Legende fudbala

Некад сам и ја пратио тај азијски фудбал, ту је било легенди. Покојни Наоки Мацуда(колико сам га волео на једном матором Менаџеру са Јокохамом), па су у Серезу били Амарао и Моришима, па Накајама у Џубилу, Емерсон из Ураве био опасан нападач и његов саиграч на десном боку Јамада, па код Корејаца Хван Сунг Хонг, Хонг Мјунг Бо, Ју Санг Чул, било је прегршт занимљивих играча...
 
Ненад:
Искрен да будем никада не бих ставио Перицу пре Рамба и Дробњака...
Kliknite za proširenje...

Pa ok svi znamo da je Rambo trebo tu da bude ali nije on zbog Perice izvisio nego zbog nekih drugih stvari i sam znas...A Drobnjak nisam znao da je tako dobro igro mada aj tu odluku i razumem u neku ruku imali smo Mijata kao veliku Zvezdu u napadu iako je bio vise od napadaca mogao je ladno da igra i u veznom redu i neretko je to igro pogtovo u klubu i pored njega smo imali jos dva klasicna sidrasa Milosevica i Kovacevica pa je pala odluka da su oni bolji i perspektivniji od Drobnjaka...Bila jaka konkurencija u napadu a da nam je danas u ligi petice da jedan trpa ko tad Drobnjak bio bi neprikosnoveno prvi izbor...Da ne urekenem Mitra nek je ziv i zdarv...
 
Evo sad bas gledam taj spisak 1998 tu je neprikosnoveni visak Brnovic koji je bio u svim selekcijama...Govedarica gotivan lik hvala mu na onoj golcini protiv Spanaca ali je uvek od njega bilo boljih igraca...Stevic je znao fudbala ali pored Jokanovica i Jugovica se znalo da nece videti terena a u zadnjoj liniji su imali druge ideje...Zeljko Petrovic nepamtim sta je igro ali se nesto nije naigro sta znam...mada lako danas biti pametan...

Fascinantno je kako je nas fudbal vapio za 10kom od olaska Piksija a bukvalno smo trojicu ispustili pred nosom samo se zajebali Piksija su trebali da naslede Rambo/Ciric...Cira puko a Ramba precrtali...sledeci naslednik je bio Misimovic koga je otero Pizon stara prica...i Sasa Ilic koji je bio potpuno ignorisan od nasih strucnjaka kojima netreba znalac na sredini (tu je Stankovic)...iako se Ilic zajebo jer se predugo zadrzo u Partizanu gde je stanigiro on je tamo vec posle one utakmice sa Laciom kad je igro Partizan bio spreman za top klub...kakav je tad igro fudbal majko mila...
 
Poslednja izmena:
Bari'91:
Ti više pratiš taj Azijski fudbal kod njih je najveće božanstvo Endo #7 iako se nikada nije oprobo u Evropi i pored asova poput Nakate i Nakamure ranije, a danas Honde i Kagawe...
Kliknite za proširenje...

Pa dobro sad, mislim kada su igrali Nakata i Nakamura fudbal je jos uvek bio sport u povoju u Japanu i mislim da je tada Hidetosi Nakata bio jedini Japanac koji je igrao u Evropi, odnosno u nekoj od najjacih evropskih liga , (secam ga se najbolje iz Perudje i Parme , a u to vreme "Kalco" je bio maltene ko fudbalski NBA), a danas je fudbal vec ozbiljno razvijen sport u Japanu, imaju veoma dobru i ozbiljnu ligu (iako nema toliko zvezda i bombasticnih astronomskih transfera, po m eni bolje je organizovana i bolje izbalansirana od kineske lige) a i uglavnom vec vecina reprezrentativaca im igra po Evropi (i to bas po ozbiljnim klubovima, tipa Inter, Milan, Lester, Sautempton, Borusija Dortmund, Stutgart, Herta, Augsburg, Ajntraht, Keln, Majnc........etc).

