Korisne duhovne pouke II

„У духовном посту мера је једна
и важи за све – потпуно удаљење од свега што води греху. А
што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе
различити: зависе код сваког од његовог узраста, занимања и
стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који
се налазе у школи побожности. Но, одредивши меру уздржања за
здраве и подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља
да у томе врши паметне измене. Храну, пак, болеснику или
уморноме од тешких радова, или ономе који иде на тежак рад, на
пут или било какав тежак посао, настојатељи су дужни удешавати
према потреби. Јер није паметно, узимајући храну за одржавање
тела, том истом храном војевати против тела и сметати му у
вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављати
ону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста,
паштили око спремања омиљених и скупих јела.“

св. Василије Велики
 
Пост је установљен још у Рају. Он се састојао у забрани једења плода са дрвета познања добра и зла. Сви угодници Божији у Старом Завету држали су пост. У Новом Завету пост је нарочито истакнут као обавеза и услов очишћења па, следствено, и спасења. Сам Господ Исус дао је пример у посту. Сви апостоли и Свети Оци држали су строг пост. О посту говори свети Серафим Саровски овако: "Пост је нужан за победу непријатеља телесних и духовних". Испосников "духовни живот долази до савршенства". Од поста "тело постаје утанчано и лако и дух врши тада своја дејства као у бестелесном телу". Постом "ум се дреши од земље, узноси се на небо и потпуно се погружава у созерцање света духовнога". Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Сине човечји, ако ти неко каже: није грех у јелу него у злу делу, одговори му; али зло дело долази од неуздржаног јела и пића. Није грех ни у самом огњу, али ко не пази на огањ, може му кућа изгорети.

Св. Владика Николај
 
Старац Пајсије Светогорац је испричао шта му се догодило са једним мачетом. То маче је прогутало неку кост и почело да се дави. Буквално је било на умору. Видевши колико маче страда, Старац се потресао и закрстио маче. Међутим, маче се и даље давило и мучило. Тада је Старац поново закрстио маче, али се поново ништа није догодило.
И каже Старац Пајсије: „Рекао сам себи: –О, тешко теби, Пајсије, толико година си већ монах, а такав си бедник! Чак ни маче не можеш да исцелиш! Где је твоја вера? Где си био, шта си радио све ове године? Где је твоја врлина? И тада сам се сморио и рекао себи: - Како сам недостојан!
Чим сам то изговорио, маче је одједном престало да се дави! И тада сам схватио да Бог може да нам да много, али је највећа препрека у томе што ми не само да се нимало не трудимо ни за шта, већ смо још и егоистични.“
Немамо смирења. Не иштемо од Бога правилно оно што желимо. Наступамо према Богу са некаквим захтевима, желимо од Бога све и одмах, а спремни смо да похулимо на Бога, ако не испуни нашу жељу. Зато Бог и не испуњава наше жеље. Зар је Богу тешко да испуни сваку твоју жељу? Та, то је за Њега ситница! Шта год ти заискао од Бога, ако Он жели да испуни твоју жељу, тј. ако је то на твоје спасее Он ће то учинити у истој секунди. али, треба да знаш како треба да иштеш од Бога, како да Му се молиш. Смирење је непходан предуслов за испуњење наших молитава.

„Духовни живот у свету без Христа“
 
Свет је пун заспале љубави. Срећан је онај у коме се она пробуди и ко уме да је пропусти, не исквари, него је очува живом. Тај у себи носи источник унутрашњег блаженства и око духовног откровења, срећу да усрећи и људе; сјај, да светли другима; вечно струјање и вечну песму!!!

