Korisne duhovne pouke II

  • Začetnik teme Začetnik teme Jasna
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
2:6 Ali premudrost govorimo koja je u savršenima, a ne premudrost veka ovog ni knezova veka ovog koji prolaze.
2:7 Nego govorimo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog pre sveta za slavu našu;
2:8 Koje nijedan od knezova veka ovog ne pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.
2:9 Nego kao što je pisano: Šta oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima, koji Ga ljube.

Prva poslanica Korinćanima​
 
Kada je sujeta prisutna onda dolazi do gordosti, svađe. Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli.

Patrijasrh Pavle
 
Hajveći srpski greh – Sveti Vladika Nikolaj

Jednom prilikom sam sedeo sa svojim dugogodišnjim prijateljem, izuzetno obrazovanim i duhovno iskusnim čovekom, vladikom Srpske pravoslavne crkve. Kao i uvek, čitav naš razgovor je imao tih i svečan karakter. Bez mnogo reči, sa dugim periodima ćutanja, u zajedničkom osećanju težine vremena u kome živimo.
Pred zidovima ispunjenim knjigama i ikonama, pod prigušenim večernjim svetlom, čitav ovaj nesvakidašnji razgovor sveo se na zajednički pokušaj našeg odgovora na jedno podjednako komplikovano koliko i tajanstveno pitanje. Rekli bismo pitanje svih pitanja: koji je to najveći, onaj prvorodni srpski greh?
Da, zaista, koji je to najveći naš greh? Iz koga se kasnije šire i umnožavaju svi ostali naši grehovi, mane i nedostaci. Koji prethodi svakom srpskom stradanju, svakom našem padu i svakoj propasti.

I razgovor se tako pretvorio u veliko i strašno podsećanje na sve ono što nam se dešavalo.
Pred mirnim pogledom mog ćutljivog sagovornika, ja sam polako nabrajao užasne scene našeg pada u istoriji. Jednu po jednu.
Kao na ispovesti, ređao sam strašne scene krvavih stratišta i narodnih zbegova. Sećao sam se svega onog što mrzne srce i ledi dušu.

Sećam se kumovske sekire; sećam se oficirske sablje koja seče dojke srpske kraljice; sećam se krvavog noža kako se u Topčiderskoj šumi nemilosrdno zabija i kasapi lice najplemenitijeg vladara naše moderne istorije; sećam se prosjaka i bogalja sa najvišim vojnim odlikovanjima posle svakog srpskog rata; sećam se budućeg srpskog vojvode Živojina Mišića kako zalaže kod poverilaca sve što ima, čak i svoj šinjel (pošto je kao obrenovićevac izbačen iz vojne službe); sećam se najveće junakinje Solunskog fronta, besmrtne Milunke Savić (nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima, medalje Obilića i dva ordena francuske Legije časti) kako posle Prvog svetskog rata radi kao čistačica i kleči pored kofe sa prljavom vodom samo da bi ishranila svoju porodicu – u istoj onoj kraljevini u čijem je oslobođenju onako slavno učestvovala, prerušena u muškarca, višestruko ranjavana…

Sećam se pravoslavnih crkava podignutih u vazduh srpskom rukom; streljanja Hristove ikone; ugašenih krsnih slava; zabranjene ćirilice; prećutanog Jasenovca…
Sećam se svega što inače pokušavamo da zaboravimo, svega onog što nas prati kao demonska senka, udobno smeštena između redova naše istorije…
Trebalo je podneti sav ovaj odjednom oživljeni užas.
Dugo ćutanje. I jedva savladan, teški uzdah pokajanja za sve ono što su najgori među našim precima radili svojoj rođenoj braći, svojim kumovima, prijateljima, vođama, vladarima…

Gospode Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj nas grešne! Pomiluj nas, Blagi!

A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda.
I probao sam. Nabrajajući redom: greh oceubistva; izdaju; samovolju; sebičnost; pohlepu; nepoštovanje svega velikog i zaista vrednog…
Moj ćutljivi, mudri sagovornik podsetio me je da su ovo „samo odblesci nečeg starijeg od svega nabrojanog”. Da postoji prauzrok čitave ove tužne hronike naše sramote i beščašća. I da je „ovaj strašni greh vešto prerušen u jedan naizgled sasvim bezazleni oblik”. U nešto što nam se i ne čini kao greh.

