Korisne duhovne pouke II

  • Začetnik teme Začetnik teme Jasna
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Смисао увек нађе начин да избије на површину и подсмехне се бесмислу, Бог увек просија кроз било какву препреку - ако Га човек жели.
Кад је срце на месту (а његово место је уз Бога) све остало може да буде измештено, испретурено наглавце, гравитација може да се промени, но човек ће наставити да гравитира око Бога и његов свет ама баш ништа не може да помери са тежишта.
Ако срце није на месту, залуд сва равнотежа у космосу и сва правда у свету. Човек без сидра, препуштен самом себи, таман да има хиљаде компаса у руци, не зна ни где је, ни куд иде, често ни шта жели.
Зато човек пре борбе за новац, успех и положај мора да смести своје срце, да тражи најбоље и најсигурније упориште за њега. То је оно Христово "Тражите најпре Царство небеско, а све остало ће вам се додати". Или Павлово "Ако је Бог с нама, ко ће против нас?"
Не бојмо се.

Марко Радаковић
 
Сунце се огледа у чистој води, и небо у чистом срцу.
Много домова има Бог Дух Свети у овој пространој васиони, али чисто срце човечје дом је Његове највеће радости. Ово је управо Његов дом, све остало су само Његове радионице.

Свети владика Николај - „Омилије”
 
"Унутар себе имамо дубоко укорењене немоћи, страсти и мане. Све то не може да се промени једним оштрим покретом, већ трпљењем и упорношћу, бригом и пажњом.
Пут који води ка савршенству је дуг. Молите се Богу да вас укрепи. Примајте са стрпљењем ваше падове
и одмах, устајући, прибегавајте Богу, не заустављајте се на месту где сте пали. Не очајавајте ако стално упадате
у старе грехе. Многи од њих су снажни због стечене навике, али се након одређеног времена и кроз усрђе побеђују. Нека вас ништа не лиши наде."

Свети Нектарије Егински
 
a450560f66a89e6aca7fa252a55235f2.jpg
 
Budimo mudri i bezazleni

Među vukovima opstati ovci je teško, ali nije nemoguće, jer nam Gospod kaže na koji način mi možemo i među vukovima opstati kao ovce NJegove. A to je: da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost će nas sačuvati da ne postanemo plen, da nas vuci ne raskinu, odnosno da nas neprijatelji ne onemoguće. A bezazlenost i dobrota će nas sačuvati da mi ne postanemo vuci.

Treba imati, dakle, mudrost. Razvijati mudrost Bogom danu, sve više i više, a paralelno sa tim razvijati i dobrotu. Jer, mudrost bez dobrote prelazi u zloću, a bezazlenost bez mudrosti prelazi u glupost. Ni jedno ni drugo više, nego da budemo “mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi”.

“I mene su gonili, i vas će goniti”, govori Gospod. S tim moramo biti načisto i pripremiti se da i pri tom ostanemo onako kako treba, kakvi su i preci naši bili: ljudi Božiji, narod Božiji. I onda, kad dođe kraj života našega, ući ćemo u radost blaženstva Carstva Nebeskoga. To i jeste smisao i cilj našeg života. Bog vas blagoslovio!

Patrijarh Srpski G. Pavle
 
Mnogi ljudi kažu. Čekaj da se još malo nagrešim, pa ću se kasnije pokojati. Ali neće moći baš tako, Kad čovek zađe u mulj do članka lako se izlazi,
do kolena kako tako, ali do guše nikako napolje. Bolesti zavisnosti su primer za to. Čovek postaje rob, a stvoren je da bude slobodan.

Patrijarh Srpski Pavle
 
Najveći srpski greh – Sveti Vladika Nikolaj

Jednom prilikom sam sedeo sa svojim dugogodišnjim prijateljem, izuzetno obrazovanim i duhovno iskusnim čovekom, vladikom Srpske pravoslavne crkve. Kao i uvek, čitav naš razgovor je imao tih i svečan karakter. Bez mnogo reči, sa dugim periodima ćutanja, u zajedničkom osećanju težine vremena u kome živimo.

