КОСОВО И МЕТОХИЈА

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
141. ПОГРАДЈЕ код Клине – Први пут се помиње у време Милутина 1314.године као дар овог краља задужбини Бањској. Према турским подацима из 1455.године село је имало 30 српских кућа као и цркву Св.Врача. У близини села су и рушевине старог града Градиште за који мештани кажу да је био двор проклете Јерине. Постоји и брдо Јерињак са остацима још једног средњевековног града који народ зове Јеринин град.

142. ПОДГРАЂЕ код Гњилана – налази се на десној обали Мораве на самом излазу из Пограђске клисуре. Ово је данас шиптарско село. У прошлости као и многа друга село је било српско о чему говори и његов словенски назив. Први пут се помиње 1395.године у повељи књегиње Милице. У селу су остаци два црквишта а у рушевинама старог града још једне цркве. Близу села поред Мораве постоји место које се зове Говен. По локалном предању када су Турци освојили град једна девојка Српкиња је са тог места скочила у реку говорећи ,,нећу да говим (поштујем, љубим) туђину, радије ћу се удавити,,

143. градић ПОДУЈЕВО – средиште жупе Лаб на Косову. Спомиње се у турским подацима 1455.године као српско село са 43 куће. 1806.године овде је Станоје Главаш у време Првог устанка подигао шанац према Турцима. Средњевековна српска црква се вероватно налазила на брду Мерђезу које су Турци касније претворили у тврђаву и граничну кулу (мерђез на турском и значи караула, утврђење). После Првог светског рата овде је подигнута црква Св.Илији коју су шиптарски фашисти и балисти оштетили у Другом светском рату. Обновљена је 1971.године.

144. ПОМАЗАТИН код Приштине – Први пут се помиње у ису 1455.године као Бомазатин са 10 српских породица. 1937.године овде је подигнута нова црква Св.Илији. Већ крајем двадесетог века Шиптари су у њој поломили врата и прозоре а цркву тешко оштетили, међутим већ тада је у њој остао да живи само један старац Србин који је у међувремену умро. Село данас нема српске душе.

145. ПОНОШЕВАЦ код Ђаковице – налази се у долини Рибника. Први пут се помиње као метох Дечана у повељи кнегиње Милице из 1389.године. По подацима турским из 1485.године у Поношевцу је било 17 српских кућа и 1 муслиманска. Априла 1941.године Шиптари су у дворишту сеоске школе стрељали 22 Црногорца. Све српске куће су тада разорене а народ протеран. Том приликом је спаљена и разорена и нова црква. Данас у селу више нема Срба.

146. ПОПОВЉАНЕ код Суве реке – Први сачувани помен о селу је из 1465.године. Крајем 19.века руски конзул је посетио ово село и цркву. Том приликом покушао је да отклони насеље Шиптара из суседног села који нису дозвољавали Поповљанцима да врше своје православне обреде у цркви. У селу се налази и црква која је подигнута 1926.године.

147. ПРЕКАЗЕ код Србице – по злу чувено шиптарско село Доње и Горње Преказе, родно место породице Јашари која је изнедрила змију Адема Јашарија једног од оснивача ОВК. У селу је некада било преко 30 српских кућа али су оне насилно исељене а Срби протерани до 1982.године. Од тада српска нога није крочила у ово село све до блиставе акције МУП-а 1998.године. У селу је остало само старо српско гробље које показује ко су староседеоци овог места.

148. ПУСТЕНИК код Качаника – Сада је ово шиптарско село које се налази у долини Котлинске реке а подељено је на Стари и Нови Пустеник. По турском ису из 1452.године у селу је било 50 српских домова. Срби су се одржали до 18.века. На улазу у село на истакнутом брегу стоје остаци цркве непознатог светитеља. И дан данас на овом црквишту окупљају се Роми и Муслимани одређеним данима у години и пале свеће и доводе болеснике на исцељење.

149. РАДАВАЦ код Пећи – налази се крај Белог Дрима у Пећком подгорју. Први пут се спомиње 1381.године у повељи Кнеза Лазара. У турском по.пису из 1458.године у Радавцу су уписана 24 српска домаћинства и манастир св.Спаса са 10 калуђера. Изнад даншње хидроцентрале налазе се остаци темеља цркве а у њиховој близини и темељи помоћних зграда и зидина дугим десетинама метара којим је манастир био утврђен. Очувани су и остаци још једне мање цркве и великог гробља ранијег српског становништва.

150. РАДЕША код Драгаша – још једно у жупи Гора село које је насељено исламизираним Србима Горанцима. Први помен је из 1348.године. Из повеље из те године се види да су у околини постојале цркве св.Николе и св.Илије. У селу су очувани темељи старе српске цркве.
 
151. РАКИТНИЦА код Подујева – ово је некада било српско село а последња српкса породица се иселила 1878.године. У селу је очувана црква св. Арханђела Михаила летњег. Албанци је зову ,,киша Лазарит,, тј. Лазарева црква јер је по предању након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у Раваницу. Према архитектонским одликама саграђена је у 14.веку. Такође постоје остаци и српског гробља. Као што сам помену у селу више нема Срба.

152. РАКОЦ код Ђаковице – Први пут се помиње у Дечанској повељи 1330.године. Према турским подацима из 1485.године село је имало 38 српских породица. Године 1868. руски конзул из Призрена господин Јастребов затекао је у селу развалине српске цркве и невелико српско гробље. Данас у селу нема Срба.

