Korisne duhovne pouke II

  • Začetnik teme Začetnik teme Jasna
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Screenshot_2024_0928_130642.png
 
Postoje trenuci u našim životima kada se osećamo bespomoćno, čak i beznadežno. Međutim, svaki dan je blagosloven od Boga i mi smo pozvani da mu damo vrednost koju zaslužuje. Bez obzira na to koliko smo preplavljeni, postoji način da „popravimo“ svoje raspoloženje.

Ovaj dan je blagosloven od Boga, on je Božiji, pa počnimo da ulazimo u njega. Danas izlazite kao Božiji glasnik. Koga god sretnete srećete ga na Božijem putu. Vi ste tu da objavite prisustvo Gospoda Boga, prisustvo Hristovo, prisustvo Svetog Duha, prisustvo Jevanđelja. To je vaša dužnost ovog dana.

1. Prva stvar na koju ćete pomisliti kada se probudite jeste misao o Hristu. Okrenimo um Hristu. Starac Porfirije je govorio: „Ne muči se sa tamom, otvori prozor svetlosti“.

2. Molitva. Možete se moliti čak i kada radite jednostavne svakodnevne stvari. Na primer, kao što je rekao monah kada je silazio niz stepenice metroa, što ga je podsetilo na silazak u nedra zemlje, možete reći „Gospode pomiluj“ silazeći na svakom stepeniku. Koliko koraka! Pomislite koliko puta ćete to izgovoriti!

3. Nemojte svaki dan gledati kao rutinu. Svaki dan ima iznenađenje za hrišćane. Do večeri će se nešto dogoditi i Bog će vam poslati poruku. Život ne teče ravno i monotono kao kardiogram…

4.Gajite ljubav prema ljudima.

5. Svaki dan pronađite malo vremena da se smirite. Bar deset minuta. Da vidite život bez žurbe. I tada ćete čuti glas svog unutrašnjeg sveta. Jer „kad je oluja, ne vidi se dno mora“.

6. Anksioznost nestaje sa sećanjem na smrt. Ako razmišljate o kraju, rasterećujete svoj život trivijalnosti. Ova misao nas istovremeno i podiže. Sletiš i poniziš se i stres nestaje.

7. Niste sami. Imate svece. Možete se moliti i prizivati ih. „Svi sveti, molite Boga za nas.

8. Dani brzo prolaze, napravite bilans dana. Kao Sveti Dorotej, koji je svaki dan beležio koga je povredio, i pokušavao da se iskupi.

9. Svaki dan gledajte darove Božije i recite Bogu „Hvala“. Otac Pajsije je govorio: „Hvala Bogu da možeš da hodaš“. Čak i ovako jednostavno, jer postoje i oni koji to ne mogu.

10. Svaki dan se setite da je neko pre 2000 godina za nas razapet. To vam daje osećaj da vas neko mnogo voli. Ako se vaša duša smiri i ponizi, javiće se Hristos i pomoći će vam.

Što se tiče dana koji počinje, ako prihvatite da je blagosloven od Boga, izabran rukom Njegovom, onda je svaka osoba koju sretnete dar od Boga, svaka okolnost koju sretnete je dar od Boga, čak i ako je gorka, svidelo vam se to ili ne. To je Božji dar vama i ako to tako shvatite, onda se možete suočiti sa bilo kojom situacijom. Prihvatite to sa spremnošću da vam se može desiti bilo šta prijatno ili neprijatno.

mitropolit Antonije Blum
 
Prepodobni Dorotej

Prepodobni Dorotej bejaše iz Tivaide i življaše u pustinji blizu Aleksandrije, u mestu zvanom Kelije pustinjačke. Prepodobni Paladije, episkop Jelenopoljski, koji je neko vreme bio učenik prepodobnog oca Doroteja i očevidac njegovih isposničkih podviga, piše o njemu u svome Lavsaikusledeće.

Starac Dorotej provede šezdeset godina u jednoj pešteri, vodeći vrlo strog život. Veoma trudoljubiv, on je preko celoga dana, pa i u samo vrelo podne, skupljao kamenje u primorskoj pustinji i stalno zidao od njih kelije, i onda ih davao onima koji nisu mogli sami sebi da sagrade. A kada mu ja, veli Paladije, jednom rekoh: „Zašto, oče, u takvoj starosti mučiš telo svoje na ovakvoj vrućini?“ on mi odgovori: „Ono muči mene, a ja ću mučiti njega“.

