Kako đavo obmanjije čoveka
Beše neki monah pustinjak, veliki podvižnik u pustinji u predelu Aleksandrije, imenom Ilarion, veliki isihasta. Imao je skoro sto godina.
Molio se Bogu nekoliko godina: „Pokaži mi, Gospode, koje je lukavstvo đavola kojim oni zadobijaju najveći broj duša za carstvo pakla! Koja im je majstorija i metod da odvrate ljude od dobroga puta, da bi ih učinili robovima greha i odveli u pakao. Kako oni zadobijaju više duša za pakao nego li anđeli čuvari za Carstvo nebesko?“ Molio se otac godinu dana, dve, tri i nije mu Bog odgovorio.
Jedne noći, kada je bio na molitvi, a beše duboko u noć, napolju beše mesečina kao dan, čuje neki glas: – Avo Ilarione!
– Molim, gospode?
– Uzmi sveti krst u ruku, uzmi svoj štap, oseni se znakom svetog krsta, iziđi iz kelije i idi do obližnjega proplanka, i kada budeš stigao na proplanak, stani tamo pored kojeg drveta. Ali se ne boj onoga što ćeš videti! Stoj tamo i gledaj na sredinu proplanka, dok ne budem došao.
Kada je on čuo da ga je učio da se naoruža znakom svetog krsta, poznao je da je poziv od Boga. Otišao je starac, kazujući molitve u umu, i stigao je na proplanak. Beše velika tišina; ne duvaše vetar te noći. Video se samo mesec i zvezde. Otišao je stari monah pored nekog drveta i stojaše pazeći.
Odjednom, vide da se nasred proplanka pojavljuje presto, carski tron. Kao da beše od munja, kao plamen ognjeni. Najpre se pojavio presto, i začudi se. Zatim vide da dolazi satana i seda na presto. Ramena mu behu kao nakovanj. Koža mu beše kao mastilo, sa dlakom kao što je medveđa, sa snažnim kandžama. Imao je krunu sačinjenu svu od zmija i držao je u ruci štap u vidu aždaje.
Kada ga je video, osenio se znakom Svetog krsta. Satana je seo na onaj presto i triput pljesnuo dlanom o dlan. Kada je pljesnuo, ispunio se vazduh đavolskim četama. Pukovi đavola, hiljade i milioni. Jedni, koji su izgledali da su od najvećih, velmože pakla, stojahu blizu njega. Drugi – nad šumom i drugi – po vazduhu; koliko pogled obuhvati – samo đavolske čete.
Kada je monah video tamo toliko likova pakla i toliko đavola, setio se reči iz kelije, koja mu beše rečena: „Ne boj se“, naoružao se znakom Svetog krsta i stojao pažljivo.
Tada, nakon što su se sabrali kao pesak morski, na svim stranama su se videle samo čete đavola, ustao je satana na noge i rekao: – Sakupio sam vas ove noći, u ponoć, ovde, jer hoću s vama da obavim ispit. Treba da položite težak ispit. Znate li vi zbog čega sam vas pozvao?
I reče jedan: – Gospodaru, ne znamo!
– Evo zbog čega sam vas pozvao ovamo. Da izađe na raport svaki od vas koji zna najbolju majstoriju da obmanjuje ljude i da ih dovodi u moje carstvo. I da mi pokaže kako on obmanjuje svet i kako zaglupljuje čoveka i obmane ga, te ga dovede u večnu muku i u naše carstvo. Koji je metod, koja je vaša majstorija, jer u celom svetu to vam je posao: da obmanjujete ljudske duše. Da vas vidim koliko ste iskusni u obmanjivanju ljudskih duša! Koji mi bude pogodio misao, ako mi bude kazao savet kako obmanjuje svet onako kako ja mislim, evo daću mu da upravlja paklom tri minuta, postaviću ga za cara umesto mene na tri minuta, i učiniću ga velikim generalom nad ostalima.
Tada je izašao jedan iz mnoštva i rekao: – Živ bio, tvoja mračnosti! Došao sam da podnesem raport kako ja obmanjujem ljude!