А. Иљин
 
Старац никада није говорио о некој нашој појединачној намери, него о одлучном и једном за свагда преласку од старог живота у греху ка новом животу у светости. Када човек живи у Христу, и Христос бива у њему. У ту промену у свом животу човек мора уложити све своје снаге.
Једном приликом ме отац Порфирије упита:
– Реци ми, колико је година потребно да би човек изучио за правника?
Ја сам му одговорио. Он ме затим упита:
– А колико је година потребно да би неко постао механичар, хемичар, лекар?
Поново сам му одговорио, неразумевајући зашто ме то пита. Старац је, међутим, поставио ново питање:
–А колико нам је година потребно да бисмо познали вољу Божију и да бисмо је извршавали?
Схватио сам смисао претходних питања и постидео сам се. Шта сам могао да му одговорим? Да је већина нас, верујућих, лења и млака, да смо хришћани „из хобија“?
Старац је то већ знао. Он ми је затим рекао:
–Лењивац никада неће постати хришћанин. Да би неко био хришћанин, истински хришћанин, мора да ради, мора много да ради.
Отац Порфирије је и у том смислу био упечатљив пример. Он је све године свог дугог живота ревносно посветио учењу да живи искључиво Христом. Он је био привржен труду, и духовном и телесном, и увек је настојао да ову љубав пренес на друге. Старац је знао да нерад води ка очајању које, опет, са собом доноси многе болести, како душевне, тако и телесне.
Свима је преписивао терапију радом. Ово се, међутим, посебно тицало оних који нису могли да се пронађу, због чега су падали у очајање. Старац је говорио да никада није касно почети све испочетка. Рушење световних нада и искорењивање егоизма сматрао је најбољим претпоставкама за овај почетак.

Преузето из књиге „Речник Светог старца Порфирија“
 
"У Првом светском рату један прост човек, преш'о је Албанију и све оне несреће као војник. И кад је почела солунска офанзива, он у првом борбеном реду буде рањен и мора у болницу. Пошто је био лакше рањен у руку, предаду му једног Бугарина заробљеника, кад већ иде у Солун да га преда тамо у команду као заробљеника. И како су силазили са положаја према Солуну, Бугарин је занемог'о. Не може даље. Ко зна кад је јео, кад је одмар'о? Сада је и заробљеник и да ли ће и када изаћи и видети иког свога. Ноге отказале, даље не може. Србин, рањени војник, сиђе са коња и помогне Бугарину да се успе на коња. Узме за вођице и пође даље. Наиђе војвода Степа, из команде из Солуна на фронт. Погледа: Бугарин на коњу, Србин рањени води коња.
- Јел' бре, вели, војниче, како то, ти пешке а Бугарин ти на коњу?
- Господине генерале, ево ја сам рањен, морам у болницу, а он ми је предат да га предам тамо у команду као заробљеника. Занемог'о, ја му помог'о да се успне на коња, па ће да каже: он заробљеник, ја рањеник, непријатељстава више нема. Сад смо само људи.
То није само витештво, то није само отменост. То је нешто несравњиво дубље. То је оно чиме смо, кажем, остали до данас живи пред Богом живим, али као људи Божији. Е, о томе се ради. Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па кољи и бацај нас у јаме. Кад је пушка, пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа. Али да ми голоруке људе, зато што су били рођени и нико их није пит'о, 'оће се родити као Срби или као Хрвати, или као Турци, или као Немци… Нити имамо кривице што смо рођени у овом народу нити заслуге. Али, да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекује. Е, да увек будемо људи, никада нељуди."

(беседа патријарха Павла у Пребиловцима 1991. године)
 
