To novo obeleženo je i stvaranjem sasvim nove prestonice, Kruševca, i čitavog niza novih manastirsko-prosvetnih središta, Ravanice, Gornjaka, Ljubostinje.

Pred opasnošću od Turaka, koja se javila u svoj ozbiljnosti, knez Lazar je potražio pomoći kod svojih saveznika. Veliku brigu zadavalo mu je držanje kralja Sigismunda. Ranije, Lazar je jedno vreme, pritešnjen od N. Altomanovića, pristajao da bude ugarski vazal, ali se posle Lajoševe smrti, s Tvrtkom zajedno, stavio na stranu Sigismundovih protivnika. Imao je s toga razloga da se boji od njegove osvete. Da bi ga ublažio on mu je, preko svog zeta Nikole Gare, ponudio ponovo da mu postane vazal. Sigismund je to primio, ali do sklapanja ugovora nije došlo, jer je već pre toga pala odluka na Kosovu.

Duga pripremanja i na srpskoj i na turskoj strani govorila su jasno, da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo već i po tom, što su na bojno polje krenula i oba vladara lično, knez Lazar i emir Murat sa dva sina, Bajazitom i Jakupom. U Lazarevoj vojsci jedno krilo vodio je Vuk Branković, a drugo su sačinjavali bosanski odredi pod zapovedništvom pobednika kod Bileće, vojvode Vlatka Vukovića. Sa Bosancima došli su u pomoć Lazaru, kao starom savezniku, i hrvatski "krstaši", pod vodstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom krstaše vitezove Ivanovce. Srpski dinasti s juga nisu smeli da se u ovom odlučnom času opredele za Lazara, nešto iz straha od ogromne turske snage, nešto iz oskudica svesti o potrebi nacionalne solidarnosti, a nešto i iz sebičnih interesa, ne uviđajući da će slom Lazarev samo otežati i njihov položaj. Konstantin Dejanović je i ugostio tursku vojsku koja je preko njegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete. Ne znamo ništa pouzdano o tom kako se u ovoj prilici držao kralj Marko.

O Paveliću gubavi izrode slovenski......!!!!!!!!!!!!!!!!
 
Poslednja izmena:

Statler and Waldorf

Buduća legenda
Poruka
34.886
мислим да питање није најбоље постављено.
сви српски владари који су имали признате титуле (без обзира о којој се ради)- били су легитимни владари.
питање се зато може односити само на одређену титулу, овде претпостављам краљевску или царску- као две највише у хирјерархији.

Стефан Урош је крунисан за краља и савладара свом оцу истог дана кад је и Стефан Душан крунисан за цара 1346. године, што га чини легитимним и законитим наследником царске круне након очеве смрти 1355. године. међутим, и поред тога што је у преузимању престола имао подршку и Сабора и Цркве, његов стриц Симеон (Душанов полубрат) се 1356. побунио, а 1359. год. као цар самозванац завладао јужним деловима царства, чиме је започео растакање српске средњевековне државе, које ће други великаши у наредним годинама и довршити.
како цар Урош није имао сопствене потомке, за савладара и наследника престола је узео Вукашина који је 1365. године крунисан за краља, чиме је смена династија била и законски озваничена. краљ Вукашин 1371. године гине у Маричкој бици, а цар Урош умире након пар месеци исте године. Вукашинов син- краљ Марко (који је негде 1370. крунисан за младог краља), убрзо остаје без већег дела очевог поседа, и тако ослабљен постаје вазал Османског султана. никад се није позивао на царско наслеђе, а други обласни господари му као представнику једне скоројевићке лозе нису признавали владарска права, а Марко није имао довољно снаге да се наметне. зато босански бан Твртко уз подршку једног дела рашке властеле- као законити наследник Немањића бива крунисан за краља 1377. год. и тако Котроманићи постају нова српска краљевска династија.
краљ Марко ће погинути 1395. године, а Турци ће одмах затим његове области припојити својој држави. његова браћа Андријаш и Дмитар су се још раније иселили за Угарску, па се тиме и прича о овој српској династији завршава.
што се тиче самозваног цара Симеона, њега је након смрти 1372. године наследио син Јован Урош (такође са титулом цара) који ће се већ наредне године повући са престола и замонашити- чиме се и завршава владавина династије Немањића. цар Симеон је имао још једног сина по имену Стефан Дука, који је владао градом Фарсалом, али се о његовој судбини готово ништа не зна. Котроманићи ће остати српски краљеви све до смрти последњег у тој лози- Стефана Томашевића 1463. чиме се српска средњевековна краљевина коначно гаси.
 