– No da vidimo!
– Ja – veli on – kažem čoveku ovako: „More čoveče, idi ti i u crkvu, i posti, i moli se, i čini čak i milostinju, i druga dobra dela. More, ali ni sa đavolom nemoj kvariti odnose! Idi i u restoran, idi i u krčmu, na igranke, na provode, na igre na sreću, da bi se i s ovim svetom proveselio!“.
Tim metodom sam obmanuo vrlo mnoge. Ubacujem im pomisao, jer drugu silu nemam! Druga nam se sila nije dala iz pakla. Rajski anđeli imaju od boga silu samo da ubacuju čoveku misao da čini dobro. Mi imamo silu samo da ubacujemo čoveku pomisao da čini zlo. Ali da ga prisilimo ne možemo, jer čovek ima samovlasnost koju mu je bog dao. Ne možemo da ga prinudimo da zgreši; samo ako je glup i sluša misao koju mu ubacujemo.
I tako sam obmanuo vrlo mnoge. Kada izađu iz crkve, neki se zaustave u krčmi. Tamo se svaki sretne s rodbinom, s prijateljima. Uzme po rakiju, popije po čašu; poneki uzme i cigaru, dođe i koji svirač da mu svira. Iz tog razloga čovek se spotakao, nije mu više ništa koristilo što je ujutru bio u crkvi, jer se uveče vratio iz naše službe. I tako postupam sa svakim.
I upitao je satana: – Jesi li moge obmanuo?
– Živ bio, tvoja mračnosti, mnoge!
– Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi učinio ništa naročito.
– Zbog čega, tvoja mračnosti?
– Ti kažeš čoveku da ide i u crkvu, da ide i u krčmu, da ide i na zabave, da ide i na Sveta mesta, da i čita, da se i moli, zatim da ide na nedozvoljene provode, ali Hristos mu kaže u Jevanđelju: Niko ne može dva gospodara služiti! (up. Sa Mt 6, 24), to jest i meni i NJemu. Ti si ga podstakao, možda čovek nije bio duševno pripremljen i odlazi nekoliko puta, ali nakon izvesnog vremena dolazi anđeo i ubacuje mu misao: „More čoveče, ne možeš hoditi dvema stazama; ili s đavolom ili s Bogom“. I čovek, budući ukoren strahom Božijim, to napušta. „More, držim se jedne, jer nema spasenja u hodu po dvema stazama?“ – Jesi li postradao tako? – Postradao sam i tako!
– Vidiš! Rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od sebe. Dakle, znaj da nisi odgovorio dobro.
I pozvao je jednog komandant, od onih velikih, jednog kapetana, i rekao mu:
– Uzmi ga na leđa, odnesi ga u zbor i udari mu deset batina po leđima i pošlji ga na dno pakla, jer je glup!
Izbio ga je, umesto da mu zahvali! Nije mu se dopao njegov savet. Tražio je drugi bolji.
Izađe drugi na raport.
– Živ bio, tvoja mračnosti! Ako te ja ne zadovoljim, drugi te neće zadovoljiti.
– Da te vidim, junače! Kako se zoveš?
– Hromi Daba se zovem.
– Kako ti obmanjuješ ljude?
– Evo kako, veličanstvo. Ja kažem čoveku ovako: More čoveče, nema Boga, nema đavola, nema anđela, nema pakla, nema raja, nema večne muke, nema večne slave, sve je ovde, na ovom svetu! Ako imaš šta da jedeš i šta da piješ i imaš žena i novca mnogo, ako imaš poštovanje od ljudi, kuću i mnoga bogatstva, ovde je raj. I ako nemaš, ovde je pakao. Dakle, toliko je, koliko je čovek na ovom svetu.
– I jesi li obmanuo mnoge?
– Mnoge sam obmanuo!