On je dnevno jeo malo suvoga hleba i pregršt zeleni, i pio po malo vode. Bog mi je svedok, ja ga nikad nisam video da je ispružio noge, ili da je legao da spava na rogozi ili na postelji, nego je po svu noć sedeo i pleo korpe od palmovog pruća, i time zarađivao sebi hleb. Držeći da je on zbog mene počeo voditi ovako strog podvižnički život, ja se stadoh marljivo raspitivati kod mnogih njegovih učenika, da li se on celog života tako podvizavao, i oni mi govorahu: on izmlada živi tako, nikada nije namerno legao da spava, osim što je za vreme rada, ili za vreme jela, zaklapao oči trenutno, tako da mu je često i zalogaj ispadao iz usta od velike sanljivosti. Jednom kada sam pokušao da ovog svetog čoveka prinudim da malo prilegne na rogozu, on mi uzbuđeno reče: „Ako anđele nagovoriš da nekad zaspe, onda ćeš nagovoriti i revnosnog podvižnika“.

Jednoga dana, ukazuje dalje prepodobni Paladije, posla on mene oko tri sata posle podne na svoj bunar da napunim krčag, pošto je već bilo vreme obedu. Kada dođoh na bunar, ja ugledah aspidu na njegovom dnu, i od straha ne zahvatih vode nego otr čah k njemu i rekoh: „Propali smo, avo, jer na dnu bunara videh aspidu“. A on se ozbiljno osmehnu, zagleda se u mene malo duže, i mašući glavom reče: „Ako bi đavolu palo na pamet da u sve bunare i izvore vodene nabaca aspide, ili zmije, ili otrovne životinje, zar bi ti prestao sasvim da piješ?“ – Rekavši to, on ustade i ode sam na bunar, napuni krčag, oseni vodu krsnim znakom, prvi se napi vode, i reče: „Gde krst oseni, tu je nemoćno Satanino zlo“.
SPC
 
Vladika Sava je veoma dobro poznavao dela svetih otaca i svojeručno ih prepisivao (pa je tako pripadao drevnom monaškom predanju, po kome je prepisivanje dela svetih otaca važan način očišćenja uma za spoznaju patristička tradicija).
Iz članka o episkopu Savi (Saračeviću):
https://ru.m.wikipedia.org/wiki/Савва_(Сарачевич)
+++
Ovo može bilo ko primeniti. Ne samo sa delima svetih otaca. Po molitvenicima ima raznih dobrih molitava, pa lepo uzeti kakav rokovnik i prepisivati.
 
Pera zdera:
LEVO CRKVA A DESNO BOLNICA........

moraju ljudi kad izadju malo iz te bede da odu u crkvu gde je sve pozlaceno lepim skupim stvarima, da nadju 'utehu' i osecaju se smireno

.
Pogledajte prilog 1618676
Kliknite za proširenje...
Mafija pere pare preko silnih novosagrađenih hramova koji stoje prazni celu godinu izuzev za 4-5 većih praznika. Ili misle da će kupiti spasenje za privredni kriminal, zakidanje i maltretiranje radnika, neplaćanje poreza, trgovinu drogom i sl. Neće im to pomoći pred Bogom. Nema indulgencija.
 
VELIKI ČOVEK
Ne možeš biti veliki čovek dokle god sebe smatraš umrlim.
Ne možeš biti veliki čovek ni na jednom mestu na svetu i ni u jednom položaju u društvu; –
prvo, dokle god imaš strah ma od čega manjeg od Boga;
drugo, dokle god imaš ljubav prema čemu manjem od Boga, i
treće, dokle se god ne privikneš smatrati svoju smrt nečim bivšim, a ne nečim budućim.