265025296_662985388408928_8446396485486323202_n.jpg
 

Има ли доброта границе?​

дана децембар 11, 2021
https://avdenagom.blogspot.com/2021/12/blog-post.html?m=1


Постоје особе које имају вечиту потребу да другом учине, упуте га, избаве из невоље. Многи од њих постану лекари, спасиоци, духовници, или имају било које друго звање, али одрже живим тај снажан осећај саучесништва и спремности на пожртвовање. Они то не чине тек из неких моралних разлога, већ је доброта саставни део њихове личности. То је, наравно, похвално. Такве особе су добре за породицу, друштво, земљу, Цркву, јер чине да ствари крену на боље.
У велико срце стаје пуно љубави, али стаје пуно и брига. Логично је, ако више волимо, крст је тежи. Потребно је имати мудрости, па проценити тежину коју можемо да понесемо, а остатак, једноставно, да препустимо Богу. Племенита срца често изгарају од жеље да другом учине, помогну, да другима олакшају терет, али превиђају две ствари.
Прва је – што не можемо ми, постараће се Бог. Треба имати поверења да је Он присутан у животу људи. И треба поштовати уколико нам је дао кичму довољно јаку да носимо само одређену тежину крста. Не треба ићи против својих могућности и Његове воље. Неки терет, просто, није за наша леђа. Повредићемо се и другима нанети бол, јер и ми смо најближима важни и потребни.
Друга ствар коју добри људи не увиђају је туђа лакомисленост. Постоје људи који неће никад ценити туђи труд, ни увидети колико сами могу да се промене. Такве особе желе да им буде боље, али они сами не желе да буду бољи. Желе промене, али они не желе да се мењају. Ако се такве, лење и незахвалне особе сувише ослоне на доброг човека, он својим делима чини више штете, но добра, привикавајући их на лењост и туђу помоћ. Некада је најбољи начин да другоме учинимо добро - да га не утврђујемо у лењости и незахвалности, и да се склонимо.
Племенити људи имају изражену и снажну савест. Некада је она сувише и неоправдано строга. Лекари некад морају да прихвате да, и поред искреног труда и добре воље, нису успели да излече пацијента. То је страшан губитак, али мораш прихватити и губитак као део живота. Да би успели да добро раде свој посао и излече будуће пацијенте, морају једноставно да прихвате: не можемо свима помоћи.
Имамо пример Христа који је излечио десет губаваца, а само један поново долази ка Христу да Му се захвали (Лк. 17, 11 – 19), и то ( по тадашњем схватању) неверник и непријатељ, Самарјанин. Наша захвалност није заиста потребна Богу, него нама самима. Захвалност је пројављена љубав. Добрим људима није потребно туђе „хвала“, воле не тражећи љубав заузврат. Али неки могу да злоупотребе, искористе, а затим одбаце оне који су чиста срца.
Бити мудар као змија, а питом као голуб (Мт.10,16) , што се тиче свега, па и пројаве љубави. Волети увек, али пажљиво проценити како ту љубав да пројавимо.
Христос нам говори да будемо увек спремни да опростимо другом (Мт. 18, 21-22), али кад говори о настојањима да се спаси онај који је посрнуо, Он ипак говори о границама. „Ако ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Матеј 18, 15-17). Опрости му и заборави га. Не жели тебе, ни твоју љубав.
Свакако да је потребно и пожељно да другима помогнемо, и не треба за то да очекујемо захвалност. Али ни Христос није поново кренуо у потрагу за незахвалним губавцима, убеђујући их да се промене. Особе имају слободу да остану исти, лењи, у заблуди, да буду незахвални Богу и људима. Кад је Христос слао апостоле на проповед рекао им је: „Ако вас ко не прими нити послуша речи ваше, излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих“ (Мт. 10,14) Дакле, ако нас неко упорно не слуша, а чинимо све у његовом најбољем интересу, наставићемо даље. Бог ће се постарати, опет у мери човекове слободе. Ако је његова слобода да остане у греху и заблуди, Бог се неће наметати. А нећемо ни ми. Ма колико нас болело.
Помозимо коме можемо, али не можемо свима помоћи. Немогуће је. То може само Бог. Али чак се ни Он не намеће. Чак и Он допушта људској слободи да срља у пропаст.
Како ли само Њега боли?
Марко Радаковић
 
Mudar čovek, preispitujući samog sebe, spoznaje šta mu je potrebno i korisno da čini, šta je blisko i spasonosno za njegovu dušu, a šta joj je strano i pogubno. Na ovaj način izbegava ono što šteti duši, kao nešto strano.

