ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ
ПОСТАЊЕ, СТВАРАЊЕ И РАНИ ЧОВЕК
Православно Хришћанско становиште
ПРВИ ДЕО - ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА
4. Дан четврти (Пост. 1; 14-19)
1: 14-19 Потом рече Бог: нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама. И нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу. И би тако. И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном и видело мање да управља ноћу, и звезде. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу. И да управљају даном u ноћу, u да деле светлост од таме. И виде Бог да је добро. И би вече, u би јутро, дан четврти.
Четврти дан Стварања представља извор велике пометње за оне који би желели да Шест дана Стварања уклопе у еволуциони оквир. То се ни на који начин не може учинити уколико је сунце уистину створено Четвртог дана.
Из тог разлога, апологети еволуционог тумачења морају да верују како је сунце, у ствари, створено Првог дана, заједно са небесима, али да се појавило тек Четвртог дана - након што се подигао облак који је прекривао земљу током претходна три дана.
Морамо се још једном подсетити да прва поглавља Књиге Постања нису извештај о природном развоју земље, сагласном законима који сада управљају тим развојем, него извештај о чудесном почетку свих ствари. Ми не смемо себи дати ту слободу да преиначујемо Дане Постања како бисмо их уклопили у своје теорије. Напротив, морамо се смирити у свом умовању, како бисмо схватили шта нам свети текст уистину каже. И овде су, као и у свему осталом, Свети Оци кључ за наше разумевање. Како су они схватали Четврти дан?
Свети Оци су једногласни у тврдњи да су сунце и небеска светила створени Четвртог дана и да није истина да су се они тог дана само појавили. Уколико би то допуштао текст Књиге Постања, не би било разлога да Свети Оци не прихвате привидно "природније" објашњење према којем су сунчеви зраци сијали и током прва три дана Стварања, али да је сунчев круг на земљи постао видљив тек Четвртог дана.
Њихово свеопште одбијање овог објашњења значи само то, да њега не допушта сам текст Књиге Постања.
Свети Јован Златоусти пише: "Зато Он Сунце и створи у четврти дан да ти не би помислио да оно чини дан."
Свети Василије поучава: "Најпре су настали небо и земља. После њих створена је светлост и растављен је дан од ноћи. Онда је настао свод и појавило се копно; вода је сакупљена у заједничка и одвојена зборишта а земља се испунила породом, пустивши из себе небројено мноштво разнородних трава и обогативши се свакојаком врстом растиња. Тада још не беше ни сунца ни месеца, а ово велимо како они, који не знају за Бога, не би сунце називали началником и оцем светлости, и да га не би сматрали творцем свега што ниче из земље... Ако је настанак светлости претходио осталим стварима, како се онда изнова каже да је сунце настало да обасјава земљу? ...
У почетку је створена сама природа светлости, а сада је саздано то сунчево тело да буде носилац оне првостворене светлости... Нико нека не сматра да је невероватно ово што сам говорио, односно да је једно сјај светлости, а да је нешто друго тело које ту светлост носи... И немој ми рећи да је ове ствари немогуће одвојити једну од друге, јер ни ја не велим да ти и ја можемо одвојити светлост од сунчаног тела, већ да оно што ми својим умом посматрамо, то Творац њихових природа самом Својом енергијом може раставити... И нека буду, вели, знаци... данима; није речено да творе дане, већ да господаре данима јер, по свом постанку, дан и ноћ су старији од светила."
Свети Амвросије посебно наглашава ово место: "Погледај најпре на свод небески који је створен пре сунца. Погледај најпре земљу која је постала видљива и пре него што се појавило сунце. Погледај биљке земаљске чија је појава претходила сунцу. Купина је претходила сунцу; влати траве старије су од месеца... Протекла су три дана. Нико, међутим, није ни очекивао сунце, јер се свуда могла приметити блистава светлост, јер је и дан поседовао светлост која је и сама претходила сунцу."
Идеја да је живот на земљи од самог почетка зависио од сунца, па чак и да је сама земља потекла од сунца јесте скорашња идеја и обична претпоставка. Она чак није непосредно повезана ни са тачношћу или нетачношћу такозване еволуције живота на земљи. Будући да је човек у недавној прошлости почео да трага за "новим" и "природним" објашњењем порекла света, одбијајући при том објашњење које потиче од божанског откровења, изгледало је сасвим вероватно да би сунце, као много веће и астрономски много значајније од земље, као средиште земљине орбите, требало да претходи земљи, уместо да буде обрнуто.