Poslednja izmena:

NickFreak

Iskusan
Poruka
5.322
Odlučna, legendarna, borba na Kosovu zbila se na Vidov-dan, u utorak, 15. juna 1389. Pojedinosti o celom toku bitke nisu nam, na žalost, poznate. Ne znamo čak sasvim pouzdano ni to, kad je u stvari poginuo turski han, "sultan" Murat što bi nam znatno pomoglo da pravilnije rekonstruišemo tok borbe. Ni sami srpski izvori ne slažu se međusobno. Najvažniji naš pisac, Konstantin Filozof, kazuje, da su jednog srpskog plemića neki zavidnici oblagali knezu da će mu učiniti neveru. Da pokaže ko je vera taj plemić, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se, da hoće da se preda. Ovi mu poverovaše i propustiše ga. Kad je došao do sultana Miloš je hrabro kidisao i sjurio mač u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi naš stari spomeni, Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom početku XV veka, saopštava da je Murat poginuo posle borbe. Narodno predanje, vrlo živo i razgranato, razvilo je verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe. Iz drugih domaćih izvora znamo, da on svoj podvig nije izvršio sam, nego da je imao i društva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače historiski sasvim nepoznata lica. Ni o samom Milošu historija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilović ili Kobilić, koje se od XVIII veka menja u Obilić, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine XV veka. Turski izvori govore, međutim, o tom drukčije. Da ne bi izgledali suviše lakoverni i da bi svom velikom vladaru pripisali i tu pobedu turski pisci, svi iz reda, prikazuju stvar tako, da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svršetka. Ubijen je na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, kod je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u tursku korist.

O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanova sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi. Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića. Pobedu u korist Turaka rešio je Bajazit, brz i odlučan i s toga prozvan Ilderim (munja), koji se sa svom snagom oborio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Nije sigurno da li Muratovo tulbe na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio posečen u odmazdi za Muratovu glavu. Odeljenja i Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo preče, da pogubi brata Jakuba tobože za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga izluči kao takmaca, i da odmah potom krene kući, i da bi osigurao svoj presto. Narodno predanje osudilo je teško i nepravedno Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a od Turaka niti je što tražio ni dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuđu izdaju na Kosovu, a nije mu htelo oprostiti što na Kosovu nije našao smrt i on uz tolike druge vitezove "kneza čestitoga".

Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u historiji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe. Srbi su ga, međutim, osetili odmah. S Lazarem je izginuo cvet moravskih junaka; zemlja je ostala obezglavljena sa jednom ženskom glavom na prestolu i sa još nepunoletnom Lazarevom muškom decom. Osećalo se da za ponovljeni turski, ili ma čiji drugi, nalet ne bi bilo dovoljno otporne snage. Udar je bio i suviše težak i činilo se da cela zemlja strahovito krvari.

Nijedan događaj naše historije, ni pre ni posle toga, nije ostavio tako dubok i trajan utisak kao ova kosovska katastrofa. Narod je u svoj dubini osetio njegov sudbonosni značaj. Zgrada stare carevine skrhala se nepopravivo, i to ne samo što je protivnik bio fizički jači, nego što smo mi bili moralno slabiji. U staroj i pozajmljenoj frazi ponavljalo se često i na više strana, da nas je zlo snašlo zbog loših grehova. Malo je primera u historiji drugih naroda – ja, priznajem, ne znam ni za jedan drugi slučaj – da je u širokim, pravim, narodnim redovima jedan događaj bio saosećan i zapamćen tako živo i neposredno. Narod je dobro usekao u pamet ne samo Kosovo, nego i sva druga mesta po njemu, koja behu posele vojske, i sva glavna lica iz akcije. I to je znao do pojedinosti ne na području stare Raške, nego po svima našim oblastima. Uneli smo ta predanja i među Hrvate i među Bugare.