Vladika Nikolaj
 
Monah i priroda u pravoslavnom predanju - Makarije Simonopetrit


Potocima tvojih suza, obdelavao si besplodnost pustinje.
Kada se, čak i letimičnim pogledom, razmotre mnogobrojni primeri koji se mogu naći u hagiografskoj literaturi o odnosima između sveštenih monaha i prirodne sredine, shvata se da je sveti monah čovek koji je pronašao adamsko stanje pre pada i živi u harmoniji sa celokupnom tvorevinom. Kako ne pomenuti lava svetog Gerasima, koji je, pošto ga je svetitelj izlečio, počeo da jede samo hleb i povrće? Toliko je bio pripitomljen da mu je dužnosti bila da magarca vodi do obala reke Jordan, i čak je umro od tuge na grobu svog gospodara. Valja pomenuti i drugog lava koji je, pojavivši se iz pustinje, došao da pomogne svetom Zosimi da sahrani svetu Mariju Egipćanku, kao i druge lavove i divlje zveri koje su delile svoja skloništa sa svetim pustinjacima, kao što je sveti Kiriak. Čak su i medvedi, poznati po svojoj krvoločnosti, zaboravljali na svoju divljač kada su prilazili Božijim ljudima. Neki su dolazili da uzimaju hranu iz ruku svetog Sergija Radonješkog, drugi su družili sa svetim Serafimom Sarovskim i mnogim drugim pustinjacima u šumama Rusije, i pustinjama Istoka i Zapada. Nebrojeni su primeri koji ilustruju ponovo pronađenu bliskost duhovnog čoveka sa divljim životinjama. One učestvuju u njegovoj molitvi, kao što su koze svetog Jovana Kukuzelja, koje su prestale da pasu, ispunjene svetim strahom, dok je svetac pevao hvale Bogu. Druge životinje dolaze da uteše monahe u njihovim patnjama, kao ona ptica koja je rasterala tugu (akidiju) koja je mučila svetog Akakija od Kavsokalije i pružila mu predukus nebeske radosti. Još druge su donosile hranu pustinjacima u pustinji: kao gavran koji je sedamdeset godina svakodnevno donosio pola hleba svetom Pavlu Tivejskom, ali je doneo duplu porciju kada mu je sveti Antonije Veliki došao u posetu. Neke zveri su donosile olakšanje svetiteljima u njihovim asketskim podvizima, kao vidre koje su lizale noge svetog Kutberta da ga zagreju posle noći provedenih u ledenim vodama. U znak zahvalnosti, daleko od tiranije nad prirodom, svetitelji pokazuju beskrajno poštovanje prema svim stvorenjima, kao što se vidi kod svetog Makarija Aleksandrijskog koji se šest meseci kupao u močvari, dok su ga ujedali komarci, zbog toga što je jednog zgazio bez potrebe.

Osim vlasti nad životinjama, sveti ljudi imaju i moć nad prirodnim elementima. Oni okončavaju suše, izvode izvore iz suve zemlje, zaustavljaju zemljotrese i epidemije, odgone insekte i grabljive životinje, i postaju – kako za života tako i po smrti, preko svojih svetih moštiju – služitelji Božije promisli za stanovnike svoje okoline, do te mere da se oni bore međusobno kako bi zadržali svetog monaha među sobom.
Primeri se mogu nabrajati beskonačno. Međutim, treba napomenuti da ova vlast svetitelja nad tvorevinom nije samo obnova adamskog stanja, već je i, pre svega, predviđanje eshatološkog doba, koji je opisao prorok:
„Tada će vuk boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dete vodiće ih. I dete koje sisa igraće se nad rupom aspidinom, i dete odbijeno od sise zavlačiće ruku svoju u rupu zmije vasilinske. Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja Gospodnjeg kao more vode što je puno”.
Sveti monah koji živi u pustinji podseća na Hrista, Drugog Adama, koji je posle svog krštenja boravio u pustinji u društvu divljih zveri dok su mu služili anđeli (Mk 1,13). Međutim, ova idilična slika, ako bi se uzela jednoznačno, samo da pokaže ljubav i poštovanje monaha prema prirodi, mogla bi da dovede do ozbiljnog iskrivljavanja – romantičnog tipa – mesta prirode u pravoslavnoj duhovnosti. Jer, u tim istim Žitijima svetih, vidi se da su ovi Hristovi vojnici, ti dobrovoljni mučenici, takođe bili uključeni u moćnu borbu protiv prirode. Postom do iscrpljenja, bdenjem, gvozdenim okovima, dobrovoljnim izlaganjem hladnoći i vremenskim nepogodama, stojeći na visokim stubovima, „potucahu se po pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim” (Jevr 11,38), šta su tražili? Kako brojne studije potvrđuju, ovde nema nikakve veze sa manihejskim odbojnošću prema telu i materiji. Ova borba „protiv prirode” zapravo je sredstvo nametanja „silom”, kroz „evanđeosko nasilje” (up. Mt 11,12), zakona blagodati u palu ljudsku prirodu, kako bi se stekla, jednom kada je slika Božija obnovljena, dobra koja prevazilaze prirodu.

