Краљ Петар I Карађорђевић

Дајте ми пушку!

И поред противљења његових синова, владе и врховне команде, краљ се упутио ка линији фронта. Сретао је војнике који су се повлачили у приличном расулу. Таквом стању допринеле су протурене гласине, као и леци с позивом на дезертирање и предају, које су Аустријанци бацали из аероплана.
Прошавши поред колона војске у повлачењу, краљ Петар је доспео до првих борбених редова. С њим је био и војвода Степа Степановић. Краљ се одвојио од пратње, пришао окупљеним војницима и рекао:
– Децо! У току последње две године ви сте се, савлађујући неизмерне тешкоће, јуначки борили с Турцима, с Бугарима и с Албанцима. Китећи беспримерном славом себе и своје оружје, ви сте победили непријатеље. А сада, опет, четири је месеца већ како се борите с новим, силнијим и боље спремнијим непријатељем, чија снага надмаша нашу неколико пута. Јунаци! Ви сте се уморили, подносећи натчовечанске напоре у овој борби, ви већ желите да се вратите својим кућама, да видите своју децу и своје жене. И они страхују за вашу судбу и очекују вас са сузним очима. Отаџбини је потребна ваша заштита, ви сте се заклели отаџбини и мени да ћете се борити до последње капи крви, но ја вас разумем. Жеље ваше и ваших породица оправдане су. И стога ја ослобађам од заклетве свакога онога који хоће да оде кући, нека му је Богом просто! Идите својим кућама и дајем вам часну реч да због тога никога неће ни глава заболети. А ја, ваш стари краљ, заједно са својим синовима, остајем овде, да умрем на овим позицијама, јер Србију непријатељ може заузети само преко трупа вашега краља и његових синова!
Дирљиве речи седог старца, њиховог краља, имале су изузетан утицај на војнике. Многи од њих склањали су поглед и брисали сузе. Војвода Степа Степановић иступио је и обратио се краљу Петру:
– Ваше Величанство! У Србији нема ниједног војника који би хтео да изда свога господара. Сви ћемо ми изгинути на бојном пољу пре него што ћемо оставити свога господара и своју отаџбину. Ми ћемо се борити докле иједан од нас траје.
Као одговор на војводине речи, из грла војника одјекнуло је:
– Живео краљ! Живеоооо!
Краљ се још више приближио војницима. Јави се један од војника:
– Ми нисмо, господару, уморни од боја него од одступања. Али ми смо срећни што тебе видимо у својој средини. То је знак да нема више одступања. То је знак да настаје наступање.
– Тако је! – одговори краљ и сиђе у ров прве линије фронта. Од једног војника узе пушку уз речи: – Дајте ми педесет метака.
 
Видим непријатеља
Краљ Петар у обиласку прве линије фронта
Некада изванредан стрелац, прекаљен у рату с Немцима на страни Француза, краљ је опалио неколико метака ради пробе, а онда се старачка рука учврстила, а око слило с нишаном.
Телеграфском брзином дуж линије фронта проширила се вест:
– Краљ са својим синовима је међу нама, у првим редовима!
Руски дописник В. Викторов забележио је исповест једног пешадијског мајора:
„Синоћ смо добили гранате за топове, добили смо их у великом броју. И сам краљ дошао је на положај, просто, без пратње, и почео да разговара с војницима тако једноставно и тако срдачно. И сад, кад топовских граната имамо доста, а стари краљ је у нашој средини, ко би могао и да помисли на одступање.
Уосталом, не може се ни замислити како је то лепо изгледало. Ми у рововима, а међу нама стари краљ. То већ знају сви војници у рововима... а за нама наши топови „французи” тако весело грме, шаљући преко наших глава стотине нових, тек добивених граната. У души војника весеље.
Краљ је дохватио од млада војника пушку, говорећи:
– Ко хоће, браћо, да се бори са Швабама, напред! А ко се боји, нека остави своју пушку, па нека иде кући својој!
Са узвицима „Ура!” и „Напред!” војници појурише...
Онда је краљевић Ђорђе нашао негде некакву камену плочу, потом два сандука од муниције и наместио нешто као столицу. Стари краљ сео је ту и није са очију скидао доглед.
Могло се опазити како дршће његова старачка рука. И, наједанпут, он устаде са свога седишта, пружи десну руку пут запада и обрати се весело речима:
– Ја видим, ја видим непријатеља! – и, са светлим осмејком, он викну: – Непријатељ бежи! Честитам вам!”
Српска војска протерала је за неколико дана све непријатељске војнике из Србије. Другог децембра 1914. године у девет сати ујутру, док су српски војници у Београду још пуцали за Аустријанцима, који су чамцима бежали преко Саве и Дунава, стари краљ стигао је пред Саборну цркву. Ушао је, клекнуо пред олтаром, помолио се Богу и захвалио му на победи.
 
Овековечена ратна сцена

Српска војска је, у току Првог светског рата, у свом саставу имала ратне фотографе и сликаре. Један од њих, Самсон Чернов, нашао се на положају Гаревица, код Даросаве (срез Колубарски), у тренутку кад је краљевић Ђорђе од једног каменог блока и неколико сандука за муницију свом оцу направио седиште одакле је посматрао битку.
Кад се краљ сместио и кроз доглед почео да посматра положаје испред себе, краљевић Ђорђе узео је секције топографске карте гледајући где се тренутно налазе. Прикључили су му се командант армије Степа Степановић и краљев ађутант, потпуковник Кнежевић. Затим је пришло још неколико официра из штаба армије.