Otkrio mi je, u jednoj jedinoj reči, suštinski razlog svih razloga našeg ponovljenog stradanja. Izrekao je rešenje: „Najveći srpski greh, onaj iz koga kasnije proizlazi sve zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevice, jeste nestrpljenje.”

Obično, malo, svakodnevno, tobože bezazleno nestrpljenje. Ono je naš najveći, najteži, onaj originalni greh. Prauzrok svega što ćemo kasnije upropastiti, izdati, uništiti, oskrnaviti, odbaciti, zaboraviti…

Kao i uvek, najkomplikovanija pitanja zahtevaju one najjednostavnije odgovore. Koji su, pokazalo se, često i jedini pravi.
Jer nestrpljenje nije suprotnost „strpljenju”, već mudrosti.

Nestrpljenje je očito pokazani nedostatak vere u Boga i u sebe. Nestrpljenje je malodušje i maloverje. Nestrpljenje je uzrok svakom razočaranju. Nestrpljenje je pobuna protiv onoga „neka bude volja Tvoja”. Nestrpljenje je početak svakog kraja. Nestrpljenje je ono samoubilačko srpsko „buntovništvo bez razloga”. Nestrpljenje je bezbožni otpor svemu onome što ne razumemo.
Nije mi ostalo ništa drugo nego da se složim sa svojim mudrim, strpljivim prijateljem.

I da sada ovde i vama, dragi moji, prenesem sećanje na ovaj davni razgovor. Sa nadom da ćete me razumeti. I poverovati rečima srpskog episkopa, nadahnutih hiljadugodišnjom mudrošću pravoslavne civilizacije.

Zato, molim vas, nemojte biti nestrpljivi. Koliko god da vas boli. Koliko god da vam se čini neizdrživo.
 
a evo jedne od Sv. Nikolaja, koja je meni jaka
Да је тесан пут који води у царство Божије, то је Спаситељ предочио свима, који пођу за њим. И ту не треба да буде изненађења. Чиниш ли зло, казниће те Бог; чиниш ли добро, могу те људи казнити. Чиниш ли зло, могу те људи и похвалити, но Бог ће те казнити. Чиниш ли добро, могу те људи и казнити, но Бог ће те наградити. Христос је чинио само добро, па су Га људи ипак распели.
Не обазири се на људе. Устреми се ка Богу. Дао си једну ногу за душу. Ако буде требало, подај и цело тело за душу. Ипак си јефтино платио душу своју. Јер си дао трулеж за драгоцени бисер.
Не бој се. Само напредуј на путу којим си пошао.
Бог нека ти је на помоћи.
(свети владика Николај)
 
ovo je za mene:
Кад видимо некога од наших подвижника где пати од неке телесне болести, не би требало да са злобом питамо за узрок његове бољке. Боље би било да га примимо са простодушном и искреном љубављу, као да је део нашега тела, и као војника рањеног у борби. Има болести које се добијају ради очишћења од грехова, а има и таквих које треба да сломију наш понос. Кад види да је неко веома лен према подвигу, наш добри, сведобри Владика и Господ његово тело смирује болешћу као најпогоднијим подвигом, а понекад и душу очишћује од рђавих помисли и страсти.
(свети Јован Лествичник)
 
Ако ћутиш - ћути из љубави.
Ако говориш - говори из љубави.
Ако опомињеш - опомињи из љубави.
Ако опрашташ - опрости из љубави.
Унутрашњи корен нека буде љубав
Из овог корена може да израсте само добро.
Св. Аугустин
 