Inace u to vreme 3 najveca majstora i rekao bi 3 najvise cenjena igraca u Japanu su bili Piksi, Dunga i Ziko, oni su donekle i popularizovali fudbal u Japanu.
 
Sto nostalgija za njim, pa covek jos igra i to veoma dobro, inace trenutno igra za Leh u Poljskoj.

Nazalost kada je otisao iz CSKA njegova karijera je krenula nizbrdo, po meni nikada nije trebao ni da ide iz CSKA, CSKA je ipak dovoljno veliki klub za svakog igraca a tamo je prakticno vec imao status legende kluba.
 
Мој нови текст.

Зашто ми Гробари волимо Драгана Манцеа?
http://3.*****************/…/Mance+scores%252C+Din+Zg+-+Parti…
Пре пар година, сусрео сам се са мојим другом из средње школе. Као и обично, попили смо по пиво и почели да причамо о свему и свачему. Шта је било са осталим средњацима, чиме се бавимо и наравно о незаобилазној теми-фудбалу. У једном тренутку мој друг, доброћудна Босанчина из Зворника ме је питао-зашто ви Гробари толико волите Драгана Манцеа? Смрсио сам неки неубедљив одговор, био је најталентованији и нешто слично. Истина је да ни он ни ја нисмо знали превише о њему. Како и бисмо, када нисмо били ни у плану онда када је Манце жарио и палио Првом лигом СФРЈ.
Не бих се ни сетио овог сусрета и разговора да није било једне случајности. Наиме, као редован читалац сајта кладионице Моцарт, уживам да читам текстове Марка Прелевића Прелација, Aлександра Глигорића и његове рубрике Куцамо на врата заборављених асова и изнад свега рубрике Премотавање Предрага Дучића. И наишао на један текст. Текст није уопште био о Манцеу. Заправо, био је о младом руском фудбалеру Анатолију Кожемјакину, нападачу Динама из Москве, најталентованијем совјетском фудбалеру икада, који је сањао да ће 1974. играти у финалу Светског првенства против свог идола Герда Милера. Те 1971. Тоља се такмичио за титулу првог стрелца лиге са легендом СССР Олегом Блохином и изгубио захваљујући повреди, а затим је погинуо у лифту. Тоља је тада имао само 21 годину.
Тако сам ја, захваљујући руском нападачу за кога нисам ни чуо пре тога, поистоветивши Тољу и Манцеа, захваљујући њиховим сличним судбинама, одједном призвао у памћење тај разговор. И решио једно-да мом пријатељу дам одговор на то зашто ми Гробари толико волимо Манцеа. Прво сам почео да истражујем статистику многих нападача Партизана. И у њој сам нашао многе играче који су били бољи нападачи од Манцеа, и по броју голова и процентуално. Чак ни многи старији људи које сам знао, укључујући мог оца нису сматрали Манцеа најталентованијим. Неки су причали о Моци Вукотићу, мој отац је као највећег талента кога је Партизан имао навео Чаву Димитријевића. Зато сам решио да почнем да дубље истражим историју клуба за који навијам.
Испоставило се да су разлози зашто ми Гробари толико волимо Манцеа далеко дубљи од талента и голова које је дао. Истраживавши историју клуба, открио сам да Партизан након 1965. следећу титулу чекао све до 1976. Не својом кривицом. Партизан је и тих 10 година био одличан, нажалост у то време је царовала Звездина генерација са Џајом, Дулетом Савићем, његовим неправедно потцењеним партнером у нападу Војином Лазаревићем, Кулетом Аћимовићем, Дујковићем на голу, беком Жиком Јевтићем, Блекијем Богићевићем, Пижоном, Филиповићем и другима. Углавном смо бивали други или трећи на табели, све док 1976. Бјековић и Моца Вукотић нису вратили титулу. Онда је Бјековић отишао, Звезда је вратила титулу, да би нас наредну годину Моца Вукотић предводио до још једне титуле.