Pred zidovima ispunjenim knjigama i ikonama, pod prigušenim večernjim svetlom, čitav ovaj nesvakidašnji razgovor sveo se na zajednički pokušaj našeg odgovora na jedno podjednako komplikovano koliko i tajanstveno pitanje. Rekli bismo pitanje svih pitanja: koji je to najveći, onaj prvorodni srpski greh?

Da, zaista, koji je to najveći naš greh? Iz koga se kasnije šire i umnožavaju svi ostali naši grehovi, mane i nedostaci. Koji prethodi svakom srpskom stradanju, svakom našem padu i svakoj propasti.

I razgovor se tako pretvorio u veliko i strašno podsećanje na sve ono što nam se dešavalo.

Pred mirnim pogledom mog ćutljivog sagovornika, ja sam polako nabrajao užasne scene našeg pada u istoriji. Jednu po jednu.

Kao na ispovesti, ređao sam strašne scene krvavih stratišta i narodnih zbegova. Sećao sam se svega onog što mrzne srce i ledi dušu.

Sećam se kumovske sekire; sećam se oficirske sablje koja seče dojke srpske kraljice; sećam se krvavog noža kako se u Topčiderskoj šumi nemilosrdno zabija i kasapi lice najplemenitijeg vladara naše moderne istorije; sećam se prosjaka i bogalja sa najvišim vojnim odlikovanjima posle svakog srpskog rata; sećam se budućeg srpskog vojvode Živojina Mišića kako zalaže kod poverilaca sve što ima, čak i svoj šinjel (pošto je kao obrenovićevac izbačen iz vojne službe); sećam se najveće junakinje Solunskog fronta, besmrtne Milunke Savić (nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima, medalje Obilića i dva ordena francuske Legije časti) kako posle Prvog svetskog rata radi kao čistačica i kleči pored kofe sa prljavom vodom samo da bi ishranila svoju porodicu – u istoj onoj kraljevini u čijem je oslobođenju onako slavno učestvovala, prerušena u muškarca, višestruko ranjavana…

Sećam se pravoslavnih crkava podignutih u vazduh srpskom rukom; streljanja Hristove ikone; ugašenih krsnih slava; zabranjene ćirilice; prećutanog Jasenovca…

Sećam se svega što inače pokušavamo da zaboravimo, svega onog što nas prati kao demonska senka, udobno smeštena između redova naše istorije…
Trebalo je podneti sav ovaj odjednom oživljeni užas.

Dugo ćutanje. I jedva savladan, teški uzdah pokajanja za sve ono što su najgori među našim precima radili svojoj rođenoj braći, svojim kumovima, prijateljima, vođama, vladarima…

Gospode Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj nas grešne! Pomiluj nas, Blagi!
A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda.

I probao sam. Nabrajajući redom: greh oceubistva; izdaju; samovolju; sebičnost; pohlepu; nepoštovanje svega velikog i zaista vrednog…
Moj ćutljivi, mudri sagovornik podsetio me je da su ovo „samo odblesci nečeg starijeg od svega nabrojanog”. Da postoji prauzrok čitave ove tužne hronike naše sramote i beščašća. I da je „ovaj strašni greh vešto prerušen u jedan naizgled sasvim bezazleni oblik”. U nešto što nam se i ne čini kao greh.

Otkrio mi je, u jednoj jedinoj reči, suštinski razlog svih razloga našeg ponovljenog stradanja. Izrekao je rešenje: „Najveći srpski greh, onaj iz koga kasnije proizlazi sve zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevice, jeste nestrpljenje.”
Obično, malo, svakodnevno, tobože bezazleno nestrpljenje. Ono je naš najveći, najteži, onaj originalni greh. Prauzrok svega što ćemo kasnije upropastiti, izdati, uništiti, oskrnaviti, odbaciti, zaboraviti…

Kao i uvek, najkomplikovanija pitanja zahtevaju one najjednostavnije odgovore. Koji su, pokazalo se, često i jedini pravi.
Jer nestrpljenje nije suprotnost „strpljenju”, već mudrosti.