153. РАТИШ код Дечана – налази се у долини Лоћанске и Дечанске Бистрице. Први пут се помиње 1330.године када је имало 17 српских кућа. 1935.године овде су сељаци на темељима старе подигли нову цркву али је она демолирана 1941.године када су Шиптари алили и раселили сва српска села у Метохији. Осамдесетих година је потпуно срушена. Око цркве је постојало гробље али данас нема ниједног надгробног камена. Село више нема Срба.

154. РАЧА код Ђаковице – На рачанском брегу до почетка 20 века су постојали остаци старе српске цркве. По предању када су Турци упали у рачу у цркви су затекли калуђере са ђацима. Покушали су да их спале са вуном али се вуна претворила у земљу и тако је настао садашњи брежуљак. У селу више нема Срба.

155. РАЧАК код Урошевца – још једно по злу познато шиптарско село и упориште из Другог косовског боја 1998/99 године. Налази се на излазу из клисуре Црнољеве. Помиње се први пут за време цара Душана. Турски подаци кажу да је овде постојао манастир св.Врача. Изнад села и дана постоје остаци цркве из 14.века. Црквиште је заштићено законом као споменик српксе културе. Иначе, ово село тј. догађаји у њему су били један од повода НАТО агресије на нашу земљу.

156. РАСТЕЛИЦА код Драгаша – друго по величини село поисламизираних Срба – Горанаца у жупи Гора. Сви топоними у селу имају српски корен. Ту је постоала црква Св.Варваре за коју предање каже да је била манастир. Очувано је и старо српско гробље али у селу више нема Срба православаца.

157. РЕЧАНЕ код Суве реке – Помиње се 1348.године у Душановој повељи. Међе које су тада биле потанко обележене одржале су до данас своје називе. Сматра се да је у међама већ тада била црква Св.Ђорђа задужбина непознатог војводе који је ту сахрањен 1370.године. Половином 19.века црква је већ била оронула и запуштена. У њој су шиптари затварали стоку зими, а лети им је служила као складиште. Почетком 20 века је обновљена.

158. РЗНИЋ код Дечана – налази се на обали Дечанске Бистрице. Први пут се помиње у Дечанској повељи 1330.године као насеље са 38 српских кућа. Већ 1485.године тај број је спао на 20 српских домаћинстава. До друге половине 19.века у Рзнићу су стајале развалине цркве Св.Срђа и Влаха, а од њеног материјала сазидана је сеоска џамија. Овде више нема Срба.

159. РОДЕЉ код Лепосавића – налази се на обали Ибра. У селу постоји стара црква и гробље. Иначе мештани овог села су учествовали у Првом српском устанку и нападу на Нови Пазар 1912.године.

160. РУГОВО код Пећи – налази се на излазу из клисуре. Име је добило по властитом словенском имену Руг који је власник и баштиник села био при оснивању. У турском ису из 1485.године ту је било 110 мушких обвезника Срба што значи да је село могло имати око 400 становника у то време. У селу су биле две цркве од којих данас имамо само остатке. Село је данас насељено Шиптарима.
 
161. САМОДРЕЖА код Вучитрна – налази се у долини Лаба на јужним падинама Копаоника. По предању српска војска се пре Косовског боја овде причестила тј. у цркви Самодрежи. Исто предање каже да је овде сахрањен Милош Обилић. На брду изнад цркве је дворац Вука Бранковића а по предању ту је била и чувена Косовска вечера на којој је Лазар изрекао још чувенију клетву. Црква у Самодрежи била је посвећена св. Јовану Претечи. Почетком 20 века пре ослобађања села од Турака један Шиптар је од камена са цркве направио себи воденицу док је по наредби приштинског паше олово скинуто како би се њиме покрила џамија у суседном селу. Године 1932. на темељима старе цркве подигнута је нова Самодрежа од белих мермерних тесаника. Међутим шиптарски националисти и сепаратисти су је оштетили 1981.године, а већ следеће године су пред њом убили српског младића и то на очи његове мајке.

162. СВЕТЉЕ код Подујева – По подацима из 1455.године имало је 55 српкских кућа а записана је и црква св.Мине. 1689.године Ђакомо Кантели ди Вињола је на карти ,,Краљевство Србије,, уписао ово село као Сфителе. Карта се и данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Средином 18.века овде се досељавају Шиптари. 1986.године овде је остало само једно српско домаћинство а данас је село етнички чисто и насељено Шиптарима.

163. СВИЊАРЕ на обронку Чичавице – једна од ретких српских енклава у овом делу КиМ. Помиње се 1455.године са 14 кућа. У селу постоји црква из средњег века.

164. СИГА код Пећи – налази се у метохијском подгорју испод планине Русолије. Ту је постојала и стара црква са зидовима који су на местима били високи и четири метра. По предању црква је била старија и од Високих Дечана. На њеним темељима се почела 1937.године градити црква св.Димитрија која је прекинута 1941.године. Албанци су је демолирали за време Другог светског рата. Освећена је 1977.године. Покрај храма је и извор са лековитом водом. Очувано је и старо српско гробље са неколико већих крстача.