Lazareva pogibija već se onda, krajem XIV veka, shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za docnija pokolenja. Nijedan naš vladar nije dobio toliko pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar. Prva žena spisitelj u našoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, izvezla mu je na svilenom pokrovu za njegovo telo duboko proosećanu molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu. U drugoj pohvali, pisanoj krajem XIV ili na samom početku XV veka, došla su do izražaja takva osećanja, kakva bi skoro potpuno odgovarala ideologiji XIX veka ili raspoloženjima novoromantičarskog nacionalističkog početka našeg veka. Knez je, veli se, govorio pred borbu: "Bolja nam je u podvigu smrt nego li sa stidom život. Bolje nam je u borbi primiti smrt od mača, nego li dati pleća neprijateljima našim. Mnogo smo živeli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalnički, da poživimo večno na nebesima". A njegovi su mu ljudi odgovarali: "Za otočastvo naše umreti nećemo poštedeti sebe... Umrimo, da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu živu žrtvu... Ne poštedimo život naš, da živopisan obraz posle ovog budemo drugima".

Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Naša narodna epska pesma nema ništa pesnički lepše, svesrdnije osećano o etnički više pročišćeno nego što je ciklus o Kosovskoj pogibiji. Ilijada je značajna po svom širokom epskom okviru i sa svojim herojskim ličnostima, koje su slične bogovima i koje često bogovi i vode, ali je njen osnovni motiv otimačina, uvređeno samoljublje i prevara. U Nibelunzima, jezivo mračnim, polazna tačka je osveta. U našem kosovskom ciklusu osnovni motiv je svesna žrtva i vršenje dužnosti prema otadžbini. Kad je "carica" Milica, kaže jedna pesma, uoči strahovite borbe, molila Lazara da joj od devetoro braće ostavi bar jednoga, "sestri od zakletve", on joj dozvoljava da zaustavi koga hoće. Kada sutradan Milica na gradskim vratima zaustavlja braću, najpre Boška Jugovića, pa redom ostale, sve do najmlađega, koji vodi careve jedeke, ona čuje uvek jedan isti junački odgovor:



Idi, sestro, na bijelu kulu;

Ne bih ti se junak povratio

Ni careve jedeke pustio

Da bih znao da bih poginuo.

Idem, sejo, u Kosovo ravno

Za krst časni krvcu proljevati

I za vjeru s braćom umrijeti!

Tako shvataju svoju dužnost svi iz reda. I Vasojević Stevo, koji žuri da ne odocni na borbu; i Vaistina, sluga Musića Stevana, koji neće da na njemu i njegovu gospodaru ostane kneževa kletva, da nije došao na Kosovo; i knežev sluga Goluban, koji dobija gospodarev blagoslov da ostane u Kruševcu, ali koji "svome srcu odoljet ne može", nego ide tamo, u borbu, da se nađe među svom braćom i junacima, kad se rešava sudbina Srbije. Moralom tih junaka vaspitavali su se vekovima naši naraštaji; njim je, u svojim najcrnjim danima, živeo ceo narod. Kosovska etika bila je jedna vrsta nacionalnog evanđelja. Ono, što je govorio Mustaj-Kadija iz Gorskog Vijenca na adresu Srba: "Krstu služiš, a Milošem živiš", bilo je sasvim tačno. Koliko je umetnički bio još uvek živ i snažan delotvoran uticaj kosovske legende sve do naših dana najbolji su dokaz, pored mnogih drugih dela, Meštrovićev Kosovski hram, Vojinovićeva Smrt majke Jugovića, Rakićev Gazi Mestan.