Monah je onaj koji neprestano ograničava prirodu (…) Povlačenje iz sveta je dobrovoljno odricanje od prirode radi dostizanja onoga što je iznad prirode.
Priroda: njen pad i obnovljenje
Koji je, onda, status ove „prirode”? Koji je njen odnos sa duhovnim čovekom u monaškoj tradiciji? Da bismo ovo razumeli, potrebno je podsetiti se duhovnog puta monaha, kao modela za sve hrišćane. Model ovog puta nam je dat na početku Velikog posta, na Siropusnu nedelju, koja Adama predstavlja kao izgnanog iz Raja kako plače pred njegovim vratima:
Adam je sedeo ispred Raja i žaleći svoju nagotu, govorio je u suzama: Teško meni, koji sam bio zaveden pokvarenom obmanom, pa sam bio odbačen i udaljen od slave! Teško meni, koji sam, nekada nag u svojoj prostoti, sada u oskudici. O, Raju, više neću uživati u tvojim slastima, neću više videti svog Gospoda, Boga svoga i Tvorca svoga…

Svaki hrišćanin je na taj način pozvan svake godine da postane svestan, sa Adamom, da je sam odgovoran za svoj pad i za gubitak bliskosti sa Bogom, što je dovelo do smrti i propadanja u celoj osetljivoj prirodi. I on s pravom može reći: „Postao sam nečistota za vazduh, za zemlju i za vode.”
Prema tome, moj duhovni život počinje onda kada postanem svestan da sam ja, a ne neko drugi, uzrok propadanja prirode. Greh ima kosmičke posledice upravo zato što je čovek bio pozvan da bude car i sveštenik tvorevine. „Ovo bogatstvo koje si nam dao, potrošili smo u raskalašnosti”. Tu je glavni doprinos monaške tradicije: poziv na svest o našoj ličnoj odgovornosti u procesu smrti koji tiraniše tvorevinu i odbijanje da se sakrije iza opštih optužbi protiv grešnog čovečanstva, nepravednog društva, destruktivne ekonomije… Ne, nego sam ja onaj koji ovekovečuuje Adamov prekršaj i uništava harmoniju tvorevine, napuštajući Tvorca kako bih se predao protivprirodnim strastima; i za uzvrat, ranjena priroda, osuđena da od sada nosi trnje i čičkove (Post 3,18), pobunjuje se protiv mene.

Kada je Adam izašao iz Raja, sva tvorevina koju je Bog izveo iz ništavila odbila je da se potčini prestupniku: sunce nije više htelo da sija, niti su mesec i ostale zvezde želele da se pokažu pred njim; izvori više nisu hteli da teku, niti su reke želele da se plove; vazduh je razmišljao da se sam u sebe uvije i više ne daje dah pobunjeniku; divlje zveri i sve životinje na zemlji, videći ga lišenog njegove prvobitne slave, počele su da ga prezriru i svi su odmah postali spremni da krenu na njega…
Monah odbija da prenebregne pravi problem; odbacuje da se bavi tehnološkom kontrolom ove pobunjene prirode, koja bi imala jedini cilj da ga navede da zaboravi na neizbežnost smrti. On odlučuje da se suoči najdubljim uzrocima propadljivosti i da obnovi u sebi iskrivljenu carsku sliku, kako bi tvorevina, izgubljena u Adamu, bila obnovljena u Hristu.
Obraćenje i pokajanje
 