Nestrpljenje je očito pokazani nedostatak vere u Boga i u sebe. Nestrpljenje je malodušje i maloverje. Nestrpljenje je uzrok svakom razočaranju. Nestrpljenje je pobuna protiv onoga „neka bude volja Tvoja”. Nestrpljenje je početak svakog kraja. Nestrpljenje je ono samoubilačko srpsko „buntovništvo bez razloga”. Nestrpljenje je bezbožni otpor svemu onome što ne razumemo.

Nije mi ostalo ništa drugo nego da se složim sa svojim mudrim, strpljivim prijateljem.
I da sada ovde i vama, dragi moji, prenesem sećanje na ovaj davni razgovor. Sa nadom da ćete me razumeti. I poverovati rečima srpskog episkopa, nadahnutih hiljadugodišnjom mudrošću pravoslavne civilizacije.

Zato, molim vas, nemojte biti nestrpljivi. Koliko god da vas boli. Koliko god da vam se čini neizdrživo.
 
Треба да идемо на Литургију чак и ако стојимо на њој као пањеви.
Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си.
Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава кад идеш на Литургију.
Можда ниси могао да учиниш ништа духовно, али је већ нешто и то што си отишао, што си стајао тамо као пањ. Зато реци себи: „Идем такав какав сам – неотесани балван. Јер, Бог може да обради и неотесани балван.“

Митрополит лимасолски Атанасије
 

Када се човек од све душе моли за друге, онда Анђели - чувари тих људи моле се за њега. Твоја молитва, као одблесак, појачан молитвама Анђела, враћа се теби.

Архимандрит Рафаил Карелин​

 
A Bog je rekao Ne

Zamolio sam Boga da me izbavi od gordosti, ali mi je Bog rekao “Ne”. Rekao mi je da ne treba On da me od nje izbavlja, nego da treba sâm da se odreknem svoje gordosti.
Zamolio sam Boga da izleči moje bolesno dete, ali mi je Bog rekao “Ne”. Rekao mi je da je njegov duh zdrav, a da njegovo telo živi samo privremeno.
Zamolio sam Boga da mi podari trpljenje, ali mi je Bog rekao “Ne”. Rekao mi je da je trpljenje rezultat stradanja i da ono zato nije nešto što se daje, nego da se kroz stradnje stiče.
Zamolio sam Boga da mi podari sreću, ali mi je Bog rekao “Ne”. Rekao mi je da mi daje Svoj blagoslov, a da moja sreća zavisi od mene samoga.
Zamolio sam Boga da me izbavi od bola, ali mi je Bog rekao “Ne”. Rekao mi je da me bolesti udaljavaju od zemnih briga i da me k Njemu približavaju.
Zamolio sam Boga da duhovno uzrastem, ali mi je Bog rekao “Ne”. Rekao mi je da treba samostalno da uzrastam a da će on ukloniti sve ono što je suvišno i što ometa moje duhovno uzrastanje.

Upitao sam Boga da li me voli i Bog mi je rekao “Da”. Rekao mi je da mi je dao Sina Svoga, jedinoga i ljubljenoga, Koji je umro za mene i da ću jednoga dana biti u Nebeskim naseljima zato što verujem.

Zamolio sam Boga da mi pomogne da druge volim onako kako On mene voli i Bog mi je rekao: “Eh, konačno si shvatio šta od tebe želim…”
 
Simbol vere

Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova; Svetlost od Svetlosti,
Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz koga je sve postalo;
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek;
I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i bio pogreben;
I Koji je vaskrsao u treći dan, po Pismu;
I Koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca;
I Koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, NJegovom Carstvu neće biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.
Čekam vaskrsenje mrtvih.
I život budućeg veka.
Amin.
 