Međutim, iako su sveštenstvo i već tada možda izvesni elementi u narodu osetili sav zamašaj kosovske katastrofe, feudalna gospoda tadašnje Srbije nisu iz tog slučaja ništa naučila. Ona su i dalje gledala prvenstveno svoje interese i rukovodila se lokalnim i sebičnim motivima. Mnogi su od njih težili da sebe ojačaju na račun celine ili suseda, ugroženog od neprijatelja, ugroze i oni sami. To je opšta pojava i u Srbiji i u celom njenom susedstvu na Balkanu i Evropi. Feudalizam sa svojim tajnim i javnim revoltom protiv jake usredsređene vlasti; sa svojim sebičnim prohtevima koji su s jedne strane bili upereni protiv vladara i njihovih organa, a s druge protiv radnog težačkog sveta, koje su, kao podanike, teško pritiskali; sa svojim čestim ratovanjima, koja su trošila snagu zemlje i fizički i privredno; utirao je put turskom osvajanju, kome je najposle i sam pao kao žrtva. Da je naš narod u ono vreme silnog turskog poleta pokazao i više povezanosti i više razumevanja za nesumnjivu potrebu jedne čvrste zajednice njegov bi položaj bio vrlo težak i vodio bi borbu sa vrlo mnogo opasnosti; ovako, rascepkan u više država, a i u tim samim državama rastočen u više jedinica, često ljuto zavađenih, on je sa vrlo malo zaustavljanja išao u otvorenu propast.
 

Statler and Waldorf

Buduća legenda
Poruka
34.886
Mitropolit Vasilije Petrovic Njegos, u svojoj "Istoriji o Crnoj Gori", koja je odstampana u Moskvi, na ruskom jeziku, 1754., uz ostalo kaze:
"Za velike grijehove nase, a osobito za ubistvo mladog cara Urosa, Bog se razgnjevio i dopustio da su Turci zavladali gotovo cijelijem SRPSKIM CARSTVOM...
Ko je ubio Uroša?
није га убио нико.
народно веровање да је виновник његове смрти био краљ Вукашин, је касније настало- у време ропства под Турцима.
историјска наука је то демантовала. цар Урош је надживео Вукашина који је погинуо у Маричкој бици.
и највероватније је умро природном смрћу крајем 1371. године.
 

vujadin

Poznat
Poruka
9.689
није га убио нико.
народно веровање да је виновник његове смрти био краљ Вукашин, је касније настало- у време ропства под Турцима.
историјска наука је то демантовала. цар Урош је надживео Вукашина који је погинуо у Маричкој бици.
и највероватније је умро природном смрћу крајем 1371. године.
Може ипак бити да га је Вукашин смртно повредио и да је од рана доцније умро. У народном предању има доста истине.
 

Statler and Waldorf

Buduća legenda
Poruka
34.886
Може ипак бити да га је Вукашин смртно повредио и да је од рана доцније умро. У народном предању има доста истине.
то могу бити само нагађања. Вукашин за такав чин није имао никакав мотив.
и без тога је био најмоћнији великаш и Урошев законити наследник.
већ је добио то што је хтео.
 

NickFreak

Iskusan
Poruka
5.322
то могу бити само нагађања. Вукашин за такав чин није имао никакав мотив.
и без тога је био најмоћнији великаш и Урошев законити наследник.
већ је добио то што је хтео.
Koko zakoniti naslednik? valjda staratelj?
 

Molonlabe

Poznat
Poruka
7.163
Вукашин је већ добио право на круну након смрти Уроша и обезбиједио да је његов син наслиједи.

Није имао потребу да убија Уроша и на тај начин навлачи гњев остале властеле.

Негоо....

Зашто Урош није могао имати дјеце. Штај е било по сриједи?

И зашто је Јелена родила Душану само једног сина? Ћоровић чак спомиње неке сумњиве околности...
 

NickFreak

Iskusan
Poruka
5.322
Ako je Car Dušan umro neobjašnjivo u 40+7 :roll: godina bez ikakvih izvora naznaka o o bolesti već sumnjivom tišinom oko toga onda ja prihvatam da je onda maldi Upoš isto tako umro bez objašnjenja i razloga ali onda zapravo verujem i da je Đinđić po istim okolnostima umro....

da li je moguće da stvarno verujete u to?
 
Poslednja izmena:

NickFreak

Iskusan
Poruka
5.322
A ako vladika Vasilije Cetinjski u svojoj istoriji ovo piše 1754 tj ranije a štampanoj u Rusiji 1754 , 360-70 godina posle toga ja prihvatam to samo kao činjenicu da su Srbi sve to izmislili a samim tim onda možda i ceo Kosovski Boj evo dobar materijal za antisrpake špekulante.....