165. СЛОВИЊЕ код Липљана – налази се у подножју Жеговца. Помиње се у повељама Душана Силног 1331. и 1348.године као дар Хиландару. Сеоску цркву из 14.века већ су у 16.веку срушили Албанци да би подигли џамију. Са друге цркве св.Николе из 14 века су скидали камење и продавали га компанији за зидање железничких мостова која је између 1871-73 градила косовску железничку пругу. У планини је и манастир Св.Ђорђа из 14.века. Њега је у 19.веку срушио самозвани господар Косова Јашар паша Џинић, пореклом Шиптар, да би од његовог камења градио мостове на Ситници.

166. СМИРА код Витине – налази се у подножју Скопске Црне Горе. Први пут се спомиње 1308.године као дар Милутина хиландарском пиргу Хрусија. Храм Вазнесења или цркву Спасову подигао је грачанички и новобрдски митрополит Никанор у 16.веку. Друга црква у Смири била је посвећена Симеону Мироточивом. Постојала је и трећа црква али се не зна коме је посвећена. Данас се на џамији у Смири налази узидана камена плоча са ћириличним текстом која је свакако донета са једне од ових цркава.

167. СОКОЛИЦА код К.Митровице – Соколица је у ствари назив за брдо и цркву Покрова свете Богородице у селу Бољетину. Ово село је 1455.године имало 21 српски дом. Манастир са црквом је подигнут у 14.веку као задужбина непознатог ктитора. Припрата је касније дорађена. У соколичкој цркви се такђе чува изузетно ретка и вредна мермерна статуа Богородице која седи на престолу са малим Христом у крилу. Статуа је из 14.века и дело је приморских мајстора који су настојали да се приближе византијској уметности. Првобитно се статуа налазила у Бањској. По предању она је долетела, стала на једну стену и позвала народ да јој ту подигне храм што је и учинио српски живаљ. Иначе у овом селу од 1967.године нема више Срба. Наиме, тада су Шиптари ископали и оскрнавили и последњи српски гроб.

168. СОЧАНИЦА код Лепосавића – ово је старо село разбијеног типа. Први пут се помиње 1315.године као дар Милутина Бањској. У засеоку Сочанице налази се црква Усековања св.Јована Претече. Црква је подигнута 1863.године на старим темељима из средњег века. Подигнута је на инсистирање тадашњег сочанског кнеза кога су већ следеће године убили Шиптари. Такође у непосредној близини су остаци и цркава Св.Петке и св.Причести. Изнад села је стари град Галич који помиње и византијски историчар Јован Кинам, летописам цара Манојла Комнена. У Сочаници су и остаци римског провинцијског центра Муниципијума из 2 века пре нове ере.

169. градић СРБИЦА у Дреници – веома важно средиште у Метохији. Ова варош је основана 1924.године (није средњевековно место) од стране око 30 српских породица. У насељу постоји српско гробље и споменик палим и мучки убијеним борцима против албанских балиста у Другом светском рату. Србица је данас албанска варош.

170. СРЕДСКА у Средачкој жупи – Помиње се 1348.године у повељи цара Душана. У селу постоје остаци цркве св.Петке и цркве св.Ђорђа, као цркве св.Богородице из 16.века. Осим њих ту је и нешто млађа црква св.Николе из 1875.године.
 
171. СТАГОВА код Качаника – налази се у долини Неродимке. Помиње се у турским белешкама као српско село. Албанци се овде досељавају око 1700.године. Данас у селу више нема Срба а остали су само остаци српског гробља и напуштене цркве.

172. СТРАЖА код Качаника – налази се у подножју највишег шарпланинског врха. У селу је некада постојала православна црква и гробље, али је по насилном исељење Срба и Македонаца све то запустело. Данас је ово шиптарско село.

173. СУВА РЕКА градић – налази се у Призренском подгорју. Први спомен је из 1465.године. Познати Млечанин ди Вињола је 1689.године уврстио на своју карту коју сам већ горе поменуо. Руски конзул је у 19.веку овде затекао само девет кућа православних Цигана. У месту је постојала стара српска црква која је срушена и српско гробље. Изнад на брегу је била испсноца и монашка ћелија али су је Турци претворили у текију. Данас нема Срба у Сувој реци.

174. СУВО ГРЛО код Истока – налази се у Метохијском подгорју на 15 км од Истока. Некад се звало Срма Грло по оближњем руднику срме (сребра). Први пут се помиње крајем 13.вака у време краља Милутина. Тада је село било средиште мање жупе а у њему се налазила црква св.Богородице. За време Турака из 1485.године ово је било средиште нахије са преко 15 села. Укупно је тада имало 126 српских кућа. У селу су сачувани остаци неколико сакралних објеката. Најстарија црква је саграђена у време Милутина и била је посвећена Богородици. Вероватно из истог времена је и црква Ваведења Богородице. Ту су још остаци цркава Св.Николе, Св.Арханђела и Св.Јована, као и више црквишта непознатог имена. На једном вису стоје остаци ,,калуђерског града,, а у шуми су и рушевине старог градића. Данас је ово место једно од ретких српских енклава овог краја.