Obrazac ovog obnovljenja iznova nam je dat na početku Velikog posta, u Nedelju o bludnom sinu. Pošto je napustio očev dom da bi se predao raskalašnosti strasti, gladan i očajan, grešnik postaje svestan da je postao potpuno „tuđ samom sebi”, da je proćerdao svoje blago, Božiji lik, i da više „nema suštinu” u sebi. Sećajući se dobara u kojima je uživao, on tada odlučuje da započne svoj put povratka Bogu. Pokajanje, „preumljenje”, nije ništa drugo do ta promena perspektive, „promena uma” (grč. νοῦς), koja nas tera da shvatimo svoje stanje izgnanstva i podstiče nas na obraćenje.
Pokajanje je povratak iz stanja protivprirodnog (παρὰ φύσιν) u stanje koje je u skladu sa prirodom (κατὰφύσιν), i od đavola ka Bogu posredstvom askeze i stradanja.Uzimajući svoj krst da se, kroz Hrista, vrati Ocu i pređe „iz smrti u život i sa zemlje na nebo”, monah u tom pashalnom pokretu povlači sa sobom celokupnu tvorevinu, žrtvu njegovog pada.
Čuj, nebo, i govoriću, i hvaliću Hrista, koji je uzeo telo od Djeve i sa nama prebiva.
Monah je pre svega „praktičan” čovek. Iskustvo propadljivosti za njega je svakodnevno iskustvo, pri čemu pokajanje naglašava bolnu prirodu tog iskustva. Promenom „uma” (νοῦς), monah stiče osetljivost prema patnji svakog stvorenja, za koje se oseća odgovornim, i borba za obnovu koju sada vodi sa oružjem koje mu je dao Hristos, „Gospodar borbe” (up. Ef 6,14-20), predstavlja blisku borbu „ruku pod ruku” sa zakonom greha koji nastavlja da deluje u njemu (up. Rm 7,14-25).

Pokajanje i podvižništvo
Ova promena pogleda na svet, koju donosi pokajanje, izražava se kroz preobražaj načina života. Prekidajući začarani krug želje za egoističnim posedovanjem (samoljublje) stvari, u potrazi za zadovoljstvom koje će neizbežno dovesti do bola i novih želja, monah preobražava dobrovoljnu patnju, prihvaćenu s radošću, u izvor želje za božanskim stvarima, želja koja je trajna i beskonačno rastuća. Askeza, „uzdržanje” — koje možemo prevesti kao „umerenost” ili „samokontrolu” — manje se odnosi na vrlinska i zaslužna dela sama po sebi, a više je izraz novog „načina postojanja” (τρόπος ὑπάρξεως) koji se odvratio od privlačnosti idolâ da bi se usmerio ka Bogu. Da je Adam zadržao ovu umerenost, ne bi bio izgnan iz Raja i smrt ne bi ušla u svet; stoga, usvajanjem posta i dobrovoljnim odricanjem od zadovoljstava, možemo ponovo pronaći rajski način života i, koliko je to moguće, podražavati bestelesne anđele.

Vreme posta je došlo, majka celomudrenosti, tužitelj greha i saradnik pokajanja, način života anđela i spasenje ljudi…
Tokom Velikog posta, kada svi hrišćani postaju, da tako kažemo, monasi i usvajaju više ili manje ovaj „način postojanja”, koji je pokajanje, svet biva očišćen, kako nas uči sveti Vasilije, gradovi više nisu uznemireni trgovačkom vrevom, a vazduh više nije zagađen dimom i mirisima kulinarskih priprema namenjenih praznim zadovoljstvima. Podvižništvo silom uvodi zakon prirode (tj. „razum”) u telo podložno zakonom smrti i time mu omogućava da ponovo otkrije osećaj za red i lepotu tvorevine. Daleko od toga da bude morbidno samoumrtvljenje, ovladavanjem telom, podvig olakšava dušu, oslobađa je njenih okova i daje joj krila da se molitvom uzdigne na nebo.
Potpuno okrenut Bogu, monah uspostavlja novi odnos sa svojom prirodnom okolinom: prestaje je ne eksploatiše radi zadovoljavanja svojih požuda, nego je usklađeno koristi u srazmeri sa potrebama njegovog opstanak. Svakako, definicija pojma „potreba” svakako je veoma promenljiva u zavisnosti od ličnosti, mesta i vremena, ali je ipak mudro razjasnio sveti Vasilije, zakonodavca opštežića.
Najbolja definicija i pravilo umerenosti je gledati na telo niti radi zadovoljstva, ni radi umrtvljenja. Radije, valja izbegavati obe krajnosti, kako telo ne bi bilo opterećeno gojaznošću, ali isto tako ni da se razboli i bude nesposobno da izvršava zapovesti.
Umerenost, a time monahovo rukovanje tvorevinom, biće zapravo regulisani na dinamičan i ličan način, u skladu sa njegovim duhovnim napredovanjem. Zbog toga su neki Oci, potpuno posvećeni molitvi, zaboravljali da jedu i da zadovolje osnovne fizičke potrebe.
Učenika Ave Sisoja je često govorio: „Ava, ustani pa da jedemo.“ A on bi mu odgovorio: „Zar nismo već jeli, dete moje?” Učenik bi rekao: „Ne, oče”. Tada bi starac rekao: „Ako nismo jeli, donesi hranu i ješćemo”.
U opštežiteljnim manastirima ovo pravilo umerenosti se primenjuje s rasuđivanjem, kako bi što veći broj monaha mogao da vodi borbu za „praktikovanje zapovesti”. Priroda se koristi za zadovoljavanje potreba, uz olakšice koje pruža tehnologija; ali svi monasi imaju dubok i ličan razlog da ograniče ovu upotrebu na strogo neophodno, a ne radi dobiti, luksuza ili zadovoljstva. U svakom slučaju, ovo ograničavanje potreba nije za njih neka ideološka dedukcija, već prirodna posledica pokajanja i okretanja svih sila duše ka pomirenju čoveka sa Bogom.
Prirodno sagledavanje i žudnja za Bogom
Monah, koji se postepeno oslobađa kroz pokajanje i umerenost od telesne privezanosti za stvari, zbog koje je tvorevinu posmatrao kao plen za zadovoljavanje, ponovo uspostavlja odnos saradnje i dijaloga sa njom. NJegovo unutrašnje preobraćenje ima moć da, moglo bi se reći, promeni prirodu bića i da im vrati njihovu prvobitnu dinamiku. To je zato što on sada pristupa stvorenim bićima nesebično, sa željom za Bogom, te ona ponovo zadobijaju svoju transparentnost.