Краљ Петар у рову – илустрација из француског часописа „Илустрасион”
У том тренутку пришао је Чернов и начинио неколико снимака. Није могао ни да помисли да ће ти снимци ући у српску историју под називом „Краљ Петар на бојишту”. Један од снимака је убрзо објављен у француском листу „Илустрасион”, а затим и на једној од разгледница француског издања.
Увидевши какав је утисак на српску војску, као и на светску јавност, краљ Петар оставио боравком у првим линијама фронта, српска влада одлучила је да ову фотографију употреби као предложак за поштанску марку која ће свакоме омогућити да се увери како је краљ лично присуствовао биткама за ослобођење и на тај начин подигао морал становништва. Тако се први пут догодило да на једној српској марки основни мотив није портрет владара до појаса, већ ратна сцена овековечена на фотографији Чернова.
Уједно, ова марка је јединствена у свету, не због особеног дизајна, већ чињенице да ниједан други владар није чезнуо да у свом фото-албуму има фотографију с прве линије фронта.
Идејно решење за поштанску марку, израђено на основу Черновљеве фотографије, послато је у Лондон, предузећу „Bradbury, Wilkinson & Co”, од кога је убрзо приспео пробни отисак поштанске марке у бакротиску. Међутим, српска влада није била задовољна понудом (неодговарајућа цена и тираж), те су Черновљева фотографија и идејно решење послати у Државни завод за израду поштанских марака у Паризу. Ту су израђени клишеи за израду марака, који су достављени у Ниш, где је била измештена српска Државна маркарница.
 
Марка уместо новца

Било је предвиђено да се изради серија поштанских марака с вредностима: 5 пара (светложутозелена), 10 пара (цинобер), 15 пара (сивоцрна), 20 пара (смеђа), 25 пара (плава), 30 пара (тамномаслинаста) и 50 пара (црвеносмеђа), у табацима од по 100 комада. Међутим, догодило се да је у штампарски рам за израду марака с вредношћу од 25 динара, на тридесет трећем месту убачен клише за марку од 15 пара, па се појавио један број марака од 15 пара које нису биле сивоцрне, већ плаве, што им даје посебну вредност.
Октобра 1915. године марке су из Државне маркарнице пребачене у централни Депо марака који се налазио у Крушевцу. Депо је почео дистрибуцију марака. Због слабог промета, марке су послате само поштама у Горњем Милановцу, Рибарској Бањи, Подујеву и Кривој Паланци. Како је непријатељ продирао све дубље према централној Србији, Депо је премештен у Приштину.
У Приштини се с овим маркама догодио још један случај који их чини јединственим у историји српске филателије. Пошто у промету није било довољно ситног новца, донета је одлука да се грађанству уместо ситних новчаних апоена издају поштанске марке, такође вредносни папири. Тако су поштанске марке први и једини пут у српској историји имале улогу новца. И у Призрену, где је Депо касније пребачен, наставило се с овом праксом.
Повлачењем српске војске, Депо поштанских марака доспео је у Пећ где је одлучено да се све преостале поштанске марке униште, односно спале, јер је било немогуће да се преко албанских гудура преносе метални ковчези и касе с њима.
Овде није окончана прича о поштанским маркама с ликом краља Петра на бојишту. Непријатељски војници дошли су до извесне количине ових марака у приштинској и призренској пошти, кад су освојили та два града. У њихове руке дошли су и клишеи који су остали у заплењеној Државној маркарници. Касније је било покушаја фалсификовања, односно штампања у различитим бојама. Тако су се ове марке и њихови фалсификати нашли на филателистичком тржишту у окупираној Европи.
 
miškoni:
35uropredi.jpg
Kliknite za proširenje...

- Урош Предић.
 
Рус, српски ратни фотограф

СЛИКОМ ЗА ИСТИНУ

Самсон Чернов био је речитији и бољи представник нашег народа у свету од многих државних званичника, али је у данашњој Србији готово заборављен

Ако прелистамо фотографије, разгледнице или илустрације из времена балканских и Првог светског рата, с мотивима из Србије или српске војске, срешћемо имена српских ратних фотографа и ратних сликара, пре свих Ристе Марјановића, а онда и војног свештеника Ристе Шуковића или Владимира Бецића...
Ређе ћемо срести исписано име Самсона Чернова који је снимио, можда, највише фотографија, израдио велики број уметничких слика и снимио неколико документарних филмова. За име овог Руса понекад се везују противуречни подаци који нам не дозвољавају да са сигурношћу целовито сагледамо његов живот, обим и вредност дела и заслуге које има за наш народ.
Пре извесног времена дошли смо до интервјуа који је Чернов 1918. године дао новинару „Њујорк тајмса”, у коме се разјашњавају најмање две недоумице: кад је Чернов рођен и како је дошао у Србију.
У том интервјуу он напомиње да је са седамнаест година, као добровољац, приступио руској војсци у Руско-јапанском рату. Ако знамо да је овај рат почео у фебруару 1904, а окончао се у септембру 1905. године, можемо да претпоставимо да је Самсон Чернов рођен око 1887. године.
На истом месту Чернов изјављује да је у Србију приспео као двадесетпетогодишњак, 1912. године, да би био ратни дописник руских листова „Новоје времја” (дневни лист) и „Рускоје слово” (месечник). По свој прилици код нас је стигао из Париза, па претпостављамо да је, пре него што је упућен на Балкан, био дописник ових руских листова из Француске. По подацима којима је располагао шеф српске обавештајне службе Драгутин Димитријевић Апис, Чернов је у Русији имао породицу, супругу и децу.
 