...

Ko poseduje um, taj je svestan da je upravo on, – čovek prolazni. Onaj koji pozna sebe, zna i da je sve tvorevina Božja data na spasenje čoveku. U vlasti čoveka je da sve dobro razume i ispravno veruje u to. Takav muž čvrsto zna da samo nekolicina poseduje vrlinu da omrzne ovozemaljska blaga, i da se uteha i večni pokoj zadobijaju od Boga po smrti.

Sveti Antonije
 
Majka je svojoj ćerki donela dve velike i lepe jabuke. Devojčica je radosno uzela obe jabuke i prvo zagrizla jednu od njih. Majka je čekala da ćerka podeli drugu jabuku sa njom. Ali, devojčica je umesto toga zagrizla i drugu jabuku. U majčinim očima pojavile su se suze: toliko je želela pažnju i ljubav svoje ćerke. Mislila je kako je nije uspela naučiti onom najvažnijem – ljubaznosti i saosećanju. Međutim, majka je ishitreno osudila svoje dete. Progutavši drugi zalogaj, devojčica je pružila majci jednu od zagriženih jabuka i rekla: „Mama, uzmi ovu jabuku! Slađa je od one druge!” Ova priča iz realnog života uči nas da ne žurimo sa zaključcima i da ne sudimo o drugima „prebrzo“, već da se potrudimo da strpljivo nosimo bremena jedan drugoga (Gal. 6, 2). Čovek je biće koje se stalno menja, i moramo verovati da će se pre ili kasnije otkriti naša najbolja duševna svojstva.
 
Jedna porodica je bila primorana da promeni mesto stanovanja. Preselivši se na novo mesto, žena nije promenila svoju staru naviku da često gleda kroz prozor u druge ljude. Jednog dana iznenađeno je primetila da je njena komšinica okačila potpuno prljav veš da se suši. To joj se učinilo vrlo čudnim i žena je odmah osudila svoju „lenju“ i „neurednu“ komšinicu. Isto se ponavljalo nekoliko dana zaredom: komšinica je iznova i iznova kačila prljav veš u dvorištu, što je ponovo i ponovo izazivalo osuđivanje kod žene. Najzad, jednog sunčanog dana, žena je pogledala kroz prozor i doviknula mužu: „Pogledaj, danas konačno vidim potpuno čist veš u dvorištu naših komšija!” Na to joj je muž prebacio: „Ne baš, danas sam rano ustao i oprao prozore kako treba!“
 
... И много пута и на много места Христос је говорио да ћемо имати жалост у свету, али та жалост окренуће се на радост. Ми хришћани, ако нисмо они који сведоче, проповедају и носе радост у овоме свету онда се запитајмо да ли смо хришћани. Да ли смо ми они који носе живот у овоме свету? Да ли смо ми они који сведоче васкрсење у овоме свету? Хришћанин је онај који сведочи васкрсење. Не онај који сведочи смрт, жалост, тугу, него онај који сведочи радост живота и то вечнога живота. Радост васкрсења Христовог и нашег.
...Сваки Божији дан када отворимо очи треба да буде дан за радовање, јер нам је од Бога дар, јер нам је од Бога дат. И шта прво да урадимо кад отворимо очи? Да покушамо да се насмејемо, да се обрадујемо Господу, да се обрадујемо особи коју видимо поред себе, да се обрадујемо људима које срећемо. То је хришћански живот. То је хришћанска врлина. То је рајско осећање у души и срцу.

архимандрит Тимотеј
 
Dar-sjecanja-4a.jpg


Jedan stari kineski mudrac hodao je preko snežnog polja kad spazi neku ženu kako plače.