Jer od veličine i lepote stvorenja dolazi odgovarajuće sagledavanje njihovog Tvorca.
Odrekavši se svoje aragoncije, duhovni čovek je sada spreman da sluša i prima, a stvorena bića su mu otkrivena kao ipostasne „reči”, čiji je jedini subjekat Reč Božija. U tišini, monah uči da razume taj jezik, koji nije sačinjen od artikulisanih govora (Ps 18,1-4). U meri u kojoj ulazi u sebe, da bi koncentrisao sve svoje psihičke sile u svom srcu, stvorenja omekšavaju svoju neprobojnost i postaju mu otkrivena kao beskrajni sjaj jedinstva Logosa.
Od racionalnog znanja koje doseže samo do ljušture prirode, monah sada prodire do ontoloških korena stvorenih bića i stiče razumevanje njihovih „logosa”, odnosno večnih Božijih namera o tvorevini. Učeći da dešifruje te „logose” kroz molitvu, monah ponovo postaje „vrtlar” biljaka Raja, odnosno „božanskih misli”. Ali to znanje o prirodi je toliko tesno povezano sa Logosom da za njega može biti samo sredstvo, odskočna daska (epivasis) ka sagledavanju samog Tvorca, iznad svakog stvorenog oblika. Kada je okusio živu vodu, njegova žeđ je postala još veća, i sada žudi sa neizrecivom strašću da pije direktno sa samog Izvora spreman da potpuno u njega zaroni. Pokret preobraćenja, koji ga je vodio od zemlje strasti do manastira, ne može tu da stane. Pretvorivši se u pokret pounutarnjenja, on se odmah pretvara u impuls uzlaženja u lični susret sa Ženikom svoje duše, čije su ga „reči” očarale. Za njega ne postoji međustanica, nema odmora u livadama prirodne kontemplacije bića (φυσικὴ θεωρία), već Božija ljubav zahteva da on stalno postavlja nove uzlazne stepenice u svom srcu (up. Ps 83,5), dodajući, dan za danom „vatru na vatru, žar na žar, revnost na revnost i ljubav na ljubav”.
Horizont atonskog monaha nije ni more koje se stapa sa plavim nebom, niti planina od belog mermera koja probija oblake i uzdiže se ka nebu. NJegov horizont je tama njegove pećine, njegove kelije, i, na kraju, svetilište njegovog srca. Ostavite me samog, zatvorenog u mojoj keliji. Vratite me Bogu, jedinom Prijatelju ljudi. Povucite se, udaljite se, ostavite me samog, da umrem u prisustvu Boga, mojim stvoriteljem (…) Ne želim više da vidim svetlost ovog sveta, jer gledam svog Učitelja, gledam svog Cara. Gledam Onoga koji je zaista svetlost i Tvorac svake svetlosti (…) gledam Načelo bez početka, kroz koga je sve nastalo, kroz koga sve dobija život i biva ispunjeno hranom.

