Mnogi se testamentalno odlučuju na takav vid sahrane.
Sve je češća pojava da ljudi ne žele biti sahranjeni na tradicionalan način.
Da li je u pozadini strah od zatrpavanja još živog čoveka ?
Morbidno ?
Prilično.
Ali, i to je život.
U velikim svetskim gradovima odavno se tako sahranjuje !
Ko bi obezbedio toliko terena za gradska groblja !?
Šta o svemu mislite ?
Jeste li za "lomaču" ili ne ?
Апсолутно - за кремирање.
Моја прабаба, Српкиња и дубоко верујућа у Бога православка, која је и међу ктиторима цркве Покрова Пресвете Богородице на Звездари/Врачару у Кајмакчаланској, по сопственом тестаменту је кремирана, још 1969. год. Њена је урна једна од првих у низу, на почетку коломбаријума Новог гробља. Крај ње је и урна моје баба-тетке, преминуле 1971.
За разлику од њих, моја баба, њихова, дакле, кћерка и сестра, имала је другачији поглед на те ствари, па је, заједно с мојим дедом, била купила гробницу на Топчидерском гробљу, и тако су ми баба и деда сахрањени тамо на класичан начин. Мој отац, пак, њихов син, такође је пред смрт изразио жељу да буде кремиран, што смо исто тако поштовали. Моја, још увек жива мајка (90 год), такође жели да буде кремирана. Њен отац, мој деда, и његове обе жене, моја баба, раније преминула, и друга жена, такође су желеле да буду кремиране, и њихове су урне положене у гробу, такође на Новом гробљу, где је првобитно био сахрањен мој ујак, погинуо на Сремском фронту. Ту су и још два ујака, један, кремиран, други сахрањен. За све, осим тог ујака погинулог, јер ту напросто се и није о том размишљало, погинуо је млад, знало се унапред како желе да се поступи с њиховим земним остацима.
Сем тога, занимљиво ми је да сви лекари, с којима сам на ту тему причала, су за то да се сасвим пређе на кремирање, већ и стога што је - здравије за околину. Органско распадање лешева је отровно и штетно за земљиште.
После свега овога, коначни одговор је више него јасан: - кремирање.
А, ако говоримо о теолошкој страни, кремирање није у супротности с хришћанством.