– Zato što se sećam prošlosti, svoje mladosti, lepote koju sam gledala u ogledalu, ljudi koje sam volela.Bog je bio okrutan prema meni jer mi je dao pamćenje. On je znao da ću se sećati proleća svog života i plakati.

Mudrac poce posmatrati snežno polje,netremice gledajuci u jednu tačku.

U neko doba žena prestade plakati.

– Šta vidiš tamo? – upita mudraca

– Polje ruža. – reče mudrac. – Bog je bio velikodušan prema meni jer mi je dao pamćenje. On je znao da ću se zimi moći uvek sećati proleća, i smejati se.
 
Jedan mudrac je šetao prirodom, diveći se okolini. Tada je ugledao čoveka koji je na leđima nosio ogroman teret.
Bilo je očigledno da se muči i da se jedva kreće.

"Zašto se mučiš toliko?" Upita ga mudrac.

"Mučim se da bi moja deca bila srećna," odgovori mučenik."Moj pradeda se mučio, moj deda se mučio, moj otac se mučio, a sve da bih ja bio srećan.
Sada se i ja mučim za svoju decu, da bi jednog dana oni bili srećni," rekao je čovek siguran u sebe.

"Da li je neko u vašoj porodici bio srećan?"upita ga mudrac

"Još ne, ali će moji unuci sigurno biti!" Čovek je sa uzdahom odgovorio.

Mudrac mu je odgovorio:"Moram da te razočaram! Prvo moraš sebe da naučiš da budeš srećan, pa tek onda tvoja deca mogu da saznaju šta je sreća.
Da bi tvoje dete bilo srećno, ono mora o sreći da nauči od roditelja. A na primeru se najbolje uči "
 
Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву, јер је Господ наш до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, нити замислити, све док нам Дух Свети не открије Његову велику љубав.
•••
Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су отпали од истине и иду у ад. То је љубав према непријатељима.
Добар човек мисли : 'свако ко се удаљи од истине пропашће', и због тога га жалим. А ко није научен љубави Духом Светим, тај се неће молити за непријатеље.Они који су Духом Светим научени љубави читавог света тугују за људима који ће бити осуђени и много суза проливају за народ, и благодат Божија им даје снаге да воле непријатеље ... Схватите! То је тако једноставно. Жао је човеку људи који не знају за Бога и иду против Њега, срце пати због њих и сузе се лију из очију. Јасно видимо и Рај и ад: јер смо то познали Духом Светим. А и Господ је рекао: Царство је Божије унутра у вама (Лк.17,21). Тако, већ од сада почиње вечни живот. Али, за неке од сада почиње и вечна мука.

Старац Силуан Атонски
 
Не улазите у разматрање људских поступака, не осуђујте, не реците: „Зашто? Због чега?“ Боље реците себи: „Зашто бих бринуо о њима? На Страшном Суду Божјем мене неће питати за њихова дела“. Одвратите се од размишљања о животима других људи и оговарања, и молите се усрдно Господу да вам у томе помогне, јер без помоћи Божије не можемо чинити ништа добро, као што је сам Господ рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5). Чувајте се сумње као од ватре, јер непријатељ људског рода настоји да нас улови у своју мрежу, покушава све да представи у искривљеном облику, чинећи да бело изгледа црно, а црно бело, као што је чинио са прародитељима Адамом и Евом у Рају.

Свети Амвросије Оптински
 
" Одговор на нашу анксиозност нису лекови, алкохол, средства за смирење или психијатријско лечење. Јога то неће излечити или нека нова епоха или источна медитациона пракса. Проблем је што смо изгубили Бога као средину свог живота. Једном када свој љубав према Богу учимимо примарним фокусом свог живота и допустимо да његова благодат пређе преко нас, онда ћемо се без опажања околине у животним суресима и уклонити у његовој љубави. Сва анксиозност нестаје. Тешкобе савременог живота само су знаке наше одвојености од Бога. "

Старац Пајсије Светогорац
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top