Сад долази суштина приче због које је историјат клуба морао да послужи као увод. После те титуле и одласка Моце у Бордо, наступио је најцрњи период у историји клуба. Наредне године браниоцу титуле је мало фалило да испадне из лиге. Партизан је завршио тек 2 места изнад зоне испадања и са само бодом више од Олимпије. Следеће године Партизан је био тринаести од осамнаест. . У то време навијати за Партизан значило је бити предмет спрдње и срамоте. Звезда, Хајдук и Динамо су нас уништавали, побеђивао нас је ко је хтео. Осмо место на табели и шесто наредне године су почели да се тумаче као почетак опоравка. Онда је 1982. на клупу села легенда клуба Милош Милутиновић, који је подмладио екипу.
Да је неко рекао да ће у тој сезони млада екипа Партизана, са Манцеом, Звонком Живковићем, Варгом, Чавом, Смајићем, Радановићем, Вермезовићем, Ђелмашем, које је предводио већ остарели Вукотић бити првак државе био би предмет подсмеха и стрпан у душевну болницу. Звезда је имала браћу Ђуровски, Шестића, Крмпотића, Динамо Церина, Крањчара, Зајеца, Хајдук Шурјака, Вујовића, Чопа, Слишковића, Приморца, Гудеља. Поред таквих тимова Партизан нико није схватао озбиљно. Све до 24.10.1982. и меча на Максимиру. 3-4 за Партизан. 2 гола Манцеа на Максимиру и после толико година први пут Партизан је засео на прво место на табели. Слика коју сам поставио представља његову прославу другог гола. И наравно, 72. дерби, 4.6.1983. На стадиону ЈНА 2 кола пре краја Звезда је тучена са 3-2. Манце је 2 пута погађао. После 6 година титула је враћена. Те године Манце је био други стрелац лиге иза Сулејмана Халиловића из винковачког Динама.
И наредне две године Манце је био најбољи стрелац клуба. Мада Партизан није успео да одбрани титулу, Манце је и наредне 2 године био најбољи стрелац клуба који се опет котирао високо на табели. Међу њима и ону голчину КПР у Лондону. И онда је дошао трагични 3.9.1985. Драган Манце је погинуо 23 дана пре свог 23. рођендана. Партизан је те године успео да освоји титулу, али је афером Шајбер титула додељена Звезди.
Са смрћу Манцеа и овај текст може да се заврши, а ја као писац овог текста могу рећи да сам коначно нашао задовољавајући одговор на другово питање зашто је Манце толико омиљен. Није био најбољи стрелац у историји клуба. Није био најбољи играч кога је Партизан икада имао. Није био ни најталентованији. Али је био омиљенији од свих других из једног другог разлога. Усправио је клуб из највеће каљуге у којој се Партизан икада нашао. Од предмета изругивања, Партизан је поново постао озбиљан клуб. Навијачи Партизана су коначно могли да се поносно усправе после толико година и поносно да говоре за кога навијају. То је оно што Партизан дугује Драгану Манцеу. И као и Кожемјакин, и Манце је отишао прерано и оставио нам да се питамо шта је још могао да уради. Онима који су га гледали остале су успомене о головима и клизању на коленима, а нама млађим генерацијама које су светлост дана угледале после његове смрти приче о њему и песма. Волим понекад да мислим да и горе на небу игра фудбал. И ко зна, можда се баш са Кожемјакином такмичи ко ће дати више голова...
 