A tako nam i treba ne žalim nas uopšte!
 

NickFreak

Iskusan
Poruka
5.322
Mislim da je baš Vukašin Mrnjavčević najbliži staratelj udavio maldog Uroša nametnuo svoju vlast ne bi me čudila ova tišina koja je svima odgovarala oko prestola ne verujem ni da je Ban Tvrtko bio duboko ožalošćen ovim činom i da je požurio na Marici da bi učvrstio svoju vlast na koju krvlju nije ispunjavao osnovne preduslove i zato me ne čudi ishod bitke jer je sama bitka bila nepotrebna tako ishitrena i nepromišljena a da od tad mitski Kraljević Marko postaje Turski glavni pretedent na presto a Turci ga sami preuveličavaju i izdižu u očima naroda ovo mi liči na dobru taktiku Turaka koja nije urodila plodom!
 

Bajo Pivljanin

Domaćin
Poruka
4.021
Аман није Вукашин убио Уроша, Урош је надживео Вукашина за неколико месеци. Доказао Љуба Ковачевић још пре 130 година.и то три пута доказивао:

Неколико хронолошких исправки у српској историји, 1879.
И опет краљ Вукашин није убио цара Уроша, 1884.
И по трећи пут краљ Вукашин није убио краља Уроша, 1886

Јер је друга струја у историографији веровала у народну традицију а не у факте.
 
Poslednja izmena:

Molonlabe

Poznat
Poruka
7.163
Mislim da je baš Vukašin Mrnjavčević najbliži staratelj udavio maldog Uroša nametnuo svoju vlast ne bi me čudila ova tišina koja je svima odgovarala oko prestola ne verujem ni da je Ban Tvrtko bio duboko ožalošćen ovim činom i da je požurio na Marici da bi učvrstio svoju vlast na koju krvlju nije ispunjavao osnovne preduslove i zato me ne čudi ishod bitke jer je sama bitka bila nepotrebna tako ishitrena i nepromišljena a da od tad mitski Kraljević Marko postaje Turski glavni pretedent na presto a Turci ga sami preuveličavaju i izdižu u očima naroda ovo mi liči na dobru taktiku Turaka koja nije urodila plodom!
Не познајеш ствари.

1. Битка на Марици није била непромишљена
2. Битка на Марици се одиграла у најповољнијем тренутку по Србе, тактички одличан тренутак, јер је Мурат ратовао у Малој Азији
3. Срби нису изгубили зато што им је мањкало војника, па ни Тврткових
4. Битка је изгубљена јер је турски војсковођа био способнији и јер нас је ухватио на препад, а Срба је било више него Турака, а постоји прича да је пола војске било пијано.
5. Да смо побједили битку, као што би побједио било који способнији владар, рецимо Душан, у таквим околностима, Турци би били протјерани са Балкана и морали би ОПЕТ тражити начин да се пербаце из Мале Азије назад.

Србија да је послије Душана имала још бар јенодог таквог, или неког као Деспот Стефдан Лазаревић, или макар Твртко, дјело које је отпочео Душан би нас вјероватно претворило у будућности у огромну европску силу.
 

NickFreak

Iskusan
Poruka
5.322
Не познајеш ствари.

1. Битка на Марици није била непромишљена
2. Битка на Марици се одиграла у најповољнијем тренутку по Србе, тактички одличан тренутак, јер је Мурат ратовао у Малој Азији
3. Срби нису изгубили зато што им је мањкало војника, па ни Тврткових
4. Битка је изгубљена јер је турски војсковођа био способнији и јер нас је ухватио на препад, а Срба је било више него Турака, а постоји прича да је пола војске било пијано.
5. Да смо побједили битку, као што би побједио било који способнији владар, рецимо Душан, у таквим околностима, Турци би били протјерани са Балкана и морали би ОПЕТ тражити начин да се пербаце из Мале Азије назад.

Србија да је послије Душана имала још бар јенодог таквог, или неког као Деспот Стефдан Лазаревић, или макар Твртко, дјело које је отпочео Душан би нас вјероватно претворило у будућности у огромну европску силу.
Ono gore boldirano ti je krucijalni argument prosto obožavam dokazne materijale tog tipa....:roll:
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.