Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
И распеће Христово је радост и утеха свих грешника. Грешник који је дошао до осећања своје грешности и сазнања о свеправедности Божијој, нeмa где да се сакрије осим под сенком Крста. Ту он постаје свестан да му нема опроштаја све док сам не стане пред Господа са својим гресима и са сузама због њих. Једино спасење за њега налази се у крсној смрти Господњој. Јер, на Крсту је поцепана обвезница свих грехова. И свако ко то прими са пуном вером, постаје учесник тајне помиловања. Са сазревањем те вере сазрева и увереност у помиловање и, уједно, утеха од осећања ступања у стање помиловања на све векове. Крст је извор радости, јер грешник вером из њега пије утеху помиловања. Тако је он својеврсни архангел који благовести радост.

Свети Теофан Затворник
 
Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није... Васкрсењем својим Он њих осуђује на бесмртност.

Св. ава Јустин Ћелијски
 
Многи људи кажу. Чекај да се још мало нагрешим, па ћу се касније покојати. Али неће моћи баш тако, Кад човек зађе у муљ до чланка лако се излази, до колена како тако, али до гуше никако напоље. Болести зависности су пример за то. Човек постаје роб, а створен је да буде слободан. Патријарх Српски Павле
 
Свет је нешто што треба савладати. Чиме? – Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? – Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? – Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету.

(Св. Јустин Ћелијски)
 
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ

Реч I
На Пасху, и о своме колебању.[1]