Legenda , jedan od najboljih spiceva ikada , obelezio je epohu :

Thierry-Henry.jpg
 
Засењена браћа
Наћи 2 брата у фудбалу која су подједнако цењена је честа као и Халејева комета. Нaћи два брата као холандски близанци Рене и Вили ван Дер Керкоф који су обојица били део оне најмоћније холандске генерације седамдесетих и који су обојица део Фифиних 125, или у модерно време браћа Туре који су обојица направили величаствене каријере и у клубовима и репрезентацији, успевши да притом не засене један другог је практично феномен у фудбалу. У скоро свим случајевима један од два брата је увек бивао засењен. Многи од играча које ћу помињати у наставку овог текста су заиста били добри играчи. Никоме од њих ништа није фалило-готово сви су били важни шрафови у својим клубовима. Само су имали несрећу да цео живот буду сенке своје браће. Суштински, ово је мање текст, више набрајање, али сам просто морао да поменем ову тему из једног разлога-и поред тога што су били засењени браћом, свако од њих има пуно право да се назове легендом фудбала. Наслов је мало погрешан, јер у њему нећу помињати само браћу легенди, него и очеве и синове.
Да ли неко зна ко је Раи? Један од најбољих бразилских фудбалера икада. Један од најбољих везних играча који су играли у Француској деведесетих. Члан сјајне генерације Бразила из 1994. која је освојила светско. И човек који је имао несрећу да буде млађи брат најчувенијег фудбалског доктора. Погађате у питању је Сократес. И поред фантастичне каријере, узетог Светског првенства на коме је био један од главних играча, готово 50 утакмица за Бразил за Бразилце он је остао само Сократесов брат и ништа више од тога.
Ћезаре Малдини је један од најбољих играча и тренера Милана икада. И отац Паола Малдинија, човека који је одиграо преко 1000 утакмица и уз Бекенбауера се сматра најбољим одбрамбеним у историји фудбала.
За Интер, Ђузепе Барези је легенда клуба. Човек са преко 400 утакмица у клубу на месту одбрамбеног играча. Човек који је био капитен клуба четири године, који је играо сјајно са Бергомијем у одбрани Интера. И неко ко је имао несрећу да му је брат један од пет најбољих одбрамбених играча у историји и део најбоље одбрамбене четворке у историји Калча, Франко Барези.
Брајан и Михаел Лаудруп су једина браћа поред горепоменутих Ван дер Керкофових који су у Фифиних 100. Брајан је имао сјајну каријеру. Играо је сјајно у Бајерну, Фиорентини, Ајаксу. Био је један од главних играча Данске која је узела Еуро 1992. И био потпуно засењен братом којег Јуве, Барса и Реал убрајају у своје легенде.
Марк Видука је најбољи нападач који је икада играо за аустралијску репрезентацију. Играч који је играо са великим успехом за Селтик, Лидс, Мидлзбро, играч који је на једној утакмици дао 4 гола Ливерпулу. И рођак фудбалера Реала Луке Модрића.
Зна ли неко ко је Дондињо? Играч кога ћу морати да подвучем масним словима. Бразилска легенда, човек који је дао готово 900 голова за Атлетико Минеиро. Један од најбољих нападача који је икада играо у бразилској лиги. Човек који је на једној утакмици дао 5 голова главом.Човек који је имао најбољи старт у историји фудбала, са чак 19 голова у само 5 утакмица. И отац Пелеа. И у самом Бразилу тешко да ико данас зна за Дондиња.
Џек Чарлтон је најбољи одбрамбени у историји Лидса. Човек који је играо преко 600 пута за клуб и био део највеће енглеске генерације у историји фудбала која је узела Светско првенство 1966. И имао несрећу да игра у време свог брата Бобија, најбоље енглеске десетке икада.
Лес Фердинанд је у Премијер лиги дао 149 голова и данас је осми на листи стрелаца исте. Био је два пута трећи и једном други стрелац Премијер лиге. Мало ко данас зна за њега поред његовог рођака Рија Фердинанда.
Шта мислите који од браће Инзаги је дао 4 гола на једном мечу Лиге шампиона и био четврти стрелац исте са 9 голова у једној сезони? Ако сте мислили Пипо преварили сте се. Његов брат Симоне. На Симонеову жалост, за разлику од Пипа, он је вечито остао потцењен. Иако је имао једну сјајну сезону са Пјаћенцом, иако је за Лацио дао 19 голова у шампионској сезони 2000. Лацио није умео да га цени. Довођење Креспа, Лопеза, касније Раванелија и Кјезе су га потпуно истиснули из тима и тако је пропала шанса да Симоне направи каријеру као Пипо.
Зоран Вујовић је један од најбољих одбрамбених у историји Хајдука из Сплита. Играч који је играо 8 година у клубу, преко 250 утакмица, уз преко 30 утакмица за Југославију. Његов брат Златко, међутим, је дао преко 100 голова за Хајдук, и са успехом играо у Француској, успевши да буде и стандардан нападач југословенске репрезентације.
Фил Невил је играо скоро 400 пута за Јунајтед и преко 300 пута за Евертон. Сакупио је и 60 мечева за Енглеску. Његов брат Гери је међутим, једна од највећих одбрамбених легенди Јунајтеда, са преко 600 утакмица у клубу и преко 80 за Енглеску.
Ово су неки примери засењених чланова фамилије. Одличних играча који су имали несрећу да их браћа или синови засене. Но, све то им не умањује статус легенди. Легенди о којима би се много више причало да целог живота око њих није лебдела сенка успешнијих чланова фамилије...
 