Neki monah, koji je živeo na jugu Atosa, imao je običaj da svake večeri nakratko osmatra veličanstveni pejzaž koji se prostirao pred njim, a zatim bi se povlačio u svoju keliju da u tami provodi celu noć u molitvi, rekavši da je tako sakupio „materijal za molitvu”.
Iz te tame će, u svoje vreme, izaći prava Svetlost koja daje život (up. Jn 8,12), zasijaće, i u toj Svetlosti monah će videti svetlost sveta (Ps 35,10).
U blagoslovenom srcu čoveka, čvrsto utemeljenom u trezvenosti, ili koje se trudi da to postigne, oblikovaće se unutrašnje nebo sa svojim suncem, mesecom i zvezdama, jer je takvo srce, kao plod mističnog sazercanja i ushođenja, osposobljeno da obuhvati Neograničenoga Boga.
Kao što su sveti Oci istakli povodom praznika Preobraženja, viđenje božanske svetlosti koja zrači od Gospoda nije bilo rezultat bilo kakve promene u NJegovom telu, koje je oboženo od samog začeća, već je ono za Apostole predstavljalo prelazak sa telesnog na duhovno viđenje. Slično tome, za ostvarenog monaha, čoveka preobraženog blagodaću, svet se ne menja tako što postaje ogromni goruća kupina, već zato što je monah prešao iz plotskog i egocentričnog odnosa prema tvorevini u duhovni odnos, kroz očišćenje svoje duše. „Izmena desnice Višnjega” (Ps 76,11) u njemu ne deluje samo kao preobražaj njegovih sposobnosti poznanja i percepcije, nego i kao promena njegovog ponašanja prema tvorevini. Sva stvorenja sada s njim pevaju slavu Božiju, u novoj pesmi (up. Ps 95,1). Poštovanje koje sveti imaju prema prirodi, koje smo ranije spomenuli, zapravo je rezultat čitavog ovog procesa očišćenja i duhovnog uzdizanja. NJihov primer nam pokazuje da je ovo stanje blaženstva dostupno već ovde i sada, ali se do njega ne može doći bez prolivanja krvi i bez prolaska kroz Krst.

Pravoslavno monaštvo i ekološki pokret
Suočeni sa hitnošću i neviđenim razmerama ekološke krize, pravoslavni monasi u tome vide samo potvrdu učenja Otaca o posledicama čovekove pobune protiv Boga. Ali umesto da traže tehničko rešenje, oni više vole da reše problem svoje lične odgovornosti u ovom prestupu, stavljajući ga u njegovu sotiriološku i duhovnu dimenziju. Ne ostajući indiferentni prema inicijativama dobronamernih ljudi za očuvanje tvorevine, njihovo učešće u tom pokretu sastojaće se, dakle, u tihom svedočenju – primerom svog života – o mogućnosti obnove harmoničnog odnosa sa prirodom. Tvorevina, koju je Bog postavio u službu čoveku, (sa)učestvuje u našoj palosti (up. Rm 8,20-22), no sa nadom da će naše srce, videći njene rane, biti ganuto, i shvativši svoju odgovornost, odlučiti da se, plačući, vratimo Ocu.
Manastiri, koji su oduvek bili za hrišćane modeli jevanđeljskog i bratskog života, i predznaci Carstva Božijeg, predstavljaju privilegovana mesta gde se ovaj harmoničan odnos sa okolinom ostvaruje mnogo prirodnije: ne kao nešto izolovano i odvojeno od celokupnog života Crkve, već kao njen cvetni izdanak. Jer monasi, koji su okupljeni u Ime Gospodnje, imaju lične razloge da u manastirima žive sledeći jevanđeljske savete.
link
 
Miloš Dimić: Prozorljivost Starca Pajsija

Čudesna beše Bogom dana prozorljivost
Svetog Starca Pajsija Svetogorca
čijoj duši su prijale molitve i post,
tako beše poučen od svog duhovnog oca!

Nesvakidašnje podvižništvo njegovo
davalo je predivne duhovne plodove
jer bejaše čisto srce Pajsijevo
koji Hrista Boga svom snagom zavole!