По фронтовима
Српски рањеници
На основу фотографија с фронта закључујемо да се Чернов у Србији обрео на самом почетку Првог балканског рата. Изгледа да је склопио уговор с француским издавачима, те су његове фотографије објављене и у париском „Илустрасиону”. Није стигао ни да оде из Србије, а већ је почео и Други балкански рат. Снимао је велике напоре српске војске и народа, као и последице бугарских злочина.


Насловне стране албума Самсона Чернова
Осим неспорне фотографске вештине, Чернов је имао и другу, ређу особину да своје фотографије среди и сложи као причу, те да их изложи јавности. Са 400–500 фотографија из балканских ратова Чернов је, у августу 1913. године, приредио изложбу у београдском Официрском дому (данас је у тој згради Студентски културни центар). Биће да су то фотографије које се данас чувају у Архиву Србије у Београду, сложене у четири албума.
Међутим, изгледа да то није била прва изложба ових фотографија, јер ондашње београдске новине пишу да су се у лепоту Черновљевих фотографија уверили и Енглези, што наводи на помисао да је пре ове приређена и изложба у Лондону. У новембру исте године, Чернов држи предавање и у Паризу, где вероватно излаже неке од својих снимака.
У пролеће 1914. године, у Петрограду, у угледном хотелу „Асторија”, он је, поред фотографија, изложио и слике у уљу ширине од једног до два метра. Чернов је своје фотографије искористио као предлошке за велике уљане слике. Мирослав Спалајковић, посланик Србије у Русији, известио је владу: „Већина овдашњих бољих уметника разгледала је ове радове, и нашли су да ове слике по својој садржини представљају ретку вредност, а по свом уметничком успеху иду уз радове руског сликара Верешчагина.”
Самсон Чернов се као дописник из Србије појавио поново непосредно после Сарајевског атентата. По отпочињању ратних дејстава у Првом светском рату, Чернов – заједно с Французом Анријем Барбисом – добија аутомобил и возача да би могли успешније да обављају своју дужност.
Међутим, у септембру 1914. године, Врховна команда српске војске прикључује га филмској екипи Ђоке М. Богдановића, власника биоскопа „Касина”, која снима догађаје на фронту према Сави, разрушени Шабац, прелазак српске војске преко Саве и дејства у Срему, као и аустријско разарање Београда. Упоредо, Чернов и даље снима фотоапаратом.
 
Важна изложба

Није напустио Србију ни после слома 1915. године и повлачења према Албанији. Заједно с војском и народом прошао је албанску голготу, и на том путу направио најдраматичније снимке безграничне снежне белине и усамљених српских војника који се боре са хладноћом, глађу и непријатељем.
Сам Никола Пашић, председник српске владе, на Крфу је одлучио да Самсона Чернова пошаље у Европу, да тамо проноси истину о храбрости и патњама српске војске и народа. Иако је и Риста Марјановић служио истом циљу, Пашић је сматрао да ће Французима и Енглезима бити уверљивија прича коју им доноси неко ко није Србин, као неутралан сведок. Исто тако је касније сведочио и др Рудолф Арчибалд Рајс.
Чернов се потрудио да то поверење и оправда. У Галерији Краљевског института у Лондону је, 5. јуна 1916. године, отворена изложба фотографија и акварела с мотивима из српских ратова од 1912. до 1915. године. Изложбу је отворио руски велики кнез Михаил Михаилович Романов, стриц цара Николаја II, а били су присутни сви амбасадори савезничких држава. С Крфа је дошао и Никола Пашић.
Аутор изложбе, Чернов, више од сат и по сведочио је о борби српског народа за ослобођење од Турака и одбрани од Аустријанаца и Немаца. Преко шест стотина званица ћутке је и са саучешћем одслушало потресну причу. Сутрадан су све угледне енглеске новине објавиле приказе изложбе. Новинар „Ивнинг њуза” приказ је завршио речима: „Енглези, не треба да се плашите тих мрачних боја. Идите да видите како се један народ сјајно борио и како се и ми морамо борити да не бисмо дочекали судбину овог славног, херојског народа.”
Изложба је била отворена до августа. Посета је била велика, а тираж каталога, албума с двадесетак одабраних фотографија штампаних као разгледнице, морао је да буде доштампаван. Међутим, Чернов није остао у Лондону.
Већ у јулу 1916. године вратио се на Крф. Тамо је учинио посебан гест. Рођен у руској јеврејској породици, пожелео је да Србима буде још ближи. Изразио је жељу да крштењем постане православац. За крштеног кума одабрао је генерала Божидара Терзића, министра војног, и на крштењу, 16. јула 1916. године, добио име српског регента Александра.
 