Nenade pisi malo o Kalcu ... Na primer najbolji tim koji sam ja ikada gledao je bio Dida , Stam , Kafu , Maldini , Nesta , Sedorf , Pirlo , Kaka , Gatuzo , Rui Kosta , Sevcenko , Inzagi , Krespo , Djilardino , Kostrakurta , Kolocini , Kaladze , Ambrozini , itd . . a nista u to vreme nisu zaostajali za Milanom ni Inter ni Juventus .. na primer Inter je u to vreme od klasicnih spiceva imao Adriana , Vieria , Kruza , Rekobu , Obarfemi Martinsa .. U Juveu Kanavaro , Nedved , Del Piero , Trezege , itd . .. to su sve legende fudbala ..
 
Kad smo vec kod Klaca i 90tih drugom polovinom 90tih pa i pocetkom 2000tih Parma je imala paklenu ekipu! Buffon, Tiram, Kanavaro, Sensini, Dino Badjo, Fiore, Asprilja, Veron, Krespo i Kijeza...Sjecam su da su bili drugi jednom...tada ih je vodio Karlo Ancelotti koji je otero mog omiljenog Italijana Djanfraka Zolu, kasnije sam saznao da je te godine ili sledece Roberto Badjo trebo da potpise za Parmu sve bilo gotovo ali je Karlito to blokiro jer mu se ROBERTO BADJO nije uklapao u njegov sistem igre...Kasnije se nekoliko puta posipo pepelom zbog toga rekavsi da kada pogleda na tu odluku da je siguran da je bolovo od ozbiljne vrste ludila...Da se razumemo Anceloti je jedan od najboljih trenera ikad ali ova dva poteza su nemam reci idalje nemogu da verujem da je lik otero prvo Zolu pa zatim stopiro transfer Badja i da je presednik sve to istripio...

- - - - - - - - - -

Mozda se i Grof jednog dana iskali i bude top :hahaha: :D sta su Djurdjevic i Babunski...spram Badja i Zole :D
 
Poslednja izmena:
Sotir zvani djubre:
Nenade pisi malo o Kalcu ... Na primer najbolji tim koji sam ja ikada gledao je bio Dida , Stam , Kafu , Maldini , Nesta , Sedorf , Pirlo , Kaka , Gatuzo , Rui Kosta , Sevcenko , Inzagi , Krespo , Djilardino , Kostrakurta , Kolocini , Kaladze , Ambrozini , itd . . a nista u to vreme nisu zaostajali za Milanom ni Inter ni Juventus .. na primer Inter je u to vreme od klasicnih spiceva imao Adriana , Vieria , Kruza , Rekobu , Obarfemi Martinsa .. U Juveu Kanavaro , Nedved , Del Piero , Trezege , itd . .. to su sve legende fudbala ..
Kliknite za proširenje...
Писао сам о Калчу доста раније, било је о некима од набројаних...
 