175. ТОПОЛНИЦА код Новобрдске Криве реке – село је смештено у доњем току Криве реке. У повељи манастира Грачанице 1321.године Тополница је била назив за читав крај Новобрдске криве реке. У 16. и 17.веку област се називала Анђелова Тополница по тесалијском кнезу Михаилу Анђелу који е по паду Тесалије склонио у Ново Брдо, оженио Српкињом и вероватно постао господар жупе Тополнице. Његови синови Михаило и Махмуд Анђеловићи су дошли до високих достојанстава први у српској а други у турској војсци. Албанци овај крај насељавају теко посел 1700. године да би већ до 1880.године потиснули све староседеоце – Србе. У овом селу су уништили све српске гробове 1985.године.

176. УБОЖАЦ код Новобрдске криве реке – Убожац или Рђавац је назив манастира у области код Новог брда. Манастир је саграђен у 14.веку у време Милутина као задужбина светогорског старца Исаије. Овај свети човек је био саветник и Душана и Лазара. Познат је као преводилац на српски дела Дионисија Ареопагита и као ауотор извештаја о српском поразу на Марици 1371.године. Сматра се да је својим родитељима, властелинима краља Милутина, подигао овај манастир са црквом Ваведења св. Богородице. Осим старца Исаије овде су биле похрањене и мошти патријарха Саватија, оснивача манастира Пиве у Црној Гори. Манастир је страдао 1690.године у време аустријске најезде која је изазвала сеобу Срба под Арсенијем Чарнојевићем.

177. пећине испоснице УЉАРИЦЕ – то је назив за две пећине испоснице изнад слапа Мируше. Велика пећина је из 14.века а настала је зазиђивањем улазне стране пећине. Ту су нађени и фрагменти фресака. Двадесет метара даље је и Мала пећина до које се стиже узаном стазицом уклесаном у стени. Основа ове испоснице је свега метар пута метар ипо. И овде је постојао живопис али су га готово потпуно уништоли шиптарски пастири из суседних села.

178. УЊЕМИР, Добра вода код Клине – село Уњемир или Добра вода налази се у Прекорупљу код Клине. Помиње се у повељи из 1330.године. Ту је 1455.године било 12 српских кућа. У овом селу је рођен Петар Коришки у 13.веку. На брду изнад села су остаци цркве Св.Апостола Петра и Павла, познатије као Петровица. Подигнута је у 13.веку. У Уњемиру су и остаци једног црквишта. Последња српска породица се одавде одселила 1968.године тако да је село данас насељено Шиптарима.

179. град УРОШЕВАЦ – ово је једно од средишта на југу Косовског поља. У самом граду више нема Срба. Шиптари га зову Феризај.

180. ХОЧА ЗАГРАДСКА код Призрена – налази се на обали Призренске Бистрице. Први пут се помиње у повељи 1348.године. До краја 18.века овде је постојала црква св.Николе. Јужно од села, у брдима налази се пећина испосница која је преградом претворена у цркву. Данас у селу више нема Срба.
 
181. ЦРЕПУЉА у Ибарском Колашину – налази се испод Мокре горе. У њој постоји црква из 14.века посвећена кнезу Лазару. По традицији цркву је подигла властелинска кћер, девојка, из захвалности за чудотворно оздрављење од непознате болести. Црква је сада посвећена светом Николи. Храм је више пута обнављан.

182. ЦРКОЛЕЗ у Метохијском подгорју – први пут се помиње 1395.године у повељи књегиње Милице. Према турским подацима из 1485.године овде је уписано 47 српских кућа. 1943.године балисти и фашисти су спалили цело село а Србе су одвели у логор у Ракошу. Тада су покушали да запале цркву али је нека старица успела на време да угаси пожар. Црква је била посвећена св.Јовану.

183. ЦРНОБРЕГ код Дечана – Први пут се јавља под именом Чрнобрег 1330.године. По ису из 1485.године имало је 19 српских и 1 један муслимански дом. У селу постоје две цркве: св.Николе и св. Георгија.

184. ЧАБИЋИ код Клине – Помиње се у хрисовуљама из Дечана 1330.године као село са 200 српских кућа. Село је имало свог златара, ковача, десет ова. Већ тада је постојала и црква св.Петра. По турским подацима из 1455.године број српских кућа у селу се смањио на 67. У новије време (17.век) изграђена је у селу и црква св.Николе. Деведесетих година 20.века Шиптари су више пута скрнавили цркве и гробља у селу.

185. ЧЕЧЕВО у Ибарском Колашину – 1455.године имало је 10 српских породица. Црква је посвећена св.Петки а подигнута је 1938.године на темељима старије и веће цркве која је постојала у 14.веку. Код ње су се одржавали зборови народа кроз векове.

186. планина ЧИЧАВИЦА – То је планина која дели Косово од Метохије. Бранислав Нушић је назвао док је био као конзул у Приштини ,,српском светом гором,,. У предању Срба и Албанаца каже се да Чичавица има 77 извора, 77 потока и 77 цркава. По том предању у јужној Чичавици су били само женски манастири. Према турским подацима из 1545 године записано је да се у тој области налази укупно 52 цркве. Данас постоји свега 36 црквишта и других трагова цркви. Иначе ова планина је по злу позната јер ту је био смештен главни штаб ОВК за време сукоба 1998/99 године.

187. заселак ЧПИЉЕ, код Бање у Ибарском Колашину – друго име засеока је Кулина које је добило по остацима цркве са кулом. Црква је саграђена у 13.веку. Зидови куле звоника су сачувани местимично. 1492.године кула је срушена. На црквеном гробљу има преко 150 надгробних споменика из средњег века што је највеће гробље ове врсте у Србији.

