Korisne duhovne pouke II

  • Začetnik teme Začetnik teme Jasna
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Molitva za Krstovdan

Slava Gospode, Krstu Tvome Časnome!

Neka vaskrsne Bog, i neka se razveju neprijatelji NJegovi, i neka beže od Lica NJegova oni koji ga mrze. Neka iščeznu kao što iščezava dim, kao što se topi vosak na domaku ognja; tako neka izginu đavoli pred licem onih koji ljube Boga i osenjuju se krsnim znakom, i koji radosno govore: Raduj se, prečasni i životvorni Krste Gospodnji, koji progoniš đavole silom raspetog na tebi Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je sišao u pakao i satro silu đavolsku, i koji nam je darovao tebe, Krst Svoj Časni, za proganjanje svakog protivnika.

O, prečasni i životvorni Krste Gospodnji, pomaži mi uvek sa Svetom Vladarkom, Djevom Bogorodicom, i sa svima Svetima zanavek. Amin.”
 
243266528_1424150904690240_8283569083422916273_n.jpg
 
Prosvetjenje je kad shvatish da sve shto ti se. deshava, dobro ili loshe, je iz sopstvenih ubedjenja/uverenja,
a kad shvatish da to prenosish na druge, sopstvenim uveravanjem/ubedjivanjem, onda krenesh samo da uveravash,
ili potpuno prestanesh, shto je josh bolje :P
JA
 
Uspon prema savršenstvu odvija se u tri stepena:
pročišćavajući, prosveljujući i mistički po kojem se savršenstvo konačno i doseže.
Prvi je za početnike, drugi za napredne, a treći za savršene.
To su ta tri stepena po kojima napredujemo sazrevajući u Hristu dok ne dođemo jednom
"do čoveka savršena, u meri uzrasta Hristove punine" (Ef 4,13).

Niketa Stetat
 
Vera

Ovo je priča o planinaru, koji je želeo da se popne na najvišu planinu. U tu se pustolovinu upustio nakon dugih godina pripremanja.Želeci svu slavu samo za sebe, odlučio je, da će se na planinu popeti sam.

Počeo se penjati.i. Vreme je prolazilo, spuštao se mrak.Umesto da potraži zaklon gde bi prespavao, nastavio je sa penjanjem sve dok je mrkla noć zagrlila planinske vrhove. Svud oko njega bila je gusta tama. Nebo i mesec su bili prekriveni teškim crnim oblacima, nije se video ni prst pred nosom.

Samo nekoliko koraka pre vrha okliznuo se i poče je da pada.. U trenutku straha, pred očima mu se počeše odigravati svi lepi i ružni trenuci njegovog života. Zastade mu dah.

Kada je već pomislio da će umreti, oseti iznenada kako ga zaustavlja uže za koje je bio privezan. Njegovo je telo visilo u vazduhu. Jedino što ga je držalo bilo je planinarsko uže. U tom je trenutku povikao:

“Bože, pomozi mi!”

Odjednom se sa neba začu dubok glas koji mu odgovori:

“Šta želiš da učinim?”
“Spasi me, Bože!”
“Zaista veruješ da te mogu spasiti?”
“Naravno da verujem!”
“Onda prereži uže za koje si privezan.”
“Molim?!”
“Prereži uže za koje si privezan”

Nastala je duga tišina.
Čovek je na kraju odlučio, da će se ipak držati za uže svim svojim snagama u ocekivanju spasilaca

Spasioci pričaju, kako su sledećeg dana pronašli planinara mrtvog i smrznutog.
Njegovo je telo visilo na užetu, za koje se grčevito držao, samo tri metra od Zemlje.
 
Гледајте на свет само кроз призму љубави, и сви ваши проблеми ће нестати. У себи ћете видети Царство Божије, у сваком човеку - икону, у земаљској лепоти - сенку рајског живота.

