Teško je biti hrišććanin a ne znati zašto i čemu
Nema ničeg težeg negoli biti Hrišćanin (po imenu, po poreklu, po običaju…). a ne znati zašto si Hrišćanin, ne znati šta znači – „biti Hrišćanin“, tj, ne poznavati svoju hrišćansku veru i ne živeti njome, ne iskusiti radost vere koja je predokušanje radosti Carstva Božijeg. Mučno je gledati Hrišćane koji se nimalo ne raduju crkvenom životu, za koje je sve samo „obaveza“, „pravilo“, „disciplina“, a radosti i životnog poleta nema u njima.
Krajnje je mučno, iznurujuće za čoveka sa ispunjava „religijske propise“, da postom iznuruje svoje telo, da vrši duga molitvena pravila, jednom rečju da se muči, a da pritom, uopšte ne zna zašto čini to što čini, koji je smisao i cilj svega toga, a cilj je mir i radost u Duhu Svetome (Rimlj. 14, 17). Hrišćanin koji živi bez radosti, koji je stalno namrgođen, ljut, nervozan, koji stalno ispravlja ljude oko sebe i grdi druge zbog njihovih pogrešaka težak je ne samo sebi, već i ovima oko sebe. On im govori o veri jedino na rečima, a svojim linim primerom im svedoči nešto sasvim drugo. Prestrog, sumorni Hrišćanin umesto da privlači ljude k veri hrišanskoj radi upravo suprotno – odbija ih od vere i Crkve, i pri tom im još i ranjava dušu svojom grubošću.
Veoma je važno da živimo crkveni život sa radošću i poletom koji dolaze od opita blagodati Božije, od svesti da smo u Hristu usinovljenji Bogu Ocu, da je Bog postao čovek da bismo se mi, ljudi, obožili, da je Hristos pobedio smrt i da nas je učinio učesnicima Svoje krsno-vaskrsne pobede nad smrću, da je cilj ljudskog života Carstvo Božije.
Iz knjige – Život u svetu bez Hrista