188. ШТИМЉЕ код Урошевца – Овде се налазио дворац владара из династије Немањића. Село је по повељи из 1348.године било дужно да производи мед и восак за манастир Св.Арханђела. По подацима из 1455.године имало је 109 српских кућа. Ту је постојала стара црква на чијим темељима је око 1920.године изграђена нова посвећена Светом Арханђелу Михаилу. Цркву је подигло друштво ,,Књегиња Љубица,, по пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији.
189. ШТРПЦЕ на Шар Планини – велико српско село на десној обали Лепенца, и једно од већих српских енклава данас на Космету. По турским подацима овде је било 1455.године 65 српских кућа. Сеоска црква је саграђена 1576.године. Источно од села је и црква Св.Јована Крститеља. Подигнута је 1911.године на темељима неке старије цркве. У селу је очувано и српско гробље из средњег века.

190. манастир БАЊСКА код К.Митровице – посвећен је св.Стефану и грађен је у време Милутина 1313-17 године. Милутин је као један од најмоћнијих владара Балкана и Европе у то време Бањску наменио себи као свој гроб. Међутим после Косовске битке тело му је пренето у Трепчу а потом 1460.године у бугарски град Софију. Дуго је вођена препирка са Бугарима да нам врате тело светог краља. Бањска је почела пропадати јако рано: већ у 15.веку пожар је уништио већи део комплекса а у другој половини истог века је запустео. Султан је у 16.веку наредио да се манастир разори. Скоро сасвим срушена црква Св.Стефана је адаптирана у 19.веку и служила је као џамија до Првог светског рата. Реконструисана је 1939. и 1990.године. Манастир је један од ретких са сачуваном оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру подарено 75 села и 8 катуна. Како је био предвиђен за краљевску гробницу укинута је епископија и проглашен је за ставропигион или ти Царску лавру, четврту по рангу у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио каснији српски архиепископ Данило Други. У средњем веку Бањска је важила за најлепши српски манастир. Изграђен је у рашком стилу који је примењиван за све Царске лавре од Стефана Немање до Душана. По жељи Милутина изграђен је да подсећа на Студеницу. Бањска је својевремено било и ризница тј. најбогатији манастир у ком се чувало државно злато.
 
191. БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА, црква у Призрену – Саграђена је у 10.веку за време Византије као катедрална црква Призрена и самим тим била је седиште епископије а посвећена је Успењу Богородице. Црква је страдала у 12.веку за време сукоба Стефана Немање и Манојла Комнина тј.Србије и Византије. Пошто је од 1214.године Призрен са околином прикључен Србији овај крај је пао под контролу српске духовне власти нарочито после осамостаљења цркве 1219.године. Тада је црква прво адаптирана српској архиепископији а 1306.године и потпуно обновљена. После проглашења српске цркве за Патријаршију Богородица Љевишка је уздигнута на чин митрополије. Турци су је разорили 1455.године када су јој одузета имања. После друге сеобе Срба под Арсенијем Јовановићем Шакабентом црква је запустела. Турци су јој дозидали минарете и преградили унутра и начинили је џамијом. Поново постаје православни храм након ослобођења 1912.године а минарети су срушени 1923.године.

192. БОГОРОДИЦА ХВОСТАНСКА у Пећи – ово је било црквено седиште и за време Византије. Када се српска црква осамосталила и Богородица хвостанска је постала седиште епископије и то Хвостанске. 1381.године уздигнута је на ранг митрополије. После обнављања Патријаршије 1557.године постала је црквено средиште. Након Велике сеобе Срба манастир је почео пропадати. Од материјала са цркве грађене су џамије по суседним селима. У 19.веку већ је била потпуно у рушевинама а почетком 20.века једва су се распознавали темељи.

193. ГРАЧАНИЦА манастир у истоименом селу код Приштине – посвећен је Успењу Богородице у представља ремек дело како српске тако и све хришћанске архитектуре и уметности. Подигнут је 1310.године у седишту византијске епископије Улпијане. Градио га је Милутин, највећи донатор међу владарима у Србији. Одмах по изградњи постаје седиште липљанских епископа а касније грачаничких и новобрдских епископа и митрополита. 1383.године приликом упада Турака изгорео му је пирг са књигама. После пада Новог брда 1455.године новобрдски митрополит спас из Грачанице тражи у Србији која још није настрадала. Почиње пропадати крајем 17.века. Данас је један од најважнијих српских манастира и центар велике српске енклаве у централном Космету.

194. ДЕЧАНИ манастир – је задужбина пре свега Стефана Дечанског али га је завршио његов син Душан Силни. Црква је посвећена Христу Пантократору а са градњом се започело 1327.године да би се завршило 1335.године (Дечански је умро 1331.године). Дечанском повељом из 1330.године добија огромне поседе које губи након Косовског боја. Поседи су опет враћени 1397.године повељом књегиње Милице и њених синова Стефана и Вука. Након 1455.године када је цело Косово пало под Османлијску власт Дечани су се ипак одржали. Поново је ојачао након обнављања Патријаршије и његов успон траје све до великих сеоба Срба.