Архимандрит Алипиј Воронов
 
Свидело ми се код Јељчанинова: «Људи су у стању да схвате много тога у
животу, много танано примећују у туђој души, али како је ретка, готово непостојећа
појава да неки човек уме да види самог себе. Овде и очи с најбољим видом постају
слепе и пристрасне. Бесконачно смо снисходљиви према сваком злу и безмерно
преувеличавамо сваки трачак добра у себи. Да не говоримо о томе да човек буде
строжи према себи него према другима (што се заправо и тражи), али кад бисмо на
себе применили макар исте критеријуме као према другима – како би нам ово за много
отворило очи. Али ми безнадежно то не желимо, а и не умемо више да видимо себе и
тако и живимо у слепом спокојству.
А наш душевни живот није чак ни започео, и не може да почне док не сиђемо с
ове лажне позиције.»
Заиста! Како је чудно! У животу смо скоро увек и свуда егоисти, све желимо да
окренемо према себи, да имамо користи од свега, али чим се ствар дотакне духовног
живота, у нама се одмах појављује незнано одакле најватренија «самопожртованост»,
«пожртоваваност, која нема милости према себи». Ето, већ смо спремни да принесемо
на «жртву ради ближњег» бригу о својој души, спремни смо да подвргнемо ризику свој
сопствени пут спасења, да сваког трена губимо мир срца, само да «извучемо ближњег
из окова греха», да га упутимо на спасоносну стазу. Сваког часа нас грех обузима ни
због чега другог осим зато што будно пратимо сваки корак ближњег и налазимо да
ближњи све ради «небогоугодно», «не баш сасвим правилно», да ће «ако настави тако
да се понаша, обавезно нашкодити себи» и «не можемо да гледамо на то хладнокрвно и
пасивно». И тако се «кида» наше срце паљено «ревношћу» «за правдом Божијом»,
тугом «због кршења светих закона»... Да, наравно, признајемо да често и скоро увек и
свуда нешто радимо како не треба, понекад се и присећамо да смо оно због чега сад
прекоревамо свог ближњег пре пола сата урадили ми сами, али одмах објашњавамо
себи: «Наравно нисам ни ја светац, али нећу због тога оставити свог брата без бриге и
старања за његово спасење.» Љутимо се, осуђујемо, стално носимо у срцу неки
продоран ветар, узбурканост осећања која подиже пену, као у морској бури, - све ово
клокоће негде испод срца заодевајући се у дирљиво обличје трагања за истином и
ревност по Богу...
Али куд је одједном нестала ова наша наметљива брига за саме себе, свагдашња
окренутост према својој личности у свему? Зашто онда кад се ближњи јавно и
очигледно спотакне или кад му се деси чак и велика несрећа не налазимо у себи врелу
саосећајност, тугу, жалост, већ најчешће осећамо чак извесну чудну тајну радост и тек
уз известан напор приморавамо себе да речима изразимо саучешће? Зашто кад видимо
да се брат моли, да пости, да се труди, да напредује у добродетељи више од нас, уоште
се не радујемо, не дивимо му се, не осећамо ганутост, већ одмах осећамо некакву
унутрашњу непријатност, а кад чујемо похвалу упућену ближњем због нечега желимо
да се накашљемо? Зашто!
Треба да се замислимо над овим!

АРХИМАНДРИТ ЛАЗАР АБАШИДЗЕ
 
Рођени мој! Од срца те молим: не свађај се, не суди, не вријеђај и буди добар према ближњима. Говори више свијетлих, добрих ријечи, поштуј туђе мишљење, не расправљај се. Можда је неком баш сада лоше, можда је на ивици. Не жури да вичеш на њега, осмијехни се, поздрави га, буди љубазан, срдачан, помози му да превазиђе тешкоће, пружи му руку, раме за плакање, поклони му марамицу, иконицу...Не плаши се. Рођени мој! Брате и сестро у Христу! Буди милостив! Носи свјетлост и радост!

Старац Илија Н.
 