Васкрсења дан – најцелисходнији почетак. Просветимо се слављем и загрлимо један другога. Рецимо: браћо, и онима који нас мрзе[2] а тим пре онима који су из љубави било шта претрпели или учинили. Подредимо све Васкрсењу; опростимо један другоме: и ја (свестан сам тога), који се приклоних сврсисходној принуди, и ви, који прихватате сврсисходну принуду, мада сте унеколико тужни и разочарани у мене због мога колебања и одуговлачења. Можда је оно пред Богом драгоценије и боље од хитрости других. Добро је и уклонити се унеколико од Божјег призива, као што је Мојсеј у древности поступио, а после и Јеремија; добро је, међутим, и хитати и ревновати у одзиву на глас Зовућег, као што учинише Арон и Исаија; нека и једно и друго буде одраз побожности – једно због личне слабости, а друго због уздања на силу Зовућег. Помазан сам у дан тајне; у дан тајне удаљих се на кратко да бих испитао самога себе; у дан тајне ја се и враћам,[3] одабирајући овај дан као доброг старатеља моје бојажљивости и немоћи, да би Васкрсли из мртвих и мене сада обновио Духом и, обукавши ме у новог човека, ради нове твари, ради рађајућих се у Богу, учинио добрим учитељем који са Христом и умире драговољно и васкрсава.
Синоћ је заклано Јагње, пошкропљена су врата, Египат је оплакивао своје првенце; мимо нас је прошао погубитељ којем је наш печат страшан и достојанствен, и ми смо заштићени најдрагоценијом крвљу: сада побегосмо из Египта од жестоког владаоца Фараона и немилосрдних судија, ослободисмо се блата и робства и нико нам више не брани да празнујемо празник изласка у част Господа Бога нашег – да не празнујемо у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хлебовима чистоте и истине,[4] не носећи са собом безбожни египатски квасац. Ја се синоћ распињах са Христом, данас се прослављам са њим; синоћ умирах са њим, данас оживљавам; синоћ се сахраних, данас саваскрсавам.
Принесимо дарове Пострадавшем за нас и Васкрсавшем. Можда ћете ви помислити да ја говорим о злату, или о сребру, или о тканинама, или о сјајним и драгим каменовима. То је земна твар и вештаство које пролази и на земљи остаје, и највише га поседују злобници – слуге приземног, слуге онога у чијој је власти овај свет. Принесимо себе, дарујмо Лику оно што је створено по лику, познајмо своје достојанство, поштујмо Прволик, схватимо силу тајанства[5] и за кога је Христос умро. Уподобимо се Христу, јер и Христос се уподобио нама: постанимо богови ради њега, јер и Он је постао човек ради нас. Он је примио рђавије, да би даровао боље; сиротовао је, да бисмо се ми обогатили његовом убогошћу; узео је обличје слуге, да бисмо ми примили слободу; сишао је, да бисмо се ми узнели; искушавао се, да бисмо ми победили; претрпео је унижење, да би нас прославио; умро је, да би спасао; вазнео се, да би себи привукао оне који у дољи леже, у греховном паду. Све предајмо, све принесимо на дар Богу који се предао ради нас, као цена искупљења: међутим, ништа од свега принесеног неће бити исто као кад Богу дарујемо себе, као онога ко разуме и схвата силу тајанства и ко је постао све ради Христа, као што је и Он то био ради нас.
Овај[6] Пастир добри који полаже душу своју за овце, дарује и вама, као што видите, Пастира. То је његова жеља и нада, и моли вас које напаса.[7] Он вам дарује себе сугубог, уместо једног, а жезал старости чини жезлом духа; неодушевљеном храму придодаје одушевљени,[8] храму прекрасном и небоизгледном други, који као да је оскудан и мали, али за њега несумњиво веома скупоцен и њиме савршен са великим усиљем и напором и (када би било могуће казати!) достојан његовог труда. Све своје он предаје вама – колика великодушност, или боље казати, каква чедољубивост! Предаје вам седину и младост, храм и Архијереја, завештатеља и наследника, предлаже вам речи[9] које ви желите, не празне речи које лебде у ваздуху и пролазе мимо чула, него речи које пише Дух, али не мастилом, него благодаћу, печати их на плочама каменим или телесним – речи, које нису лепог изгледа и облика, написане на површини, већ речи дубоко урезане. Ето, шта вам приноси овај достојан хвале Авраам, Патријарх, часна и достојна поштовања глава, ризница свих самопрегора, образац врлине, савршенство свештенства који и сада приноси добровољну жртву Господу – свог јединорођеног, рођеног по завету.
А ви, као дар и плод, принесите Богу и нашој радости – да будете добра паства, насељена на месту сјајном и која се васпитава на води покоја.[10] Познавајући добро Пастира који и вас добро познаје, идите за тим који вас позива пастирски и слободно, кроз врата, а не жудите за туђином који прескаче преко ограде, разбојнички и подмукло. Не слушајте туђински глас који краде од истине и расипа по горама, по пустињама, по хумовима, по местима која Господ не посећује – глас који одваја од здраве вере у Оца, и Сина, и Духа Светога, у једно божанство и силу; држите веру чије сте заповести свагда слушали и нека је слушају и сада моје овце; не слушајте глас који нечистим и исквареним речима откида и одвлачи од истинитог и првог Пастира. Будите далеко од свега тога као од опојних и смртоносних трава, а Он нека дарује свима нама – и пастирима и стаду, онима који хране и који се хране, и свима сада и онима у вечном покоју, да будемо једно у Христу Исусу. Њему нека је слава и моћ у векове. А м и н.
 
94529268_10158416368614581_1728631792979673088_o.jpg
 
"Нема ничега ван Љубави. Ко носи Љубав у себи, он збиља носи живот вечни, њему нису потребна ни чуда ни награде, ни одговори. Човек је „свезнајући” онда када воли. Он сам чини чуда и самом је себи награда. Он не пита, он не плаче, он зна. Јер онај ко носи Љубав, односно морални закон у себи, носи уједно и знање. Док онај ко само зна, ни издалека још није самим тим носилац љубави, односно моралног закона. „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи”, пише мистички просветљени апостол Павле. Ово је алфа и омега свега. Хоћу ли моћи нешто да направим од себе? Један наш добар писац тачно је рекао: Човек може и оно што не може."

Владета Јеротић
 
“Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој живе – каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи да воле. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају пре свега захваљујући оним малобројним људима који су устању да воле.”

Владета Јеротић
 
“Човек може бити принудно усамљен, али догоди се и да себе самог изолује. Разлози су многоструки: ускраћена права, увреде, сујете, разочарења.”

Цитира Јунгове речи: “Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.”

“У самоћи, човеку се отвара пут у сопствену дубину. И ако он успе да сиђе у њу без страха и зазирања, вратиће се обогаћен на површину и тек тада, када је открио своје ЈА, имаће и прави пут према ближњем, према ТИ.

Владета Јеротић
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top