195. град ПЕЋ, престоница Метохије – Први пут се помиње под овим именом 1202.године. У средњем веку постоја седиште архиепископије па патријаршије. Он је био културни центар српске средњевековне државе. У Пећи и околини постоји огроман број манастира и цркви: манастир Св.Николе из 14.века, у Тавору је боравио патријарх Пајсије, св. Саве српског у Лизици из 14.века, црква Ружица је била на месту данашње Бајракли џамије коју Срби и данас зову Ружица џамија (име по ружичастој боји камена од које је сазидана црква, уништио је турски султан Мехмед Освајач а њени калуђери су на падинама Калемегдана у Београду подигли истоимену цркву), затим црква Ивановац посвећена св.Николи, црква св.Петке, св.Глигорија, женски манастир Кенавија, капела св.Василија, као и велики број испосница. У самом граду постоје и два веома стара српска гробља: прво на брегу Једрењак које су Турци порушили и ту саградили војно утврђење на северу Пећи, и друго веома старо које је уништено након другог светског рата од стране Шиптара. У граду данас живи јако мали број Срба а некада их је било око 40000. Ту углавном данас живе досељеници из Албаније.
 
196. ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА – Патријаршија је целина од четири цркве од које су три повезане заједничком припратом. Прва и главна је црква Св.Апостола коју је подигао архиепископ Арсеније Први средином 13.века. Они одмах постају ново седиште архиепископије (некада било у Жичи). То је било и неопходно пошто је старо средиште било оштећено у најезди Монгола 1242.године тако да је средиште цркве пребачено у средиште државе (у средиште државе! Косово је у 13.веку било центар Србије) у околину Пећи по сагласности краља Уроша Првог. Другу цркву посвећену Св.Димитрију подигао је архиепископ Никодим 1320.године уз северну страну Св.Апостола. Трећа црква посвећена је Богородици Одигитрији и саграђена је уз јужну страну св.Апостола. Ктитор цркве је био архиепископ Данило Други. Осим ње ту је подигао и малу црквицу Св.Николе, заједничку припрату за све три цркве и пирг испред припрате. Патријаршија је вековима културно и духовно седиште Срба и без обзира што се тренутно не налази на територији коју контролишу Срби она јесте и биће стожер окупљања Срба на овим просторима.

197. град ПРИЗРЕН – налази се на југу Метохијске котлине. У византијским списима се спомиње као Приздријана а од 11.века овде је седиште епископије. Град су Срби освојили и наследили од Византијаца. То је било 1214.године. Као град у Србији он доживљава процват. У 14.веку се чак ту налазила и престоница државе. После изумирања династије Немањића град прелази у руке обласне властеле Балшића а потом и Бранковића. Турци га освајају 1455.године. Након велике сеобе Срба 1690.године град је запустео да се на градским трговима кажу чак косила и трава. У 19.веку био је седиште разних конзула. 1912.године је ослобођен од Турака. Почетком другог светског рата Шиптари уз помоћ Немаца владају њиме све до 1944.године. Унутар тврђаве, у самом граду као и у околини постоји низ српских цркви: св.Спаса одмах испод Тврђаве и задужбина је Душановог властелина Младена Владојевића. Први пут се спомиње 1348.године. Затим црква светог Николе у центру старог дела Призрена, у такозваној Папаз чаршији. Задужбина је Драгослава Тутића и саграђена је 1331.године. Затим црква св.Николе Рајкова која је задужбина Рајка Киризмића и изграђена је пре 1361.године. Црква св.Ђорђа Руновића која се налази у дворишту Саборне цркве у Призрену. Подигнута је у 15.веку као задужбина породице Руновић. Затим црква св.Димитрија која се налазила на месту данашње католичке цркве посвећене Богородици. Први пут се помиње крајем 13.века. Затим црква Св.Николе Кораћева је саграђена у 14.веку у некадашњој Терзи махали. Одржавала је породица Кораћ чији се један огранак породице потурчио и цркву претворио у џамију. Затим и значајна Саборна црква Св.Ђорђа која је грађена између 1855 и 1887.године. У околини постоје још многе цркве али чак ни рушевине нису остале а за њих знамо само из помена. Иначе у самом граду данас живи тек десетак Срба који су смештени у Богословији а њихов круг кретања је око 50 метара. Да ли је то живот?

198. манастир СВЕТИ АРХАНГЕЛИ код Призрена – налази се у клисури Бистрице, три километра од Призрена. Заштићен је природним положајем, високим зидовима и утврђењем Вишеградом које је изнад њега. Овај манастир је себи за гроб наменио цар Стефан Урош Четврти – Душан Силни. Градња је трајала од 1343 до 1352.године. Градњом је руководио први манастирски игуман Јаков,касније је постао митрополит Сера. Повељом из 1348.године даровано му је 93 села, приходи од призренске царине, седам властелина, рудник гвожђа у Топлици, виногради, оранице, и много другог. Када је Душан умор тело му је сахрањено у монументалној гробници. Озбиљно је настрадао када су Турци овладали Косовом 1455.године. У наредним вековима настављено је његово рушење. Тако је Синан паша 1615.године велики део тесаника из манастира употребио за градњу своје (Синан пашине) џамије у Призрену.

***
 
Хвала господо што ме убеђујете да је моја међа код Мердара и Руднице али мој поглед је упрт у Скадар, Проклетије, Јуник. По Косову су расејане кости мојих ђедова, део крви које протиче кроз моје вене дотакао је косовску земљу, тамо су гробови мојих предака. Њихове душе лутају косовском и метохијском равницом и неће се смирити све док се српска тробојка поново доле не завиори.