У униформи капетана

Тако се окончало једно раздобље у историји Срба и животу Самсона Чернова. Српска војска се на Крфу, Тунису и Француској опоравила и прешла на Солунски фронт, где је следеће две године, заједно са савезницима, упорно тукла Аустријанце, Немце и Бугаре. Самсон Чернов остао је без отаџбине, 1917. године се у Русији догодила револуција а он, као присталица „белих”, није могао да се врати кући. Зато је за своју домовину одабрао Француску и примио је француско држављанство.
''Како Срби остављају своје домове'' - фотографија из Музеја примењене уметности
Међутим, нити је он заборавио Србију, нити је Пашић заборавио њега. Пред крај рата, Пашић шаље Чернова у Америку. У марту 1918. године излаже фотографије и аквареле у Њујорку, у „Гранд централ паласу”. Опет држи предавања, а 17. марта „Њујорк тајмс” на целој страни објављује интервју с њим. И опет Чернов мало говори о себи, а много о српском народу коме је неопходна помоћ, о старом српском краљу Петру I Карађорђевићу и о храброј српској војсци која крвари на обронцима македонских планина.
Неко време се задржао у Сједињеним Америчким Државама. За све време боравка носио је униформу капетана српске војске. Тако га ословљавају у поменутом интервјуу, а тако бележе и часописи из унутрашњости, кад га помињу као дародавца фотографија за неке библиотеке и друштва.
По завршетку рата, априла 1919. године, Чернов у Паризу држи серију предавања о Србима и њиховој борби, баш у време кад се врше припреме за одржавање мировних преговора између зараћених страна. Овај руски фотограф и сликар био је речитији и бољи представник Срба у свету од многих државних званичника. Али, изгледа да су га Срби заборавили, као што су заборавили и Арчибалда Рајса.
Нигде се у српским историјама не помиње Александар Самсон Чернов, осим понекад у историји српске фотографије и филма. Званично, није познато шта се с њим догодило после 1919. године.


Аутор:
Милорад Јовановић
број:

* 3069
* 2010
 
od Majskog prevrata do Prvog svetskog rata

Majski prevrat, odnosno ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i njegove supruge kraljice Drage, i danas izaziva istorijske nedoumice o učešću masona u njemu. Iako nema pouzdanih dokaza da je Dragutin Dimitrijević Apis, bio član i jedne slobodnozidarske radionice, posebno se nemačka obaveštajna služba i to sve do kraja Drugog svetskog rata trudila da dokaže njegovu masonsku pripadnost. Ono što se pouzdano može tvrditi jeste da je budući kralj Petar I Karađorđević bio iniciran tokom svog boravka u Francuskoj pod imenom Petar Mrkonjić, koje je koristio i u hercegovačkom ustanku 1875. godine. Kontakt i ponudu da prihvati krunu zaverenici su sa njim ostvarili preko njegovog školskog druga Nikole Hadži-Tome, industrijalca i člana lože "Pobratim", dok je Đorđe Vajfert dao zaverenicima prilog od pedeset hiljada dinara za porodice zaverenika koji poginu u prevratu. Uz njih, u zaveri su učestvovala još četiri člana lože "Pobratim", ali se na osnovu dostupnih podataka može reći da su to učinili kao pojedinci, Srbi nezadovoljni socijalno-političkom situacijom u ondašnjoj Srbiji.
Reagovanje evropske, a posebno britanske političke javnosti i dvora u Londonu na ubistvo kralja bilo je više nego nepovoljno za Srbiju. Presudnu ulogu na ublažavanje stava prema novoj vlasti u Srbiji, odigrao je poslanik u Rimu Milovan Milovanović, koji je u Italiji i iniciran i kome su veze sa italijanskim masonima otvorile mnoga zvanična vrata. Tokom 1904. i naredne 1905. godine, stav evropske javnosti prema Srbiji je ublažen i normalizovani su odnosi.
Presudan korak ka potpunom osamostaljivanju slobodnih zidara u Srbiji i stvaranju Velike lože, predstavljalo je držanje Simboličke velike lože Ugarske tokom aneksione krize. Austro-Ugarska je još od 1906. kovala planove za prisajedinjenje Bosne i Hercegovine. Nekadašnji poslanik u Rimu, a tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Milovan Milovanović, zahvaljujući masonskim vezama dobio je potvrdu te namere još početkom 1908, a srpskoj vladi masoni su javili i tačan datum objavljivanja odluke. Međutim, zvanični Beograd u to nije verovao, a mladoturska revolucija i oslabljen Turski položaj u Bosni i Hercegovini samo su uverili Beč da ne treba dozvoliti nikakvu demokratizaciju i izbore u Bosni i Hercegovini u kojoj je srpski živalj tada bio u većini i koji bi se sigurno odlučio za prisajedinjenje matici. U Beogradu je 7. oktobra 1908. godine, kako kažu istorijski izvori, vladalo samoubilačko raspoloženje. Narod je bio spreman da se i goloruk suprostavi Austriji. U takvom trenutku i srpski masoni su poneseni nacionalnim idealima zatražili pre svega pomoć od Simboličke velike lože Ugarske, pod čijom zaštitom je jedino aktivna loža "Pobratim" i radila. Međutim, ta pomoć je odbijena sa obrazloženjem da je reč o političkom pitanju i da je mešanje u njega protivno masonskim načelima. Reakcija na takav stav ugarske velike lože bili su zaključci lože "Pobratim" doneti 10. oktobra 1908. godine. Ti zaključci jesu:
Da se Prava i potpuna slobodnozidarska loža "Pobratim" otkine ispod dojakošnje zaštite Simboličke velike lože Ugarske.
Da se loža "Pobratim" proglasi za nezavisnu slobodnozidarsku radionicu u Srbiji.
Da se o tom proglašenju izveste sve velike slobodnozidarske svetlosti u svetu.
Da od sada radionica dela u svima pravcima samostalno i neposredno i
Da se odmah stupi u kontakt sa nezavisnim ložama u Nemačkoj i da se umole za njihov postupak u administriranju.
Takav radikalan raskid sa Simboličkom velikom ložom Ugarske bio je i povoljno tlo za formiranje lože "Ujedinjenje", koja je 1909. formirana pod zaštitom Velikog orijenta Francuske. Jedan broj članova lože "Pobratim" dobio je otpust i formirao, na veliko oduševljenje tadašnjeg francuskog poslanika u Beogradu Leona Dekoa, koji je postao i njen član, novu ložu. Najagilniji u afirmisanju rada nove lože bio je njen starešina Vasa Jovanović. Loža "Pobratim" pružala je punu podršku radu nove radionice, iz koje je kasnije, što je posebno interesantno veći broj članova, kao civil, pristupio organizaciji "Ujedinjenje ili smrt", poznatijoj kao "Crna ruka".
Loža "Pobratim" bila je matica loža i za ložu "Šumadija" koja je osnovana aprila i svečano osvećena 7. jula 1910. godine. Iako je "Šumadija" tada bila pod zaštitom Velike lože Hamburga, ona je izuzetno sarađivala i koordinirala rad sa ložom "Pobratim". Bez obzira na to što je "Pobratim" bio jedina radionica nepokrivena zaštitom neke velike lože i što je proglašena samostalnom radionicom uz podršku Velike lože Rumunije, zajednički rad, planiranje aktivnosti i saradnja te dve lože pokazivale su specifičan pristup srpskih masona u odnosu na slobodne zidare i burne ekonomsko političke prilike u svetu tokom godina s početka veka.
Vrhovne vlasti organizacije slobodnih zidara u tom trenutku u Srbiji nije bilo. Međutim, odmah posle odluka od oktobra 1908. godine i odvajanja od zaštite Cimboličke velike lože Ugarske, braća okupljena u "Pobratimu" preduzela su sve da dobiju zaštitu za samostalan rad. U tom cilju, pod zaštitom Velike lože Rumunije, 1909. godine osniva se Kapitel, organizacija viših stepena, po škotskom ritualu, koje su pojedini članovi "Pobratima" dobili od Vrhovnog saveta Rumunije. S obzirom na to da je Kapitel formiran marta, a da je u februaru formirana Loža "Ujedinjenje", očigledno je da su srpski masoni težili da preko uspostavljanja institucija i organa škotskog sistema i da su računajući na uspostavljanje minimuma od tri lože težili potpunom osamostaljivanju jovanovskog sistema i formiranju nezavisne Velike lože Srbije.
U to vreme, neposredno pred balkanske ratove, zanimljivo je da je osim Vrhovnog saveta Rumunije, pomoć u konačnom osamostaljivanju masona u Srbiji nudio i Veliki orijent Turske 1910. godine. Međutim, početkom 1911. godine, slobodni zidari Srbije, ipak se odlučuju da velika masonska vlast koja će obezbediti konačnu samostalnost bude Vrhovni savet Grčke.
Iako tada u Srbiji postoje tri lože - "Pobratim", "Ujedinjenje" i "Šumadija", čvrsta veza "Ujedinjenja" sa Velikim orijentom Francuske potakla je srpske masone da ponovo ožive rad, odnosno da probude ložu "Sloga, Rad i Postojanstvo". To je i učinjeno sredinom februara 1912. godine uz potpunu saglasnost Velikog orijenta Italije pod čijom zaštitom je loža i osnovana 1883. godine. Velika italijanska Masonska vlast bila je potpuno saglasna da se Loža stavi pod zaštitu Vrhovnog Saveta Srbije, zarad čijeg osnivanja je i došlo do njenog reaktiviranja.
Najzad, 9. maja 1912. godine specijalni delegat Vrhovnog saveta Grčke, brat Cefalas, uzdigao je snagom svoje masonske vlasti na 33. stepen Đorđa Vajferta, Svetomira Nikolajevića, Jovana Aleksijevića, Milutina Perišića, Dimitrija Jankovića, Petra Šrepalovića, Manojla Klidisa, Petra Pačića, Dimitrija Mijalkovića i Pavla Horstiga. Istog dana na zajedničkom radu loža "Pobratim" i "Šumadija", doneta je odluka da "Pobratim" koji je do tada radio kao nezavisna radionica od tada radi pod zaštitom Vrhovnog saveta Srbije, a da "Šumadija" zatraži otpust ispod zaštite Velike lože Hamburga i stavi se pod zaštitu srpskog Vrhovnog saveta. Sledećeg dana, na drugoj svečanoj sednici novoformiranog Vrhovnog saveta, pročitan je grčki patent o formiranju Vrhovnog saveta Srbije i izabran je Đorđe Vajfert za najmoćnijeg suverenog velikog komandera i velikog majstora Vrhovnog saveta Srbije. Na trećem svečanom radu održanom 11. maja izabrani su i ostali veliki oficiri.
Konačno priznanje nezavisnosti srpskih masona koji su primili škotski obred usledilo je na Internacionalnoj konferenciji saveznih vrhovnih saveta škotskog reda, održanoj oktobra 1912. u Vašingtonu, čiji je domaćin bio Vrhovni savet Južne jurisdikcije SAD. Od tog trenutka, sve lože u Srbiji, osim "Ujedinjenja" (i dalje bila pod zaštitom Velikog orijenta Francuske) radile su pod zaštitom Vrhovnog saveta Srbije.
Početak balkanskih i Prvog svetskog rata, doveo je do toga da masoni moraju pre svega da odgovore svojim obavezama prema državi i do zamiranja organizovanog slobodnozidarskog rada do 1918. godine.


Мислим да је сада јасно КО је довео на власт Петра, и убио Краља Александра и Краљицу Драгу. Дакле, под Петровом владом, масонерија је просто цветала. Чланак са Википедије.
 