Starac Pajsije je stalno ljude primao
u svoju skromnu veličanstvenu keliju
i za svakog čoveka strpljenje imao,
održavajući molitvu najiskreniju!

Umeo je da se u ljudsku dušu zagleda
i vidi sve detalje iz tuđeg života,
mnogi su plakali od njegovog pogleda
jer u očima se vidi duša i njena krasota!

Znao je da ljude uputi i posavetuje
kako da reše probleme nerešive,
Gospod molitve svog podvižnika čuje
i nebeskim blagoslovima nagrađuje!

U Starcu Pajsiju su mnogi ugledali
veličanstvenu svetlost tavorsku
i svoje brige mu iskreno predali,
a on je pokazivao ljubav božansku!

Mnoge buduće događaje je prorekao,
ali je monaško smirenje zadržao,
na vernost Hristu Bogu se zarekao
i svete zavete do upokojenja održao!

Voleo je da čak trideset tri sata
pre pričešćivanja ne jede i ne pije,
ali i da nikad ne ožalosti brata!
Tako je rasuđivao Sveti Starac Pajsije.
 
Spasenje ne zavisi od mesta, nego od duševnog nastrojenja.

Svuda je mogućno spasti se, kao što se svuda može i u pogibao strovaliti. Prvi među anđelima survao se u bezdan pogibli. I jedan od apostola, prebivajući u prisustvu Gospoda, dospeo je u pogibao. A razbojnik na krstu se spasao! Tragaš li za spasenjem? Dobro si delo preduzeo!

Ne samo što Vam sve valja predati u ruke Gospodnje, nego Vam još valja biti blagodušnim, radovati se, blagodariti. Sigurno se iz Vas ima šta istresti – i zato je Gospod dopustio da Vas sa svih strana toliko maljeva udara. Nemojte im smetati svojom srditošću, protivljenjem, nezadovoljstvom. Pružite im slobodu da, ničim ne budući sputavani, nad Vama i u Vama čine delo Božije, radi koga ih je Gospod ustrojio na spasenje Vaše. Gospod Vas ljubi, i uzeo Vas je u ruke Svoje da izbaci iz bića Vašeg sve nedolično.

Kao što pralja bije, trese i savija rublje da bi ga izbelila, tako i Gospod Vas bije, trese i savija, kako bi Vas ubelio i ugotovio da nasledite Carstvo Njegovo, u koje ne može ući ništa nečisto. Na ovaj način sagledavajte svoj položaji utvrdite se u tome, i molite se Gospodu da u Vama učvrsti i produbi ovakav način posmatranja.

Poruka svetog Teofana Zatvornika
(baštabalkana)
 
Ava Dorotej: Ljubav prema Bogu – izvor ljubavi prema bližnjima

Zamislite krug: u sredini se nalazi središte njegovo iz koga ishode zraci. Ti zraci, što se više udaljuju od središta, više se razilaze i udaljuju jedni od drugih. I obrnuto, što su bliži središtu, to su bliži jedni drugima.
Zamislite sada da je taj krug – svet. Samo središte kruga jeste Bog, a prave linije (zraci) koji idu od središta ka spoljašnosti (kruga) ili od spoljašnosti ka središtu jesu životni putevi ljudski. I ovde važi isto: onoliko koliko se Sveti više približavaju središtu kruga (Bogu), toliko se po meri tog približavanja, više približavaju i Bogu i jedni drugima…

Tako treba razumeti i udaljavanje. Kada se (ljudi) udaljavaju od Boga…oni se u istoj meri udaljavaju i jedni od drugih, i koliko se udaljavaju jedni od drugih, toliko se udaljavaju od Boga. Takva je osobina ljubavi: onoliko koliko se nalazimo izvan (ljubavi) i ne volimo Boga, toliko smo udaljeniji od bližnjih. Ako pak, volimo Boga, onoliko koliko se u ljubavi prema njemu približavamo Bogu, toliko se ljubavlju sjedinjujemo i sa bližnjima; i koliko se sjedinjujemo sa bližnjima, toliko se sjedinjujemo sa Bogom. To jest; što je čovek milosrdniji i što više voli ljude, to se više približava Bogu; i što srcem više čuvstvuje ličnoga Boga, tim više on voli ljude.

Iz knjige: Dobrotoljublje za svaki dan
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top