Sveti Teodor Studit (759-826) bio je vizantijski monah, asketa i književnik. Ovde on govori o svetoj tajni pričešća i njenom značaju za bogougodan život svakog čoveka.
Ovako je Sveti Teodor Studit pisao o pričešću:
Duša koja je pobožno proživela ovaj život neće se uplašiti kada u času napuštanja svoga tela po nju bude poslan s neba anđeo, naprotiv, ona će se obradovati i radosno otići svome Gospodu na nebo. Međutim, grešna i nepokajana duša zbuniće se i uplašiti kada napusti svoje telo, jer niotkuda neće imati utehe.
Može biti da ovakva reč izaziva strah, ali tako treba i da bude, jer u Svetom Pismu piše da će svaka duša stati pred Hrista kao Sudiju. I sv. Danilo opisuje taj sud ovako: „Ognjena reka izlažaše i tecijaše ispred njega, hiljade hiljada služahu Mu i tušta i tma stajahu pred njim; sud zaseda i knjige se otvoriše“ (Dan 7,10). Tada se mora dati odgovor za svaku praznu reč. Kako će duša moći sve to da podnese? I zaista je „strašno upasti u ruke Boga živoga“ (Jevr 10,31). Ali je još strašnije ako duša čuje od Gospoda da se On nje odriče (Mt 25,41) i da je predaje na beskrajno mučenje.
Zbog svega ovoga sve vas molim da se pomirimo sa Bogom pre naše smrti i da se sprijateljimo sa angelima koji treba da dođu po našu dušu. Treba da naš um bude nepobediv, nepokolebiv, da se ne poda privlačnim strastima. Ali ako i malo pokliznemo, treba da odmah ustanemo i da mnogim suzama gasimo plamene strele lukavoga protivstavljajući im kao štit ognjenu ljubav prema Hristu. „Mnogo može pomoći molitva pravednoga“ (Jak 5,16), a to znači da imamo veliku potrebu da se drugi mole za nas i svi međusobno jedni za druge.
Mnogo pred Bogom znače suze pokajanja i skrušeno srce, pre svega pričešće Svetim tajnama. Gledajući vas kako se nemarno odnosite prema Svetom pričešću, ja se prosto čudim. Kad osvane vaskrsni dan Gospodnji (to jest nedelja), vi još nekako pristupate Svetoj čaši. Ali na svakodnevnim liturgijama, kad nije praznik, vi uopšte ne dolazite na pričešće. Čak i u manastirima moglo se ranije pričestiti svaki dan, ali sada i tamo to biva sve ređe. Ovo ja vama govorim ne zato da biste vi išli na pričešće bilo kako i kao po običaju. Napisano je: „Neka čovek ispituje sebe, pa onda od Hleba da jede i od Čaše da pije; jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela Gospodnjega“ (1 Kor 11,28-29).
Ne daj Bože, da se ovo dogodi! Nego ja vama govorim, da bismo svi mi morali da gorimo silnom željom za Pričešćem i da se prethodno očistimo tako da budemo dostojni svetih Darova, Hleba nebeskoga kao pričešća života.
Gospod je rekao: „Ja sam hleb života koji siđe s neba; koji jede od ovoga Hleba živeće večno i Hleb koji ću ja dati je Telo moje, koje ću dati za život sveta“ (Jn 6,51). I opet: „Koji jede moje Telo i pije moju Krv stoji u Meni i Ja u njemu“ (stih 56). Vidiš li koliko je bezgraničan ovaj Dar. Hristos je ne samo umro za nas, nego je i samoga sebe nama dao za Hranu. Šta bi jasnije moglo da pokaže njegovu silnu ljubav prema nama? I šta je spasonosnije za dušu od te njegove žrtve? Ako domaćin ponudi i običnu hranu i piće, niko neće otkazati da uzme učešća za njegovom trpezom; i ako je neko odbijen sa obeda, to njemu veoma teško pada.
A kada sam Hristos Bog nudi ne običan hleb, nego Hleb života, i ne običnu čašu, nego Čašu Besmrtnosti, mnogi se prema tome odnose nemarno i hladno. Zar takav stav ne otkriva veliku nerazumnost? No ako se ovo i dešavalo do danas, molim vas da se čuvamo da do toga u buduće ne dođe, pošto znamo silu svetih Darova Božjih.
Zato treba da koliko je god moguće više očistimo sebe da bismo često išli na pričešće Svetim tajnama. I ako se desi da smo na poslu, a zvona pozivaju na Liturgiju, dužni smo da ostavimo svoj posao i sa najvećom spremnošću primimo nebeske Darove Hristove. I ovo će nam biti na veliku korist ako se mi čestim pripremama za Pričešće čuvamo u čistoti. Ukoliko se nemarno odnosimo prema Pričešću, kako možemo izbeći robovanje strastima? Sveto Pričešće biće nam predukus života večnoga.