Нови мој текст, о једном од најбољих играча који никада није играо репрезентативни фудбал.

Делио Онис-неизабрана легенда
http://cdn.sportslens.com/wp-cont…/…/2014/09/delio-onnis.jpg
Једно од мерила фудбала је играчки учинак у репрезентацији. Ако играч није никада играо за репрезентацију, он готово да и не постоји. У легенде фудбала готово увек се убрајају играчи који су у својим репрезентацијама оставили велики утисак. А да ли то значи да они који никада нису играли за репрезентацију немају права да буду споменути?
На сву срећу, постоје људи који истражују и такве играче. Играче који никада нису играли за репрезентацију, али су у својим клубовима постали заувек легенде. Желео сам да о њима направим посебан фељтон са више наставака. На моју жалост, о готово свима о којима сам желео да пишем писали су други и то боље од мене. Зато о њима нећу посебно писати, али ћу их поменути у уводу у биографију насловљеног играча. Чисто да онај ко прочита овај текст сазна какве све легенде фудбала нису никада играли за своје репрезентације.
Да ли рецимо знате ког голмана Енглези сматрају најбољим немачким голманом икада? Не Сепа Мајера, или Оливера Кана, не ни Јенса Лемана, и поред свих оних сјајних сезона у Арсеналу. Не, овај голман никада није играо ни за једну од две Немачке у време Хладног рата. У питању је Берт Траутман, бивши војник Вермахта са Источног фронта, кога су у почетку мрзели, 20 000 људи је митинговало против њега, да би 10 година касније његово име почело да се у Енглеској спомиње са највећим поштовањем. Онако како свет спомиње Јашина нпр. Манчестеровци као свог најбољег одбрамбеног играча никада нису сматрали ни Видића, ни Фердинанда, ни Невила, ни много које друге. Њихова највећа одбрамбена легенда је Стив Брус који никада није играо за Енглеску. Тако са процентуалне стране најбољи нападач икада није ни Пеле, ни многи играчи за које смо сви чули. Не, у питању је Марио де Кастро, један од три бразилска фудбалска доктора, поред Сократеса и Тостаа, човек о коме сам више него о свим другима желео да пишем, човек који је од 19. до 26. године дао 195 голова на 100 мечева за Атлетико Минеиро, и који једино није играо за Бразил зато што су Бразилци у то време звали само играче из Рија и Сао Паула. Његов успех је још импресивнији када знамо да је у то време бразилска лига била мања и да разлог што је напустио фудбал никада није био повреда или нешто слично него протест због насиља на трибинама у којима је погинуо један човек. Ту је и Дондињо, Пелеов отац, човек који је дао 900 голова у каријери, који је поставио до данас непревазиђен рекорд о 5 голова главом, и који је имао најбољи старт једне сезоне када је дао 19 голова у само 5 мечева. Или сјајни италијански фудбалери Дарио Хубнер и Паоло ди Канио које селектори и поред огромне жеље навијача никада нису позвали у репрезентацију Италије. И ту је још један играч. Играч о коме нисам нашао ниједан текст. Неправедно за то каква је фудбалска величина био.
Када сам споменуо Делија Ониса као фудбалску легенду, моји саговорници су вртели главама или слегали раменима. Ни сами Аргентинци не знају ко је Делио. Из простог разлога-никада није играо за неку велику екипу Аргентине попут Ривера, Боке, Индепендијентеа, Расинга, Велеза, Естудијантеса. Једини који ће знати за његово име у самој Аргентини су играчи два мала аргентинска клуба, Алмагра и Гимназије из Ла Плате, коју ће у својој последњој сезони довести до полуфинала плејофа Аргентинске прве лиге пре одласка у иностранство. Сам Делио је изјавио:,,Никада када сам се враћао у Аргентину у посету нико није одавао било чиме да ме познаје. Једну годину сам играо куп Француске и питао сам директора Графика(најпознатији аргентински спортски лист) да ли ћу икада бити у њему. Одговорио је-никада.'' Директор није чак ни имао појма ко је Делио, није ни чуо за њега ни за било шта што је он икада урадио у каријери.
