Idemo još jedan copy/paste, na temu moralnog razmišljanja. Ovo što dajem ovde je samo kratak uvod, pošto stvari veoma brzo nakon ove tačke postaju suviše komplikovane za objašnjavanje na forumu.
Ali ukratko: zaključak je da postoje odvojeni moralni sistemi, koji se takmiče sa našim motivacionim sistemima, i proizvode naše moralno ponašanje - najvećim delom potpuno mehanički. Pritom, slično jeziku, postoji "hardwired" (fizički umrežen) sistem "moralne gramatike". Evo teksta:
* * *
Zamislite sledeći scenario:
Stojite pored železničke pruge, na krivini, i sa desne strane vidite kako velikom brzinom prilazi voz. Sa leve strane pet radnika radi na pruzi, i zbog lupnjave i galame njihovog alata ne mogu da čuju da im vičete. Vozovođa ne vidi radnike zbog krivine. U roku od nekoliko sekundi, voz će doleteti do njih, i ubiti svu petoricu. Ali! postoji pored i drugi kolosek, na kome se trenutno nalazi samo jedan radnik. Pored vas je poluga kojom možete da skrenete voz na taj drugi kolosek.
Dakle, ako ne uradite ništa, pet ljudi će umreti. Ako povučete polugu, samo jedan čovek će umreti. Stanite ovde i nemojte čitati dalje; uzmite i zapišite na parče papira svoju odluku: da li bi ste vi povukli polugu?
Ako spadate u skoro 95% stanovništva, odgovor je da. Univerzalno, svuda u svetu, u svim državama, u svim kulturama, velika većina ljudi na gornji scenario odgovara sa "da". Čak su psiholozi slično pitanje postavili plemenima u Amazonu (njima su morali da smisle scenario sa decom u vodi i krokodilima), i dobili su isti rezultat.
E, sad. Da probamo sa malkice drugačijim scenariom.
I dalje je tu pruga, i dalje se voz približava oko krivine grupi od pet radnika, koji ne čuju vaše vikanje niti vide voz. Ali ovaj put, vi stojite na mostu iznad pruge. Pored vas stoji jedan veoma veliki i debeo čovek. Vi možete da učinite nešto: ako gurnete čoveka sa mosta na prugu, voz će ga videti i zakočiće na vreme, pre nego što stigne do radnika.
Dakle, ako ne uradite ništa, pet ljudi će umreti. Ako gurnete debelog čoveka s mosta, samo jedan čovek će umreti. Zabeležite ovde svoj odgovor opet: da li bi ste vi gurnuli čoveka?
Opet, ako spadate u preko 90% čovečanstva, odgovor je veoma snažno ne. Opet univerzalno po svim državama i kulturama, nezavisno od lokalnih moralnih ideja.
Zašto to? U oba slučaja, konačni rezultat je isti: ako ne uradite ništa, pet ljudi umire. Ako uradite nešto, jedan čovek umire. Ali za većinu ljudi, pomeranje poluge je ok, ali guranje čoveka sa mosta nije.
Ovo je površna ilustracija sistema kojim se moralne odluke donose u mozgu. Sa jedne strane je viši, racionalni sistem koji računa procente i verovatnoće, i koji misli da treba spasiti pet po cenu jednog. Ali s druge strane je duboki socijalno-empatski sistem koji se užasava same ideje da gurne čoveka sa mosta. U scenariju sa polugom, smrt jednog čoveka je udaljena: u toku naše evolucije, poluge nisu postojale, i stvar je teško razumljiva za primitivni empatski sistem; zbog toga, racionalni sistem pobeđuje. Ali u slučaju sa guranjem čoveka sa mosta, radi se o slici koju empatski sistem sasvim dobro razume...a on je pritom neuporedivo snažniji u mozgu nego racionalni sistem. I on pobeđuje kod velike većine ljudi.