Колико могу да закључим, масонерија је цветала свуда у Европи. Не знам како сви ти масони нису могли да одраде код својих влада и династија да се на убиство Обреновића не гледа тако строго као што се гледало.
 
Bastiani:
Колико могу да закључим, масонерија је цветала свуда у Европи. Не знам како сви ти масони нису могли да одраде код својих влада и династија да се на убиство Обреновића не гледа тако строго као што се гледало.
Kliknite za proširenje...

Зато што су на власт довели Петра, свог човека. Али наравно ту истину и причу нису знале широке народне масе, већ одређени број ''управљача'', те је народу, како би се све то оправдало почела да се сервира добро знана прича, како је краљ био нестабилан, неурачуњљив, ретардирани лудак, како је краљица била ***** светског калибра, и тако даље и тако даље, море и море глупости и будалаштина.
 
Краљ Милан:
А где могу да нађем те књиге??
Kliknite za proširenje...

ne znam buraz da l' ima u prodaji,ja sam ih uzeo od kuma a on i je uzeo od nekog decka sto je bio djak generacije ili tako nesto,mislim da ih je prestolonaslednik delio nekoj generaciji djaka ili slicno.....koliko sam procitao na netu o ovom piscu,kazu da je vrsan poznavalac loze Karadjordjevica
 
admiral1:
ne znam buraz da l' ima u prodaji,ja sam ih uzeo od kuma a on i je uzeo od nekog decka sto je bio djak generacije ili tako nesto,mislim da ih je prestolonaslednik delio nekoj generaciji djaka ili slicno.....koliko sam procitao na netu o ovom piscu,kazu da je vrsan poznavalac loze Karadjordjevica
Kliknite za proširenje...

Потрудићу се да их нађем, по неким антикварницама онда.... занимају ме те критике на рачун Петрове личности и његовог режима, јер не волим култ личности ни у једном облику, а мислим да је то са њим случај. Аахааххаххахахах, ако их је ''онај'' престолонаследних ''ја сам за вама'' делио, онда ми је све јасно!!!! Сачувај нас боже од таквог престолонаследника! z:)
 
Краљ Милан:
Потрудићу се да их нађем, по неким антикварницама онда.... занимају ме те критике на рачун Петрове личности и његовог режима, јер не волим култ личности ни у једном облику, а мислим да је то са њим случај. Аахааххаххахахах, ако их је ''онај'' престолонаследних ''ја сам за вама'' делио, онда ми је све јасно!!!! Сачувај нас боже од таквог престолонаследника! z:)
Kliknite za proširenje...

Имам ја ту Живојиновићеву књигу "Краљ Петар Карађорђевић",ја имам у две књиге,прва од рођења па до доласка на власт,а друга обрађује период од доласка на престо,па до смрти.Иначе је издавач некаашњи БИГЗ,купио сам их пре 15-ак година.
Књиге ти свакако препоручујем,није прављен култ личности,све тврдње поткрепљене чињеницама и изворима.Моје мишљење је да је Краљ представљен реално,значи моћи ћеш да прочиташ и сазнаш многе његове слабе и лоше стране,лоше и штетне потезе,али свакако и ствари које га представљају у добром светлу (што ти се вероватно неће допасти),а видећеш да је и његова улога у Мајском преврату далеко од онога што ти пишеш.
 
DareS:
Имам ја ту Живојиновићеву књигу "Краљ Петар Карађорђевић",ја имам у две књиге,прва од рођења па до доласка на власт,а друга обрађује период од доласка на престо,па до смрти.Иначе је издавач некаашњи БИГЗ,купио сам их пре 15-ак година.
Књиге ти свакако препоручујем,није прављен култ личности,све тврдње поткрепљене чињеницама и изворима.Моје мишљење је да је Краљ представљен реално,значи моћи ћеш да прочиташ и сазнаш многе његове слабе и лоше стране,лоше и штетне потезе,али свакако и ствари које га представљају у добром светлу (што ти се вероватно неће допасти),а видећеш да је и његова улога у Мајском преврату далеко од онога што ти пишеш.
Kliknite za proširenje...

Хвала, наћи ћу сигурно. Волео бих да прочитам. Али нико о његовој улози у убиству не би писао отворено, већ смо установили преко којих је ''пријатеља'' он сео на српски престо.
 
Kraljica Draga
Draga Mašin-Obrenović

Kraljica Draga Mašin-Obrenović
rođena 23. septembar, 1861
Gornji Milanovac, Srbija, Kraljevina Srbija
preminula 30. maj, 1903
Beograd, Srbija, Kraljevina Srbija

Sadržaj
1 Mladost Drage Lunjevice
2 Prva Dragina udaja
3 Na službi kod Natalije Obrenović
4 Venčanje Kralja Aleksandra i Kraljice Drage
5 Kraljica Draga Obrenović
6 Ubistvo Kralja Aleksandra i Kraljice Drage Obrenović
7 Literatura

Mladost Drage Lunjevice

Kraljica Draga je rođena 23. septembra 1867. godine u Gornjem Milanovcu u bogatoj porodici Lunjevica. Dragin otac, Pantelije Lunjevica je bio okružni načelnik Gornjeg Milanovaca, a majka Anđelija domaćica.