Неће вас официрски мундир учинити храбрим, ни свештеничка мантија милосрдним, ни судијска тога праведним, ни министарска фотеља моћним, ако душа ваша није испуњена храброшћу и милосрђем и правдом и моћи.
Ви морате имати душу која ће бити способна за три ствари: 1) да поднесе живот, 2) да заволи живот и 3) да жртвује живот. Такву душу ви нећете никад имати ако сте песимисти. Песимист не може жртвовати свој живот зато што живот за њега нема вриједности. Кад човјек даје нешто што воли, он жртвује, кад даје нешто што мрзи, он не жртвује, но баца.
Песимист, даље, не може вољети живот зато што му се чини без довољног смисла и без довољно радости. Живот је за њ бесмислица и бол, а бесмислица и бол, или бесмислен бол не може се вољети.
Песимист, најзад, не може ни подносити живот из истог разлога из кога он не може ни вољети живот. Бол коме човјек види смисао и крај може се поднијети, но бол коме човјек нити види смисао ни крај не може се поднијети. А живот је за песимисте бесмислен и бескрајан бол.
Ако сте песимисти, дакле, онда ви нећете моћи ни жртвовати, ни вољети, ни поднијети живот. Душа ваша неће бити способна ни за једну од ове три ствари. Она ће бити способна можда за друге три ствари, наиме: или за ступидно или збуњено тумачење, или за факирску непомичност и укрућеност, или за самоубиство.
У сва три последња случаја нити ћете ви бити од какве вриједности за живот, нити ће живот бити од какве вриједности за вас. У сва три случаја живот ће вас у својој вјечитој хитњи презриво погледати и пројурити мимо вас. Као хучна и сребрна река пројуриће живот мимо ваше песимистичке баре, из које ћете се ви узалуд бацати на њ блатом и клеветом. Мислите ли да ћете замутити живот? Не, замутићете само свој поглед и своју душу. Мислите ли да ћете својим песимизмом зауставити и уништити живот?
То је тако невјероватно, као што је невјероватно да ће један слон који стоји под Нијагариним водопадом својом сурлом вратити водопад натраг.
Ваш песимизам – то је ваш немоћан пркос животу. Од тога пркоса болујете и трпите ви, као дио живота, а не живот као цјелина. Песимизам ваш је бол и трпљење на првом месту за вас који сте жудни радости. Он је бол и трпљење и увреда за вашу отаџбину, која вас подиже да прослављате себе и њу у својим дјелима, а не да сједите и плачете на обалама Саве и Дунава у ропству свога песимизма, као што су сједјели и плакали стари Израиљци на ријекама вавилонским, у ропству цара Навуходоносора.

Свети Владика Николај Велимировић
 
Милосрђе је врлина која је увек била ретка, тако је и данас. Чак можемо да кажемо да нас ни једна друга врлина не чини више боголикима од милосрђа. Сам Христос нас позива на милосрдну боголикост речима: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив." (Лк 6, 36).
Суочени некада са туђим грехом, ми смо склони да грешника, или уопште презрене људе или групе људи, одгурнемо чак и онда када нама лично ништа нажао нису учинили. То наше гнушање често извире из сопствене уобразиље о нашој моралној исправности, чак и супериорности у односу на "грешнике". Док се пред својом савешћу и пред другима правдамо мишљу да би наше милосрђе према грешнику истоме дало оправдање за његов грех, па да би се на тај начин и ми "упрљали" као саучесници греха.
Ми стално тражимо гаранције и сигурност, како у ономе што се тиче нас тако и у ономе што се тиче других. Ми би желели да се наше милосрђе понуди другоме уз његову гаранцију да милосрђе неће бити узалудно утрошено. А то већ онда више није милосрђе него трансакција. Ми прескупо продајемо оно што смо забадава примили. Као они који смо забадава примили изобиље Божије милости ми нашу милостивост скупо продајемо. Христос није тако чинио. Помиловавши блудницу, на пример, Он није од ње тражио гаранције. Давши Јуди да буде саучесник Вечере он није тражио гаранције да га Јуда неће издати. Дајући, дакле, милосрђе свима у изобиљу, Христос је увек остављао слободу свакоме човеку да ипак учини свој избор.
Тако и ми треба да практикујемо милосрђе. Да га не продајемо него да га дајемо. За почетак, да макар не презиремо људе због њихових недостатака или сагрешења. А онима који су нам нажао учинили да опраштамо кад нам искрено затраже.
 