Ослушните на трен и чућете како нас Лазар својим ћутањем позива, како нас Обилић својим делом храбри, како нас Немањићи мртви жељно ишчекују. Ајде Србадијо зар ћеш гледат како ти земљу силују и отимају, зар ћеш слушат плач и молитву твоје браће и сестара који још увек живе доле, зар ћеш ћутат док те разапињу. Не мислите да има будућности ако се одрекнемо Косова. Одричући се Косова ми се одричемо прошлости а људи без прошлости и нису људи већ сенке, које ће нестанком сунца и саме нестати, већ биље које ће са првим дашком ветра увенути.

Не, нека вас грешни издајници под заставом “демократије”. Нека вас само идите напред у Европу. Не чекајте Немањићи део своје деце они су вас се одрекли, не чекај Обилићу да они крену твојим стопама јер они су кукавице немају срца за велика дела. Нека Лазаре Хребељановићу нека беже са Космета данашњи Бранковићи, нека их. Њима на част. Али ми искрене патриоте се нећемо одрећи тебе и твог дела и твојих хероја, и нећемо стати и нећемо умрети док год се шиптарски барјак виори и док се хоџа косовским пољем чује.
ТАКО МИ БОГ ПОМОГАО.​
 
А немој тако, они кажу да су Илири направили све те цркве и манастире а ми у њих онако напрасно "улетели"......

Чуј ово, направили Илири цркве и манастире пре појаве Хришћанства!!!!!!!!!!!!!
 
Добра тема....

Vidovdan


U nebo gledam prolaze vekovi

Sećanja davnih jedini lekovi

Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo

Ko da mi otme iz moje duše Kosovo.


Ko večni plamen u našim srcima

Kosovskog boja ostaje istina

Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo

Ko da mi otme iz moje duše Kosovo.


Oprosti Bože se naše grehove

junaštvom daruj kćeri sinove

Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo

Ko da mi otme iz moje duše Kosovo.

Мали допринос....
 
Kosovo polje

Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve,
Araju azbuku,
Čekićaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmeću kolevku.

Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećaršiju?

Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam šta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišu?

Očni živac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli štap otimaju,
Žrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću
Kažu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obećao.

Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih poznao.

1987. Matija Bećković
 
HIMNA KOSOVSKIH JUNAKA

Hriste Boze raspeti i sveti,
Srpska zemlja kroz oblake leti.

Leti preko nebeskih visina,
Krila su joj Morava i Drina

Na tri sveto i na tri sastavno,
Odlazimo na Kosovo ravno.

Odlazimo na sudjeno mesto
Mila majko, sestro i nevesto.

Zbogom leto, jeseni i zimo.
Odlazimo da ih pobedimo.

Zbogom prvi nerodjeni sine,
Zbogom ruzo, zbogom ruzmarine.

Kad je draga da odlazim cula,
Za rever mi neven zadenula.

Hriste Boze raspeti i sveti,
Sva Srbija na Kosovo leti.

Hriste dragi raspeti i sveti,
Sva Srbija na Kosovo leti.
 
Исидора Секулић
Косово, нити је престало, нити је нестало, нити ће икада док је нас

....од кнеза Лазара и Мурата, преко разних устаника, преко владарских напора Његошевих и његове поезије, преко Куманова, преко Албаније и Кајмакчалана, преко средњовековне наше уметности, преко Мештровића-оно, Косово, живи и живеће и сутра и прекосутра, иако увек као нешто друго и треће, политичко, културно, уметничко, научно.
Косово које је све већа и већа сума истина с којима се ми дружимо и у нечем битном не мењамо. Као што латинске државе још од древног Рима повлаче свој ius, nus, fas, то јест вољу, правицу и наредбе од људи и по Божјем и моралном закону, тако ми носимо наслеђе косовско даље кроз разне приче, савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елемент у нашим природама и опредељењу.....
 
Јован Н. Томић- О Арнаутима у Старој Србији


....Да дође до тога, догађај од 1689–1690 год. створио je најповољније погодбе. Њим је настављен процес у већој мери започет у доба пре 1656 год. Православни живаљ, у коме je у главном оличаван српски народ, на терену граничном са Арбанијом, уздрманом догађајима из 1630–1656 год., губи најглавнији елеменат за одржавање у старој вери; нестаје му правих црквених достојанственика и број свештеника смањује ce као никад дотле. A број живља смањује ce и губицима у том рату, кугом која је затим завладала и од турског насиља према бунтовној раји.Смањен пак број смањује му снагу за отпор. Међутим, насиља ce врше и даље. И док православни живаљ постаје бесправан, Арнаути мухамеданци, који су за све време рата били најбољи помагачи Турака, стекли су још више права да буду повлађивани. Заточници султана на тој страни и стални представници нереда и насиља продиру сада не само на тај терен него и даље у Стару Србију и на Косово. Према српском живљу, стављеном изван заштите, они не врше свој стари занат друкчије него као дужност, и у томе не само што их нико не обуздава, него им ce још повлађује. Зато српско становништво не могући ce борити с њима, тражи спаса у мухамеданизирању. Али док je на другим странама, као на пр. у Босни и Херцеговини, где према хришћанима насиља врше Турци и помухамедањени Срби, мухамеданизирање довољно да ce спасу невоља, оно овде није давало довољно заштите. Арнаути мухамеданци, елеменат безвлашћа и насиља, ни дотле нису вршили насиља само према Србима, него и према Арнаутима друге вере, па и према Турцима. Зато они настављају насиља и према мухамеданизираним Србима, и то у толико лакше у колико су турске власти биле мање моћне да их обуздају. Стога после мухамеданизирања православних Срба у крајевима у које Арнаути мухамеданци продиру силом и у којима они, повлађивани, представљају једину силу, настаје њихово арнаућење. Као и раније у сличним приликама, тако и сада невоља је довела православне Србе да ce мухамеданизирају, a тај процес собом убрзао je други, арнаућење.