Pored Drage, Anđelija i Panta su u braku imali još sinove Nikodija i Nikolu i ćerke Hristinu, Vojku i Anu. U svojoj devetoj godini,Draga je poslata na školovanje u Beograd. Osnovu školu je završila u Beogradu, zatim i "Cermankin zavod", odnosno "Ženski zavod". Tu je naučila više stranih jezika, među kojima ruski, francuski i nemaćki. Za vreme boravka u Beogradu, Draga se počela baviti pisanjem romana i pripovedaka, prevođenjem knjiga za novac. I pored toga što je otac vodio dosta računa o njoj, ona je počela kao vrlo mlada devojka da zarađuje za život. Čak je objavila i nekoliko zanimljivih priča za inostrane časopise. Bila je zaljubljena u knjigu, a naročito je volela da čita Stendala.

U Beeogradu se prvi put zaljubila u studenta Bogdana Popovića, kasnije profesora i teoretičara književnosti, koji je od Drage bio stariji tri godine. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala.

Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je potpuno daleko od Popovića.
 
Prva Dragina udaja

Još dok je stanovala u predgrađu Zemuna za vreme svog boravka u Beogradu, dogodila joj se teška nesreća. Jednom se vraćala po poledici, okliznula se i nezgodno pala. Kasnije je ustanovila da ne može da rađa. Ovu svoju tajnu je dugo brižljivo skrivala, nadajući se da će se pronaći lek za to. Jedino je to rekla Kraljici Nataliji Obrenović za vreme svog boravka u Bijaricu, a ova je to iskoristila da u pismima savetuje svog sina da nipošto ne sme da uzme ženu koja je nerotkinja.

Draga Mašin u mlađim danima
Čim je napunila šesnaestu godinu, roditelji su počeli da je spremaju za udaju.

Rudarski inženjer Svetozar Mašin je bio dobar poznanik njenog oca, a uz to imao je i bogato poreklo. Njegov otac je bio ugledni lekar i služio je na dvoru kod kneza Mihaila i kralja Milana Obrenovića. Dragin dever, a Svetozarov brat, Aleksandar Mašin će kasnije biti jedan od vodećih zaverenika u njenoj likvidaciji, a jedno vreme biće i Načelnik Srpskog Generalštaba. Draga Mašin je rekla Bogdanu Popoviću da će se zbog roditljeske prisile udati za Svetozara, ali da tu nema ljubavi, već samo koristi. Tako su se rastali u Beogradu.

Svetozar Mašin je bio petnaest godina stariji od Drage. Venčali su se avgusta 1883. godine u Sabornoj Crkvi u Beogradu. Često je odlazila na dvoru Kralja Milana Obrenovića, koji je bio odličan prijatelj Svetozara Mašina. U braku sa Svetozarom Mašinom živela je tri godine, a zatim je postala udovica. Draga je nasledila njegovu penziju i ime. Aleksandar Mašin se toliko protivio ovome, da je kasnije optužio lično Dragu da je ubila njegovog brata. Za vreme dok je bila udovica, Draga je nastavila da piše romane i pripovetke. Prevela je roman "Mačije oko". Stanovala je u Svetozarev državni stan u Smederevu, sve dok nije bila primorana da se iseli. Draga se vraća u Beograd i stara se o svojim sestrama i braći. Za vreme svog boravka u Beogradu, umrli su joj oba roditelja i Draga je morala da se sada stara i o sebi i o svojim najbližima. U Beogradu je bila urednica u časopisu "Domaćica", i član srpskog novinarskog društva.

Zbog teškog materijalnog stanja, Draga Mašin je pokušala da se uda za jednog francuskog inženjera, ali bezuspešno.
 
Na službi kod Natalije Obrenović

Draga Mašin kao udovica
Kralj Milan Obrenović, koga je u Srbiji bio glas da bi dušu svoju dao na kocku i žene, rasturio je svoj brak sa Kraljicom Natalijom Obrenović 1893. godine i proterao je u izgnanstvo.

Kraljica je uspela da pridobije njegovu apanažu i dvorac zvani "Sasho", po imenu njenog jedinog sina Aleksandra Obrenovića u Bijaricu. Kraljica Natalija je na put pozvala i udovicu Dragu Mašin, da joj bude pratnja i posluga. Putovale su zajedno vozom u Rusiju, u posetu carskoj porodici Romanov i najzad stigle u banjsko lečilište Bijaric, na granici Francuske i Švajcarske. U Bijaricu je Draga bila služavka Natalije, njena dvorska dama, odlazila je sa njom na svečanosti, na prijeme i starala se za njenu garderobu, šminku i kozmetiku. Kraljica Natalija nije verovala svom mužu Milanu, pa je tražila da hitno pošalje njihovog sina u Bijaric, da se nađe pod starateljstvom majke. U tim vremenima, kralj Milan je imao probleme u zemlji sa radikalima i vodio je spoljnu dvojaku politiku. Mladi prestolanaslednik Aleksandar je stigao u martu 1895 godine u Bijaric. Za to vreme, Draga se starala o uređenju i održavanju kupališne plaže u Bijaricu. Ljubav Drage i Aleksandra se rodila baš na tom mestu, kada je po navodima hroničara, Draga spasila budućeg kralja da se ne udavi.

U Bijaricu su počeli da se dopisuju, da se viđaju i izlaze zajedno. Kraljica Natalija se tome nije protivila jer je želela svog sina da spremi za moguću ženidbu sa nekom princezom visokog ranga. Međutim, između njih se rodila istinska ljubav, mnogo jača nego što su to Natalija i Milan mislili. Aleksandar je zamolio Nataliju da ga ostavi samog sa Dragom i da se vrati u Beograd. Kraljica Natalija je otputovala. U početku niko nije imao protiv ove ljubavi, misleći da je to samo prolazna avantura. Budući kralj je nagovarao Dragu da napusti službu kod njegove majke i da će se on novčano starati o njoj i njenoj familiji. Draga Mašin je ostala u službi kraljice Natalije sve do 1897. godine kada se vratila u Beograd.
 
