"Ако је свет за тебе постао одвећ празан и суров, сети се цветића, памти како се рађа и како живи, и тада ти неће бити потребно да тражиш благороднију утеху. Како он, усамљено, носи у себи раст, своју слабашну тајну и споро зри ради своје одбачене судбине, беспомоћно подвргнут непостојаном или, чак, суровом времену, поверен, кришом, једино самоме себи и Богу! Он је спокојан и ћутљив, покоран судбини, а, ипак, изнутра одолева. Припремајући драгоцен дар и сам је, зарана, спреман за незахвалност света. Затим се појављује пупољак као живо обећање лепоте, као привлачна будућност још невидљивог цветића. Он је према себи снисходљив, као да зна да све што је верно долази само, и то у оно потребно време, да не треба убрзавати тајни ход живота, као да би желео да научи нас, несталне, нестрпљиве људе, тој нежној и спокојној мудрости."
Иван Иљин