Тада је био најјачи излив пустоносне арбанашке реке из њена корита. Тада je она пробила дотле још прилично јаке насипе на својој обали. Тај насип сачињавао је српски живаљ православне вероисповести. Његов je основ био прилично подлокан ранијим догађајима из половине XVII века, али ce ипак држао све до овог времена на терену граничном с правом Арбанијом.Сада је, међутим, бујица била толико јака, да су насипи попустили и пустоносна арбанашка река разлила ce из свога корита засипајући муљем водоплавни терен, тако да већ у првој половини XVIII века, пре него ће наступити други догађај, истог карактера као и овај из 1690 год.Арнаути мухамеданци прелазе преко првог терена граничног са правом Арбанијом, учвршћују ce у Ругову, продиру у Косово преко Качаника, и силазе у Стару Србију и у Санџак. У тим крајевима, тако јако подвргнутима процесима мухамеданизирања и арнаућења, има прилива српског елемента из суседних Брда, има миграције и насилног насељавања, али то није довољно да задржи оба процеса, условљена најповољнијим погодбама......
 
Нерадо то чиним, али поштедећу вас слика овог пута!

Српска православна црква у Великој Реци на Косову је уништена од стране албанских ОВК терориста у јулу 2000.
Ко је известио о томе. Преко 100 српских цркава и манастиора доживело је исту судбину.

ОВК је убила 6 српских тинејџера у Пећи. Косово у децембру 1998.
За западне медије то је био инцидент, а не масакр! Како би друге државе реаговале да су у питању били њихови држављани?

Са друге стране разума. Српска беба, под именом Сава, жива спаљена од стране албанских терориста у Призрену, Косово у септембру 1999.
Да ли је ЦНН известио о овом монструозном злочину?

Преко 1200 Срба се још води као нестали или се налазе у албанским затворима само зато што су Срби.
Слике Срба како протестују и траже отете су ретке у западним медијима. Зашто?

Масакр 20 српских цивила у Клечки, Косово у августу 1998.
Западни медији су ћутали - жртве су били опет Срби.

Један од српских сељака који је масакриран од стране ОВК терориста у селу Гацко - Косово, јул 1999.
Косово под влашћу ОВК и НАТО постаје све етнички чистије. Да ли је то била сврха НАТО агресије!?

Судбина Срба који су се усудили да остану на Косову после јула 1999.
Преко 210 000 Срба је било приморано да избегне у северне делове Србије.

Гробови двеју Српкиња које су силовали и убили Тачијеви ратни злочинци.
Западни медији ни ово нису објавили. Оне су биле само Српкиње. Преко 2100 Срба је убијено од стране ОВК од 1998. године. Нико на западу не истржује ове злочине нити тражи правду за српске жртве.
 
Пећ, 14. децембар 1998.


У терористичком нападу извршеном 14. децембра 1998, у 20,10 сати у кафићу "Панда" у Пећи убијени су Иван Радевић (1972), Иван Обрадовић (1973), Драган Трифовић (1980) и Вулета Гвозденовић (1980). Двојица наоружаних албанских терориста су отворила ватру на госте кафића са улазних врата. Од последица рањавања преминули су Светислав Ристић (1981) и Зоран Станојевић (1981).
 
Претучен Србин

КОСОВСКА МИТРОВИЦА - Петочлана група наоружаних Албанаца претукла је 10. новембра 2003, 75-годишњег Александра Стојковића у селу Паралово, у општини Ново Брдо. Он је претучен док је чувао стоку у близини куће, где су га припадници Косовске полицијске службе нашли у бесвесном стању, а потом пребацили до болнице у Грачаници, одакле је превежен у Косовску Митровицу. Пацијент има тешке телесне повреде и задржан је на одељењу интензивне неге. Дежурним лекарима Стојковић је рекао да су га нападачи тукли пиштољима и моткама, да би му онесвешћеном ставили врећу на главу и гурнули га у поток, где га је полиција пронашла.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

M
Šetnja Studenata za odbranu AP.Kosovo i Metohija "Studenti za Kosmet" 11.oktobar 2025 god u Beogradu VIDEO
Odgovora
19
Pregleda
408
Miloš38
M
Grom_sa_neba!
Izdao Kosovo, izdao Republiku Srpsku, sledi izdaja Rusa i Rusije...Pogodite o kome govorim ?!
Odgovora
19
Pregleda
161
HEFESTOS 1
HEFESTOS 1
N
Предаја енергетског суверенитета:Газиводе и струја у рукама тзв.„Републике Косово“
2 3
Odgovora
51
Pregleda
701
Мизантропија
Мизантропија

Back
Top