Venčanje Kralja Aleksandra i Kraljice Drage

U vreme dok je Kralj Milan još uvek imao vlast u zemlji, nova Vlada je oformljena i kao predsednik Vlade se pojavio dr Vladan Đorđević. Prvo pitanje koje je Đorđević postavio ministrima bilo je pronalaženje dostojne žene mladome Kralju koji će naslediti svog oca. Kralj Milan je predložio da to bude nemačka princeza Šamburg Lipe, ćerka njegovog velikog prijatelja. U Beogradu se već tada znalo za ljubav Aleksandra i Drage. Draga Mašin je često pozivana na svaki važan prijem. Svi su tada hvalili njenu taktičnost, otmenost, lepotu, pamet i suzdržanost. Kralj Milan je predao presto svome sinu Aleksandru i jedno vreme ostao u Srbiji. Čitavu Srbiju je uzbunila vest koju je saopštio kralj Aleksandar 8. jula 1900. da je isprosio ruku Drage Lunjevice-Mašin, unuke slavnog Nikole Lunjevice, borca u ratovima za oslobođenje Srbije. Patrijarhalni Beograd tada nije bio spreman da prihvati za novu kraljicu ženu koja je dvanaest godina starija od kralja, uz to i udovica. Naročito su se ovome oštro suprostavili ministar policije Đorđe Genčić, koji je odmah iz policijskih arhiva izvadio dvanaest dokumenata o Draginim navodnim ljubavnicima, a iz daleke Rusije se javila kraljica Natalija Obrenović, oštro govoreći protiv Drage da je bila bludnica i da je nerotkinja.

Venčana fotografija Kralja Aleksandra i Kraljice Drage Obrenović
Naročito se ženidbi suprostavio kralj Milan koji je u znak protesta napustio Srbiju i otputovao za Bukurešt, pa za Beč, gde je naredne godine i umro.

Kralj se potpuno okrenuo protiv oca. Čak je pomilovao i radikale koji su ležali na robiji zbog Ivanjdanskog atentata na kralja Milana. Kralj je zakazao svadbu sa Dragom Mašin za 23. jul 1900. Pozivao je sve dobronamerne građana da vide za kraljicu pravu Srpkinju, i da je počeo kurs politike da se Srbi žene Srpkinjama, a ne više inostranim princezama. Vlada je zbog ove kraljeve odluke podnela ostavke, a ministar inostranih poslova Andra Đorđević je otišao kod beogradskog mitropolita da ga moli da ne da blagoslov mladom kralju. Za to vreme Draga Mašin je bila predmet čaršijskih ogovaranja. Svi su diskutovali o njoj. Mladi Kralj je otišao kod beogradskog mitropolita da moli blagoslov jer se ženi pravom Srpkinjom, na šta ga je mitropolit odbio. Kralj je zapretio adbikacijom i odlaskom sa Dragom u Bijaric i prepuštanju zemlje bez kralja. Mitropolit je pristao i sve je dogovoreno za venčanje kraljevskog para u Beogradu. Još radosnija vest je prostrujala Srbijom kad se saznalo da će kum na venčanju biti niko drugi do ruski Car Nikolaj II Romanov, koji je doputovao u Beograd 17. jula 1900. godine.

23. jula 1900. bio je praznik u celom Beogradu. Još od ranijih jutra, pred kućom Drage Mašin pojavili su se hiljade građana, koji su nosili njene slike i klicali joj. Ta povorka je krenula prema Sabornoj Crkvi gde se trebao obaviti čin venčanja. Sveštenici su od ranog jutra iznosili ikone, kandila i sveće. Kralj Aleksandar se pojavio tog jutra na venčanju u vojnoj uniformi, da epoletama i odlikovanjima, a Draga Mašin u venčanici od bele čipke sa brilijantskom dijademom na glavi. U crkvi su čin venčanja obavila dva mitropolita, episkopi i dvadeset šest arhimandrita. Počasnu pratnju su činili oficiri srpske vojske, među njima i Dragutin Dimitrijević- Apis, sa činom kapetana. Posle obavljenog venčanja, po izlazu iz crkve narod je povikao: Živeo Kralj! Živela Kraljica Draga! Kralj je održao svečani govor gde je rekao da se od danas prekidaju bliske veze koje je bivši kralj Milan činio sa Austijom i da se Srbija okreće miru i blagostanju. Iz inostranstva su počeli da stižu loši glasovi. Kraljica Natalija se javno u pismu odrekla svoga sina i zažalila je što ga je rodila, a Kralj Milan se javio iz Beča i poručio da njegova noga više neće kročiti u sramotnu Srbiju kojom vlada njegov sin i žena koja je deset godina starija od njega. Uveče, posle venčanja, odžana je svečanost u Dvoru i napravljen je počasni bal, a jedno kolo koje je tada odigrano, po želji Kralja nazvano je "Kolo Kraljice Drage".
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Zamak Peleš u kom su se venčali kralj Aleksandar i kraljica Marija
Odgovora
4
Pregleda
234
Redmond
Redmond
W
Da li je Apis bio opasnost za (kralja) Aleksandra I Karađorđevića?
3 4 5
Odgovora
116
Pregleda
1.516
Casual Observer
Casual Observer
Lionman
Poljska i Rusija
Odgovora
2
Pregleda
294
Isus33
Isus33

Back
Top