– I ti si obmanuo gluplje od sebe. Znam da si obmanuo, ali glupe, jer one koji poznaju Sveto Pismo ne možeš obmanuti. Jer Sveto Pismo kaže čoveku da ima Boga, da ima đavola, da ima anđela, ima pakla, ima raja, ima večne muke, ima večne slave, ima kazne za greh, ima na nebu nagrade za dobro delo. Sveto Pismo je puno takvih učenja, i koji ga čitaju ne veruju tebi. Čak i više od toga. Bog, kada je sazdao čoveka, stavio mu je u dušu i u telo osećanje Boga. Ma koliko bio kogod paganin, oseća da postoji nevidljiva sila u njegovoj duši, a to je savest. Savest ga grize kada čini zlo i raduje kada čini dobro. I glas savesti ne može biti odraz materije, nešto materijalno, jer je nevidljive prirode. Savest je glas boga u čoveku, i žim je zgrešio, grize ga: „Zašto si tako učinio?“ Može niko da ga ne kori. Može da ga ne vidi niko kada čini greh. Kad god zgreši, taj zakon, koji je Bog usadio Adamu prvo, nazvan i zakonom prirode ili savesti, odmah ga grize. Ponekad ga grize tako jako, ako je greh velik, da ga dovodi blizu očaja. Ispunjava se onda reč koja kaže u psalmima: Karanjima zbog bezakonja pokarao si čoveka, i istanjio si kao paučinu dušu njegovu (Ps 38, 14-15). To jest istanji se nada kao paučina i, od mnoge griže savesti, skoro da izgubi nadu.
Ako se savest uprlja sa mnogo grehova, ponekada tako jako grize čoveka, da mu ta griža (to prekorevanje, prim.izd.) savesti postaje muka nad mukama. Zbog savesti ne može ni da jede dobro, ne može više ni da spava, ni mira više nema, ni moliti se ne može. Savest grize, grize kao crv u drvetu. „Zašto se učinio i zašto se razgnevio Boga takvim gresima?“
Dakle, uzalud mu ti kazuješ da nema Boga, jer mu savest kazuje, i – posle savesti – kazuje mu i Sveto Pismo. Ti veliš da učiš čoveka da nema Boga, da nema đavola, da nema anđela, da nama pakla, na nema raja, ali mu savest kazuje da ima, i Sveto Pismo je puno svedočenja po kojima se dokazuje da postoji Bog, da ima anđela, ima večne muke, ima večne slave. Dakle, i ti si – rekao je satana onome s raportom, koji se hvalisaše da ovim savetom obmanjuje mnogo sveta – glup i ne donosiš veliki doprinos carstvu pakla; ne donosiš veliku korist!
Tako je postradao i taj đavo koji je došao s drugim raportom pred satanu, kao što je postradao i prvi, koji se hvalio da je učinio nešto naročito. To jest, umesto da ga pohvali, da ga učini velikim nad mnogim đavolskim četama, izbio ga je i pod sramotom poslao na dno pakla, što je glup i ne ume da obmanjuje ljude.
Obmanjivao je, ali je obmanuo suviše malo i suviše je malo duša odveo u pakao! Postradao je i ovaj đavo kao i prvi koji je učio čoveka da ide i u crkvu i u krčmu i da čini i Božije i satanino. Dakle, i taj se zlo proveo.
I sada od đavolskih četa koje su bile prisutne pozvao je drugog na raport. I beše ćutanje među đavolskim pukovima, jer behu milioni demona oko šume i onoga proplanka, i ne izlazaše nijedan, jer se bojahu da će postradati kao što su postradali ostali, da će ih, umesto hvale, izbiti i poslati na dno pakla.
Satana je sedeo na prestolu i čekao da izađe još koji na raport, govoreći:
– Ako mi treći koji izađe pogodi misao, to jest izloži mi plan za zadobijanje duša za carstvo pakla, bolji nego one dvojice koji su mi pre podneli raport, onda ću ja toga učiniti generalom nad mnogim đavolskim vojskama i postaviću ga da sedi na mom carskom prestolu tri minuta.
Nakon što je satana tako rekao, iz onih nebrojenih đavolskih pukova nije neko više hteo da izađe, zato što se bojahu da ne postradaju kao što su postradala druga dvojica, koja su pre podnela raport i njemu se nije dopalo.