Kakvim se mislima bavimo takvog smo i raspoloženja pa nam je i ceo život takav. Ako se bavimo nemirnim mislima, ako stalno brinemo šta će da se desi umesto da učinimo šta možemo i prepustimo se Božijoj ruci, onda će i život da nam bude jedna sekiracija i na ljude ćemo prenositi takvo raspoloženje. A ukoliko se trudimo da svim svojim bićem pa i mislima predamo sebe Bogu onda ćemo živeti radujući se. I ceo život će nam proći više u radosti nego u “bedaku”.
Sveti Oci kažu: ako se odbaci predlog duhova zlobe, pobeda je dobijena bez borbe. Oni su to iz iskustva govorili.

Otac Tadej
 
Pismo ruskog vojnika

Još nijedan put u životu nisam govorio sa Tobom, ali danas želim da Te pozdravim.
Ti znaš da su mi od detinjstva govorili, da Te nema. I ja ludak sam poverovao.
Tvorevinu Tvoju nikada nisam sagledao. I gle, noćas sam posmatrao iz kratera, što ga je napravila granata, zvezdano nebo, nada mnom. Neočekivano sam shvatio, diveći se svemiru, Kako surova može biti obmana. Ne znam Bože, hoćeš li mi pružiti ruku, ali ja ću ti reći i Ti ćeš me shvatiti nije li čudno, da se usred užasnoga ada, iznenada, pojavila svetlost i ja sam Te prepoznao? I osim toga ja nemam ništa više reći, još samo, da sam srećan, što sam Te upoznao. U ponoć je zakazan napad, Ali, ne plašim se: Ti na nas gledaš….. Signal. Šta ću? Moram da krenem. Bilo mi je lepo sa Tobom. Još želim reći, da će, što je Tebi znano, bitka biti teška, i, možda ću Ti, već noćas pokucati. I ako ti do ovoga trenutka nisam bio prijatelj, hoćeš li mi dozvoliti da uđem, kada dođem? Čini mi se, ja plačem. Bože moj, Ti vidiš, šta se sa mnom desilo, da sam danas progledao. Oprosti mi Bože moj, odlazim. I ne verujem da ću da se vratim. Kako je čudno, ja se smrti više ne bojim.

Nađeno u šinjelu Aleksandra Zacepa, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu na finskom frontu.
 
ГОСПОДЕ, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти љубиш мене више него што ја умем љубити себе. Оче, дај слузи Твоме оно што ја сам и искати не умем. Не усуђујем се искати ни крст, ни утеху, само стојим пред Тобом: срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе, које ја не знам: види и поступи са мном по милости Својој. Порази и исцели, обори и подигни ме; ништаван сам и нем пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби; предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју. Научи ме молити се. Сам у мени моли се. Амин
 
"Потпуно се уздајте у Бога и не сумњајте у његову милост. Ја вас много волим али моја љубав није ништа према бескрајној љубави Божијој за све људе, Божја створења. Чак ако би вам се десила несрећа да у току живота извршите какав злочин, уздајте се у Бога Ви сте његова деца; понизите се пред њим као пред вашим оцем, просите његов опроштај и он ће се обрадовати вашем покајању, као што се обрадовао повратку блудног сина! "

Фјодор М. Д.
 
„И ма шта је човеку наредно подносити – зуј машине, глад или страх, усамљеност или тугу – он не треба да се плаши пре времена, јер застрашена душа губи власт над собом. Страх ниче од уображавања опасности или погибељи; а храброст је власт над својом фантазијом. Не треба преувеличавати могуће зло и творити га у уобразиљи; ко то чини, пре времена припрема у свом животу место за зло, њему помаже, а себе слаби. Он се прерано плаши, разочарава своје трпљење и постаје његов издајник.
Трпљење је својствено поверење у себе и своју снагу. Оно је душевна неустрашивост, спокојство, равнотежа, присуство духа. Оно је способност да се достојно и мирно предвиди могуће зло живота и, без преувеличавања, ојача сопствена снага.“

(О трпљењу) Иљин
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top