350829350_969048591097859_6345173835423838999_n.jpg
 
Čemu služi crkva, dragi vernici? Čemu vam služe popovi u audi džipovima? Čemu vam služi krst od 33 metra na nekom brdu? Čemu vam služi hram od stotina miliona evra, sa mermerom i zlatom?
Ne, ozbiljno, dragi vernici, čemu vam služe sve te materijalne stvari u vašem odnosu sa bogom?
Da se razumemo, ja ne samo da ne verujem da bog postoji, ja tvrdim da ne postoji i da je verovanje u boga besmisleno, bespotrebno i čak veoma glupo. Ali to je druga tema. Vi, dragi vernici, ako verujete, to je vaša stvar. Možemo, ako i samo ako to želite, da pričamo i o tome, da razmenimo argumente i dokaze, pa da ljudski i smireno vidimo da li možemo da se složimo ko je u pravu. A i ne moramo. Ponavljam, to je sasvim druga tema.
Ono što me najviše zanima je čemu vama služe crkva i popovi?
Jer, ispravite me ako grešim, ali taj vaš bog u koga verujete je svemoguć, sveprisutan i sveznajuć. Zar ne? Što znači da će vas jednako čuti ako se molite kod kuće sami, u autobusu ili u mermernom zdanju od više desetina miliona evra. Zar ne?
Da ne pričamo o prostoj činjenici da je u hrišćanskoj veri čak pravilo da se ne moli javno, već tajno, Matej, 6-6: “A ti kad se moliš, uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svom koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno.”
Ili o činjenici da se u crkvi ništa ne sme kupovati i prodavati: Matej, 21-12: “I uđe Isus u crkvu Božju, i izgna sve koji prodavahu i kupovahu po crkvi, i ispremeta trpeze onih što menjahu novce, i klupe onih što prodavahu golubove.”, Matej, 21-13: “I reče im: U Pismu stoji: Dom moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu hajdučku.”
Zbog čega su vam onda, ponovo, potrebni popovi u audi džipovima?
Zbog čega dozvoljavate da, dok ceo narod skapava od gladi, dok se bori da u katstrofalnoj nemaštini preživi, Srpska Pravoslavna crkva plivucka kao bubreg u najvećem loju?
Zbog čega dozvoljavate da država Srbija iz budžeta bukvalno poklanja Srpskoj Pravoslavnoj crkvi milione evra godišnje?
Vi se lečite u buđavim bolnicama bez adekvatne opreme. Vi se lečite bez anestezije, bez neophodnih lekova. Vaša deca se leče u najnehumanijim uslovima.
Vaša deca sede u trulim klupama, bez krede, bez sunđera. O kompjuterima mogu samo da sanjaju, a verovatno i o novim patikama.
Dok Srpska Pravoslavna crkva gradi velelepne hramove, krstove, pliva u zlatu i mermeru. Naplaćuje vam stotine evra za pevuškanje besmislenih pesmica na raznim životnim događajima.
Šta, neće vas primiti taj vaš bog u svoje carstvo ako vaši najbliži ne plate par stotina evra muškarcu u crnoj haljini da otpeva pesmicu dok vas sahranjuju? Je li to svedobar bog, koji bez skupe pesmice nikog ne prima kod sebe?
Šta, neće vas voleti taj vaš bog ako vaši roditelji ne plate par stotina evra muškarcu u haljini da vas umije hladnom vodom? Je li to svedobar bog, koji bez skupe pesmice nikog ne prima u svoje stado?
Čemu vam služe popovi i crkva koji plivaju u milionima evra dok svi vi skapavate od gladi? Zašto to dozvoljavate? Zašto to trpite? Zašto, dragi moji vernici?
I, dokle.......DOKLE, dragi moji vernici?
 
Када победиш једну или неколико страсти, не треба да се преузносиш због те победе. У супротном, Господ ће, видевши надменост твога срца, престати да те ограђује и штити, и ти ћеш, остављен од Господа, изнова бити смућиван истом оном страшћу коју си, уз помоћ благодати Божије, већ био победио.
Св. Јован Касијан
Из књиге - „Добротољубље за сваки дан”
 
Када нам нанесу неправду, па идемо да тражимо своје право, онда никада ништа не ставимо у своју [небеску] касу. Али, веровао је да онај ко свесно претрпи неправде бива за то од праведнога Бога награђен још у овоме животу духовним даровима - па чак материјалним - сходно свом духовном узрасту.
Из књиге -
„Старац Пајсије - човек Љубави Божије”
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top