Међутим, божанско откровење, како га тумаче Свети Оци, саопштава нам нешто сасвим другачије: оно каже да земљи припада првенство, како по времену настанка тако и по значају, и да је сунце настало касније. Уколико наши умови нису у тој мери приковани за интелектуално помодарство нашег доба, уколико се не плашимо да би о нама могли мислити да смо "заостали", не би требало да нам буде тешко да отворимо своје умове за ово, алтернативно објашњење почетака света.
Према библијско - светоотачком становишту, земља је дом човека, врхунца творевине Божије, и она је стога средиште васељене. Све остало - без обзира на научно објашњење његовог данашњег стања или кретања или на његову физичку бесконачност у односу на земљу - има другоразредни значај и створено је због земље, односно због човека. Наш Бог поседује такву силу и величину да не би требало да сумњамо да би Он у једном једином тренутку испољавања Његове стваралачке моћи могао да створи читаву земљу - велику за нас, али само честицу у свемиру - а да другим покретањем Своје воље створи сву бесконачност звезда небеских. Он би могао да учини и много више од тога уколико би то хтео:
у богонадахнутом тексту Књиге Постања оставио нам је само најблеђе обрисе онога што је учинио, и тај извештај не мора нужно бити у складу с нашим људским спекулацијама и претпоставкама.
У наше доба постало је модерно и лако да се поверује како све "еволуира" према апсолутно униформним законима које сада можемо да посматрамо, почев од првобитне капљице енергије или материје; уколико је човеку потребан Бог да би нешто објаснио, Он може да буде само "творац" те првобитне капљице или иницијатор "великог праска" који је, наводно, створио све што постоји. Да би се започело са сагледавањем неизмерне величине стваралачких дела Божијих описаних у Књизи Постања, данас се захтева шири ум, непривезан за "јавно мњење". Свети Оци, који су били најистанчанији и најученији мислиоци свога доба, могли би да скину окове са наших заробљених умова.
Сасвим је сигурно да стварање Божије мора имати смисла и са "природне" тачке гледишта. Зашто је, дакле, Бог стварао тако велика небеска тела као што је сунце да би служили оним мањим, односно земљи? Зар Он није могао да конзервира ову енергију и да учини да сунце буде усклађеније са опсегом земље?
Ми бисмо, наравно, могли да замислимо сунце које би било мање од овог које познајемо и које би било ближе земљи, а да при том задржи ону привидну величину коју има ако се посматра са земље. Међутим, такво сунце би своју енергију трошило неколико пута брже него што то чини сунце које знамо. Очигледно да је Бог створио сунце које има ону величину и ону раздаљину која је неопходна да би земљи давало ону количину светлости и топлоте која јој је неопходна да би се на њој одржао живот до краја времена, кад ће сунце помрачити (Мт. 24,29).
Ми можемо открити још један, тајинствени разлог за чињеницу да је, према данима Стварања, светлост претходила сунцу. Морамо признати да овде не можемо навести ниједан светоотачки цитат и да је мишљење које овде износимо наше сопствено.
Касније ћемо видети да раздвајање човека на мушко и женско није било део првобитног "образа" према којем га је Бог створио. Поред тога, знамо да то (раздвајање на мушко и женско) неће бити део човекове природе у вечном Царству Небеском, јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као ангели Божији на небу (Мт. 22,30). Другим речима, Бог је начинио поделу на мушко и женско провиђајући човеков пад, као и то и да ће увећање човечанства захтевати острашћени начин рађања.
Према томе, зар се није могло догодити да сунце и месец нису били део првобитне Божије замисли о Његовој творевини и да су створени само зато да би означили дане, месеце и године човековог палог стања? Првобитној светлости, која је створена Првог дана, није било потребно небеско тело које би је садржало. Будући да ће на крају света сунце помрачити и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти (Мт. 24,29) у Царству Небеском ће се, као и током Првог дана Стварања, појавити светлост која неће бити сунчева или месечева, јер Град не потребује сунца ни месеца дa му светле јер гa слава Божија осветли (Отк. 21,23).
То су, међутим, тајинства о којима можемо само да нагађамо.
НАПОМЕНЕ:
- Такво објашњење нуде много креационисти, заговорници дубоке старости земље, као и хришћански еволуционисти. (Изд.)
- Свети Јован Златоусти, Тумачење Књ. Постања, 6; 4
- Свети Василије Велики, Шестоднев, 6; 23, 8
- Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 4; 1
ko ce ga znati
