Нису у Србији на сцени никакви протести. У питању је хладнокрвна саботажа земље. Последњи марш једне издајничке структуре која је одувијек мрзела Србију када устаје, а вољела када ћути и када је покорна, окупирана и беспомоћна. На улицама данас не маршира младост — већ заблуда. Нису то идеалисти, него залутали. Нису то борци, него пјешадија туђих интереса, колико год међу њима многи несвјесно служе душманима српским.
Младост Србије, истинска, није на улици — она гради, учи, ради, остаје у својој земљи, покреће фабрике, формира породице, сеоска имања. Она се не продаје за напојнице са крвавог Запада.
Суштински, оно што гледамо је јадна мањина — медијски пренапумпана, финансијски подмазана, идејно шупља — која би да Србију врати у блато у коме се налогодавци свега – најбоље сналазе. Србију без имена, без гласа, без војске, без Космета, без Републике Српске, без права да брине о Србима у Црној Гори. Њихова визија Србије је визија пораза: да постанемо још један протекторат Запада и антируска база. Да постанемо безлична маса без идентитета. Без историје. Без будућности.
Та иста непријатељска мрежа данас покушава да од Србије направ и непријатеља Русије — баш у тренутку кад се глобални поредак мијења у правцу који иде у корист Србији.
Санкције Русији? Тражи се од Србије да пљуне у лице јединој великој сили која је досљедно стајала уз српске интересе. Да пљуне у гробове руских добровољаца из наших ратова. Да пљуне у братство које је преживјело цареве, бољшевике и Јалту. Да замијени Исток за нову верзију Вашингтонског диктата. А умјесто мудрости, нуде нам глупост; умјесто мира, хаос; умјесто самосталности — поновно туторство.
Све то се дешава и у сјенци повратка Доналда Трампа. Србија има историјску прилику — да, први пут после много година, уђе у једну вишеполарну реалност са позиције субјекта, не објекта. Трампова администрација већ је јасно показала да има слуха за реалност на Балкану, да нема интерес у даљем понижењу српског народа. И умјесто да то препознамо као шансу — они би да урушимо све мостове и останемо сами у тору ЕУ бирократије, пред вратима која се никад неће отворити.
Ко стоји иза свега овога, осим познатих налогодавца споља? Исти онај слој који је ’99. ћутао док су падале бомбе и који је подржавао агресију над сопственим земљом. Исти слој олоши који је 2000. обећао „ослобођење“, а донио велепљачку, отимање Космета, разграбљене фабрике, и медије под контролом страних амбасада. Данас поново крећу на институције: овај пут под фирмом „младих“. Смијешно и жалосно у исто вријеме. Они што се никад нису борили ни за шта — сада би да руше све.
И да се разумијемо — нико не каже да је све идеално. Далеко смо од тога. Али, никада није било више ауто-путева, више инфраструктуре, више отворених радних мјеста, више инвестиција, више демократије. Није идеално, али јесте наше. И никада више неће бити њихово.
Народ то, наравно, види. Народ није наиван. Више се не може манипулисати са три пароле и два „инфлуенсера“. Народ зна шта је Косово и Метохија. Шта је Русија. Шта је Црна Гора. Шта је Република Српска. Зна шта значи кад ти амбасадор пише устав, а шта кад га пишу потомци Солунаца.
У овој бици, они немају ни љубав, ни памет, ни бројеве. Имају само мржњу. И зато неће побиједити.
Зато што Србија више није сама. Зато што Србија више није на кољенима. Зато што је памћење оживјело, јер је понос обновљен. Зато што овај народ више не жели да слуша оне који Србију гледају као грешку, а не као благослов.
И нека се зна:
Никада више 5. октобар. Никада више Београд под страном чизмом и домаћом издајом. Никада више Србија која клечи. Од сада — само Србија која стоји. У миру — као човјек. У борби — као народ. У побједи — као држава. Живјела Србија! Христос Васкрсе!!!