причалица:
Милосрђе је врлина која је увек била ретка, тако је и данас. Чак можемо да кажемо да нас ни једна друга врлина не чини више боголикима од милосрђа. Сам Христос нас позива на милосрдну боголикост речима: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив." (Лк 6, 36).
Суочени некада са туђим грехом, ми смо склони да грешника, или уопште презрене људе или групе људи, одгурнемо чак и онда када нама лично ништа нажао нису учинили. То наше гнушање често извире из сопствене уобразиље о нашој моралној исправности, чак и супериорности у односу на "грешнике". Док се пред својом савешћу и пред другима правдамо мишљу да би наше милосрђе према грешнику истоме дало оправдање за његов грех, па да би се на тај начин и ми "упрљали" као саучесници греха.
Ми стално тражимо гаранције и сигурност, како у ономе што се тиче нас тако и у ономе што се тиче других. Ми би желели да се наше милосрђе понуди другоме уз његову гаранцију да милосрђе неће бити узалудно утрошено. А то већ онда више није милосрђе него трансакција. Ми прескупо продајемо оно што смо забадава примили. Као они који смо забадава примили изобиље Божије милости ми нашу милостивост скупо продајемо. Христос није тако чинио. Помиловавши блудницу, на пример, Он није од ње тражио гаранције. Давши Јуди да буде саучесник Вечере он није тражио гаранције да га Јуда неће издати. Дајући, дакле, милосрђе свима у изобиљу, Христос је увек остављао слободу свакоме човеку да ипак учини свој избор.
Тако и ми треба да практикујемо милосрђе. Да га не продајемо него да га дајемо. За почетак, да макар не презиремо људе због њихових недостатака или сагрешења.
Kliknite za proširenje...
lepo rečeno
причалица:
А онима који су нам нажао учинили да опраштамо кад нам искрено затраже.
Kliknite za proširenje...
ovo je pogrešno. Treba da opraštamo i kad nam ne zatraže a ne da procenjujemo da li su iskreno zatražili da im oprostimo. Praštanjem mi ne činimo veliko dobro za onog kome praštamo, nego činimo uslugu sebi oslobađajući se otvrdlog srca. Tek kad oprostimo nekom možemo da ga volimo. A cilj je da volimo sve bližnje ma kakvo zlo da su nam učinili.
 
hm337:
lepo rečeno

ovo je pogrešno. Treba da opraštamo i kad nam ne zatraže a ne da procenjujemo da li su iskreno zatražili da im oprostimo. Praštanjem mi ne činimo veliko dobro za onog kome praštamo, nego činimo uslugu sebi oslobađajući se otvrdlog srca. Tek kad oprostimo nekom možemo da ga volimo. A cilj je da volimo sve bližnje ma kakvo zlo da su nam učinili.
Kliknite za proširenje...
слажем се са твојим коментаром. аутора нисам навела, јер нисам сигурна ко је.
цитат свакако није мој, а пошто је ово форум, сасвим је ок што си издвојио последњу реченицу...није у хришћанском духу.
 
Кад би ми знали колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час, не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми би са стидом пожурили да другима опростимо.

Свети Владика Николај Велимировић
 
Ми људи склони смо да преувеличавамо свој бол, јер мислиш да ће те мучити још 15 година, оно што те данас мучи. Преувеличаваш свој проблем и протежеш га до бесконачности. Уместо тога, зашто не би рекао: „Данас имам проблем. У реду. Али, сутра тај проблем можда неће постојати. После неколико година, кад све ово будем посматрао издалека, говорићу: „Зашто сам био такав, и зашто сам толико мучио себе?“
Да, ми тонемо, не увек у кашици воде, понекад и на отвореном мору, али ми исто тако много преувеличавамо ствари. То је због тога што се у нашем уму крије највећи проблем, јер све почиње у глави, зато што је много важније како ми приступамо проблему, а не проблем сам по себи. Односно како ти твој ум преноси све то. То је највеће мучење - мучење душе и преувеличавање свега.

Архимандрит Андреј Конанос
 
"Христос није само Васкрсли Христос, него је и Христос који је пљуван, који је презиран, који је шамаран, који је распињан, који је копљем прободен, који је сахрањен.Онај који није спреман и на ту страну хришћанског живота, тај сигурно да није схватио шта је хришћанство."
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top