Oštećenja ovog sistema dovode do psihopatije, gubitka osećaja morala, gubitka savesti. A mala oštećenja ovog sistema su danas prilično česta, zbog automobilskih nesreća kroz koje mnogi ljudi prođu naizgled "bez posledica", mada u stvari imaju mikrooštećenja širom moždanih kola. (Ovde postoji i cela dodatna priča o sistemima za dugoročno planiranje, koji su iz nekog razloga posebno osetljivi na povrede, i koji proizvode mnogo problema. Ukratko, čovek koji je savestan i radan doživi saobraćajnu nesreću ili padne i lupi glavu, i oporavi se naizgled bez ikakvih problema. Ali odjednom počne da donosi loše odluke, da impulsivno kupuje stvari koje mu ne trebaju, da izgovara ili radi stvari u trenutku koje ga posle mnogo koštaju. Ovo je najčešće toliko suptilan efekt da ga ljudi ni ne primete, niti ga ikada povežu sa povredom. Sve ostalo ostaje konzistentno...samo se promenila sposobnost dugoročnog planiranja.)
* * *
(iz jednog drugog teksta o istim primerima)
Primer sa polugom ili guranjem je ilustrativan (ali nije jedini, ovo je pokazano na mnogo različitih stvari). Ali ovo nije prosto psihološko istraživanje - ono je rađeno u okviru neurologije, tako da postoje fMRI snimci.
Dakle, ljude su stavili u fMRI mašinu, koja detektuje koji deo mozga se kada aktivira. I onda su im davali da rešavaju ovakve probleme. Uzmimo dva opisana, da ne bih morao da pišem čitavu knjigu.
U oba slučaja, vidi se aktivacija emocionalnih centara u amigdali; centara za dugoročno planiranje u prefrontalnom korteksu; i dubokih centara socijalne inteligencije (koji su usko povezani sa insulom, u kojoj se nalazi mreža za osećaj gađenja, recimo). Ali ono što je zanimljivo je razlika u aktivaciji.
Kada čovek rešava prvi slučaj, onaj sa polugom, sve centri povezani sa moralom se aktiviraju - i najsnažniji je prefrontalni korteks, u kome se nalaze racionalni centri. Ovi centri obavljaju prostu kalkulaciju: bolje je da umre jedan čovek nego pet. I čovek daje tu odluku.
Ali u drugom slučaju, sa guranjem čoveka sa mosta? Svi centri se opet aktiviraju, i prefrontalni korteks se aktivira istom snagom - ali se duboki centri aktiviraju mnogo, mnogo jače. Ti centri uopšte ne razumeju situaciju, ne razmišljaju o tome koliko će ljudi umreti u jednom ili drugom slučaju, ne vrše kalkulacije. Njihova reakcija je prosto: gurnuti čoveka sa mosta? NE! I ovo potpuno potiskuje sve unose iz ostalih delova mozga.
Da se razumemo, čak ni ovo nije samo jedan sistem, kao što se vidi na jednom drugačijem eksperimentu. Postavka je sličan scenario/priča.
Zamisli da se nalaziš u nekom malom selu, usred rata. Svi stanovnici sela su se sakrili u jedan dobro skriveni podrum. Neprijateljski vojnici se šetaju kroz kuću iznad vas; ako vas otkriju, sve će vas pobiti. U rukama držiš svoje novorođeno dete, koje pati od zapaljenja grla. Dete počne da grca i plače. Ako detetu pokriješ usta, ono neće moći da diše, i umreće. Ako ne pokriješ, ono će plakati, bićete uhvaćeni, i svi ljudi u podrumu (uključujući i tebe, i tvoje dete) će umreti.
Šta bi uradio?
Ovde je situacija podeljena. Opet, kod svih ljudi (osim kod psihopata!) se javlja intenzivni užas prema ideji ubistva deteta. I kod otprilike polovine, ovaj užas savladava sve ostale uticaje unutar mozga: oni kažu da neće pokriti detetu usta. Važno je razumeti da oni ne razmišljaju šta ovo znači - oni ne žele da svi ljudi iz sela budu pobijeni, već im je prosto nezamislivo da ubiju dete.
Kod druge polovine ljudi, aktiviraju se veoma kontradiktorni centri (kod nekih više jedni kod drugih više drugi). Naime, aktivira se amigdala, i osećanje straha - samoodržanje (mada to niko neće svesno da prizna). Ali se aktiviraju i drugi socijalni centri: da li ja mogu da budem toliko sebičan da dozvolim da svi ovi ljudi pomru zato što ja ne mogu ovo da učinim?
Ova varijacija pokazuje jedan deo osnovnih, dubokih razlika koje proizvode različite struje razmišljanja na mnogim nivoima.
...mada je malo jezivo....moram priznati.
Mozda i tvom.