Зато су они који знају за Делиово постојање Французи. До дан данас Делио Онис је најбољи стрелац француске лиге са 299 голова. Највише у дресу Монака. Пет пута је био најбољи стрелац лиге, нешто што је још само Ибрахимовићу успело. У 16 година играња у Француској само у својој последњој сезони није дао 10 или више голова. У тих 16 година 11 пута је дао преко 20 голова у сезони, а чети пута је пребацивао границу од 30 голова.
Колико је Делио Онис био потцењен говори следећи податак-једина два Аргентинца која су у својој каријери дали више голова од њега су Меси и Алфредо Ди Стефано. Никада ниједан Италијан није дао више голова од њега. Као ни један Француз. Тако је, све те легенде фудбала које можете призвати у памћење су дали мање голова од играча који је имао право да игра за три репрезентације, а није играо ни за једну. Преко 450 голова у каријери. Ни са свим головима у репрезентативним каријерама, од млађих категорија до А репрезентације, све те легенде фудбала нису стигли Делија. Шта је занимљиво у свему томе? Делио никада није освојио Златну копачку и поред толиког броја голова. Ко зна колико би тек голова дао да је играо у неким од највећих клубова Европе.
Као што рекох, никада није играо ни за једну од три репрезентације за које је имао право. Французи су размишљали о позиву али је Ел Тано одбио. Италија је имала право да га зове на основу порекла, али они ни тада нису знали ко је он као што ни данас не знају. Цезар Меноти га је игнорисао. Додуше, Аргентина је имала Кемпеса, али је то не повлачи питање зашто Делио није позван бар као резерва. Ни 1974. када је дао 36 голова за Монако, ни 1978. када је дао 37 голова, ни 1982. када је дао 34 гола. И поред све жеље и мотивације, која је додатно радила пред велика такмичења, остао је игнорисан. У три од четири сезоне у којима је пребацивао 30 голова. И када је из друге лиге вратио Монако у први ранг, а затим одмах наредне године освојио првенство са њима, није вредело. Данак је платило то што Делио са својим клубовима није превише играо Европска такмичења, и што клубови у којима је играо нису били у врху табеле.
Шта рећи о Делију Онису као закључак? Сигурно један од најпотцењенијих нападача икада. Најбољи стрелац у историји Монака са 223 у 280 мечева. Најбољи аргентински и италијански нападач који није играо репрезентативни фудбал. Идол 4 француска клуба. Сам је себе описивао онако како се данас описује Пипо Инзаги. ,,На тренингу сам увек био у петерцу док су остали шутирали. Рекао сам Жану(Жан Лик Етори, голман Монака, прим. аут.)-не одбијај лопту, прихватићу је и даћу гол. '' Колико је био добар нападач описује Платини у својој биографији:,, Никада нисам био најбољи стрелац лиге због два аргентинска чудовишта.(друго ,,чудовиште'' је Карлос Бјанки, који је за разлику од Делија успео да одигра неколико утакмица за Аргентину). '' Сам је изјавио да разуме зашто га Италија никада није звала: ,,Имали су Риву, Мацолу и друге. Ту нисам био потребан.'' Није преболео то што га Аргентина никада није звала. Но, и поред тога, каже да је задовољан својом каријером. ,,Монако је мој град. У њему ме знају, поздрављају и цене. '' На крају, Делио поручује:,,Више волим што ме цене као човека него играча. Играч одлази човек остаје.'' Монако је израстао у озбиљан клуб. Преко 20 година су у врху Француске. Играли су једно финале Лиге шампиона и сада су дошли до свог другог полуфинала. Избацили су велики број сјајних француских репрезентативаца. Трезегеа, Анрија, Тирама и многе друге. Али никада ниједан као Делио Онис...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top